Građani Srbije o Kosovu: Između srca i razuma

…naslaga mitske svesti i duge tradicije, teškog istorijskog i skorašnjeg iskustva sa separatizmom Albanaca; snažnog uplitanja stranih država, ali i povrh svega različitih, više ili manje po kumulativnim posledicama loših politika dosadašnjih režima u Srbiji (centralizacija Srbije, protivustavna suspenzija autonomije pokrajine i postavljanje oktroisanih vlasti u pokrajini, održavanja vlasti nad Kosovom represijom, odbijanje dijaloga sa kosovskim Albancima, dugogodišnja dominacija „patriotske politike“ i razbuktavanja emocija, čija je kulminacija pristajanje i na bombardovanje (slogan „Kosovo je Srbija“, koji podseća na onaj „Trst je naš“ iz 1945), širenje straha od separatizma u drugim delovima Srbije, pristupanje EU i rešenje problema Kosova kao dva odvojena procesa (slogan „I Evropa i Kosovo“), održavanje „zamrznutog konflikta“, pregovaranje o Kosovu daleko od očiju javnosti i njeno dezinformisanje o postignutim dogovorima, zagovaranja podele Kosova, razgraničenja, razmene teritorija, dogovaranje „kompromisnog“ rešenja sa liderima Kosova koji se proglašavaju ratnim zločincima, čak i „ludacima“ (I. Dačić, RTS 7. 9. 2018), lutanje po svetu u traženju podrške od „velikih zapadnih prijatelja“ A. Merkel, S. Kurca, D. Trampa…) Naravno okolnosti u Srbiji i u užem i širem okruženju drastično su menjane, posebno zadnjih 20 godina, a time i odgovori režima na promenjene okolnosti, ali to nije nikakvo opravdanje za nosioce različitih državnih politika u Srbiji koji su i sami itekako uticali na promene okolnosti. A posledice svega toga su ostrašćenost, afektivnost, ali i defetizam medu građanima, a najčešće konfuzija, tumaranje od jednog do drugog „rešenja“ koje nude lideri kojima nikada nije bilo mnogo stalo do stavova građana, računajući na svoj „autoritet“ i njihov konformizam.

Cilj ovog teksta nije da detaljnije analizira održivost pomenutih državnih politika u vezi sa Kosovom, da ocenjuje njihove konsekvence u zbilji i u mnenju, već daleko skromniji – da predoči opstojanost, odnosno izvesne promene u stavovima građana Srbije o Kosovu i Metohiji, prepuštajući čitaocima da eventualno donose dalekosežnije zaključke na osnovu rezultata istraživanja javnog mnenja (u tekstu se prezentuju rezultati istraživanja javnog mnenja Srbije Centra za politikološka istraživanja i javno mnenje IDN do 2010, a za kasnije godine rezultati istraživanja NSPM) od 1993. godine pa nadalje o nekoliko pitanja: najbolje, najpoželjnije rešenje za Kosovo (koje iskazuje vrednosni, emotivno-afektivni stav); kako će biti rešen status Kosova i da li je Kosovