Između „kenijske“, „jamajkanske“ i „semaforske“ koalicije

Zemlja, suočena s pandemijom i njenim posledicama, a zatim još drastičnijim prizorima poplava i brojnih žrtava, pokazala se da nije ni blizu savršenstva o kojem u Evropi i svetu postoji rasprostranjena predstava.

Sve to dovelo je u pitanje nemačko samopouzdanje, a zemlja se nalazi pred važnim i prelomnim unutrašnjim i spoljnopolitičkim izazovima.

Najznačajniji pokazatelj izvoza za privredu u 2020. smanjen je za 9,3 odsto, što je najveći pad od krize 2009, kad je izvoz pao 18 odsto. Nemački uvoz takođe je smanjen za 7,1 odsto.

Najznačajniji gubici nastali su u automobilskoj industriji, alatnim mašinama i stanogradnji kao i vazdušnom transportu.

Već u martu 2020. suočili su se nemački automobilski giganti s problemima isporuke rezervnih delova, pre svega iz Kine, glavnog spoljnotrgovinskog partnera Nemačke, u kojoj radi 5.000 nemačkih kompanija sa milion zaposlenih.

Iako se ovde godine očekuje rast bruto proizvoda od 3,5 odsto i izvoza od 6 odsto, privreda se neće povratiti na nivo pre pandemije do 2023.

Nije to vreme kao pre 60 godina kad je izgrađen Berlinski zid ili pre 30 kada je nestalo Sovjetskog Saveza i komunističke opasnosti sa istoka.

Sada je Nemačka suvereni gospodar Evrope, u toj meri da se, kad se kaže Evropa, misli na Nemačku.

Takva Nemačka je uključena u globalna pitanja.

Nemcima je jasno da se dva giganta – SAD i Kina bore za svetsku dominaciju.

„Mnogi Amerikanci vide samo dve mogućnosti: ili Amerika pobeđuje, tehnološki, ekonomski, politički, verovatno i vojno, ili Kina pobeđuje. Ako se Amerika ‘vraća nazad’, gde je tu Evropa“, pita se šef Minhenske konferencije o bezbednosti Volfgang Išinger.

Nemački političari raduju se da više neće biti pod pritiskom američkog predsednika kao u vreme Donalda Trampa.

Ali, Amerikanci ostaju tvrdi kad je reč o Kini i Rusiji, gde demokratska administracije strateški ide mnogo dalje od Trampa.

Formula dosadašnje nemačke spoljne politike koja je polazila od toga da deli vrednosti sa Amerikom čija zaštita joj je potrebna, a da je glavna stvar da privredno sarađuje s celim svetom, a posebno s Kinom, verovatno će morati da bude inovirana.

Spoljnopolitički zaokret nove američke administracije i očekivanja od Nemačke mogu značajno da utiču na ekonomski bilans te zemlje i da je skupo košta, pre svega preko najvažnijeg partnera – Kine.

Nemački izvoz u SAD je 103 milijarde evra, a u Kinu 98 milijardi.

Uvoz iz Kine, međutim, dostigao je 120 milijardi evra, dok je iz SAD upola manji – 67 milijardi.

Nemačka u svemu ovome ima i svoj posebni odnos s Rusijom koji će odlaskom kancelarke Angele Merkel doći u novu fazu.

Pred odlazak s funkcije kancelarke, ona je zaoštrila svoj odnos prema Rusiji: spasila je kod Bajdena projekat Severni tok 2, ali zauzvrat je morala da pojača demokratsku retoriku i pritisak na ruskog predsednika Putina.

Zbog toga je nemačka strana otkazala svoje učešće na Peterburškom dijalogu, formi razmene mišljenja na najvišem nivou između dve zemlje koju je 2000. uobličio tadašnji kancelar Gerhard Šreder.

Merkelova završava svoj 16-godišnji kancelarski mandat teškim rečima o Putinu.

Ona na kraju verovatno želi da u istorijskom pamćenju bude zabeležena kao uzorna transatlanska partnerka, a ne proruska dama, što su joj često zamerali Amerikanci, Poljaci i Ukrajinci.

Ali, njen pozitivni doprinos nemačko-ruskim odnosima nije mali.

Ona je 2008. stavila veto na pristupanje Ukrajine i Gruzije u NATO. Od 2015. borila se za Severni tok 2, koji su Amerikanci i brojne zemlje EU htele da zaustave.

Bila je koautor Minskih sporazuma koji obavezuju Ukrajinu da Donbasu odobri autonomiju.

Poznato je da na Zapadu postoje i drugi koncepti: silom vratiti Donbas u Ukrajinu. Nije mali broj tačaka u kojima se ona razilazila s Rusijom i Putinom.

U svom pristupu građenja i održavanja ravnoteže u odnosima prema Rusiji, koji se smatra nužnim kompromisima kako bi se zadržalo neophodno partnerstvo sa trećim gigintom, nemački eksperti ocenjuju da je marginalizacije Rusije u nemačkoj diplomatiji, koja se dogodila tokom njene duge vladavine, dugoročna potencijalna opasna greška.

Merkelova je odlučila da je u interesu Nemačke da zaštiti zemlje istočne Evrope od ruske agresije.

Nemački stručnjaci koji su pristalice očuvanja veza i saradnje s Rusijom priznaju joj da je razumela da s Rusijom treba razgovarati s poštovanjem, a ne na ponižavajući način, kao što su to činili Obama i Hilari Klinton. Ona savršeno razume istoriju i mentalitet Rusije.

Iako odnosi s Rusijom nisu ni iz daleka na nivou kakvi su postojali u vreme kancelara Kola i Šredera, Merkelova je sačuvala dovoljno mostova za svog naslednika, koji će imati potreban manevarski prostor za izgranju i formulisanje vlastite politike. Njen kandidat za naslednika je nedvosmisleno lider demohrišćana, Ervin Lašet.

On se takođe izjasnio za očuvanje njene spoljnopolitičke linije. Zato je pitanje izbornog pobednika neizvesnije nego ikad u poslednje dve decenije.

Od 1961. ni jedna partija u Nemačkoj nije bila u stanju da osvoji apsolutnu većinu.

Partije u Nemačkoj koje dolaze u obzir za neku široku koaliciju, a koja prema sadašnjim ispitivanjima prelazi polovinu od 598 poslanika u Bundestagu, imaju određene simboličke boje koje najbliže treba da ilustruju njihovu ideologiju.

Tako su demohrišćani u anketama i javnosti obeleženi crnom, socijaldemokrate – crvenom, liberali – žutom, a Zeleni, naravno, zelenom bojom.

Od tada postoje četiri koalicione opcije sa tri partije za koje postojeće ankete ukazuju da bi bile moguće: crno-crveno-zelena koju čine demohrišćani (CDU i CSU), socijaldemokrate (SPD) i Zeleni (poznata i kao Kenijska koalicija), za njom je Jamajka koalicija između CDU, liberalne partije (FDP) i Zelenih, crno-crveno-žuta koalicija koju čine CDU, SPD i FDP (poznata i kao Nemačka koalicija) i na kraju Semaforska koalicija između Zelenih, SPD i FDP.

Kenijska koalicija imala bi 62,9 odsto glasova i 404 poslanika u Bundestagu. Bila bi vlada s najsnažnijom političkom podrškom, prema broju poslanika, u novijoj nemačkoj istoriji.

Da se ipak nešto iza brda valja pokazuju i prošlonedeljne nemačke novine koje su široko analizirale ovakvu mogućnosti.

Nedeljenik Špigl tu kaoaliciju nazvao je crno-crveno-žutim fantomom koji može da se pojavi na sceni posle izbora 26. septembra.

Tome mogu da pomognu i prebezi iz jednog u drugi tabor, poput Haralda Krista koji je sada šef izbornog štaba liberala, a prethodno je skoro tri decenije bio među socijaldemokratama.

Smatra se da on i njemu slični mogu da izgrade mostove prema bivšim partijskim kolegama. Krist je posebno blizak sa socijademokratskim kandididatom za kancelara Olafom Šolcom.

Odmah za njom je Jamajka koalicija koja bi osvojila 58,1 odsto glasova sa 373 od 598 poslanika.

Nakon što su propali pregovori o prvoj Jamajčanskoj koaliciji na saveznom novu posle izbora 2017. Zbog FDP jednostranog prekida pregovora, partija je morala da se izbori s padom poverenja.

Kao rezultat tih događaja liberali su ponovo otvoreniji za takvu koaliciju i generalno signaliziraju svoju spremnost da preuzmu odgovornost u vladi nakon saveznih izbora 2021.

Ako crno-zelena većina uspe sama da pređe većinski prag na izbornoj večeri, ona će verovatno imati prednost. U suprotnom, Jamajka koalicija biće opcija koja najviše obećava.

Semaforska koalicija poslednjih nedelja postaje glavna tema među kandidatima za pravljenje vlade.

Crveno-žuti-zeleni osvojili bi prema anketama 47,3 odsto glasova, što bi bilo dovoljno za 304 mesta u Bundestagu.

Ova koalicija dosad nikada nije postojala, ali je u pokrajini Rajnland-Pfalz takav savez potvrđen nakon nedavno održanih pokrajinskih izbora.

Lider FDP Kristian Lindner oprezan je prema mogućoj Semaforskoj koaliciji. Najizglednija dvopartijska koalicija, demohrišćana i zelenih, zasad je bez većine.

Ona bi prema anketama osvojila 46,1 odsto glasova i dobila 296 od 598 mesta u Bndestagu.

Ni ova kolicija nikad nije postojala na federalnom nivou, ali dve pokrajineske koalicije, u Hesenu i Baden-Virtembergu, več funkcionišu.

Obe strane redovno signaliziraju svoju spremnost za takav savez. Nakon poslednjih saveznih izbora 2017, demohrišćani i Zeleni već su se bili sasvim približili u koalicionim pregovorima.

Liberali su tada prekinuli pregovore. Ova konstelacija takođe nailazi na najviše simpatija kod stanovništva, ali je jasno da je potrebno pronaći mnogo kompromisa.

Za razliku od opšte populacije, patijsko članstvo obe grupacije veoma je skeptično prema toj koaliciji.

Ključno pitanje u svim kombinacijama jeste dalja sudbina Zelenih.

Kad je njihova predsednica Analena Berbok, u aprilu izabrana za kandidatkinju te stranke za kancelarku na parlamentarnim izborima, podrška Zelenima, prema istraživanjima javnog mnjenja, skočila je i u jednom trenutku bila čak 28 odsto.

Dogodilo se mnogo stvari od onda koje su rušile njen kredibilitet, od tendencioznih optužbi da je plagirala knjigu Sada. Kako obnavljamo našu zemlju, do navodnih falsifikata u zvaničnoj biografiji.

Podrška u anketama počela je da opada, pa bi prema najnovijem istraživanju Dojčlandtrenda, za Zelene danas glasalo oko 20 odsto birača.

Napadi na Berbok su postali toliko žestoki, da su zabrinuli i nemačko Ministarstvo unutrašnjih poslova.

Magazin Špigel izvestio je da se u jednoj internoj studiji Ministarstva navodi: „Brzo i više puta“ Berbok je nakon imenovanja postala „predmet retorički zaoštrenog izveštavanja“.

Zelenima se prebacuje da su morali da znaju ko će se pre svih zakačiti za Berbokovu: najveći nemački tabloid Bild.

Dok se na jednoj strani veruje da je za Berbokovu i Zelene već kasno da pokupe razbijeni porcelan, Dojče vele zadržava tračak optimizma.

„Preduslov za to jeste da Zeleni i njihova kandidatkinja sada prepoznaju da su greške pre svega njihove, a ne tuđe. I da to javno objave. U tom slučaju, u Nemačkoj ostaje i dalje dovoljno ljudi koji ne misle da je loša zamisao dati jednoj mladoj ženi sa svežim idejama veću odgovornost“, veruje nemačka radio-stanica.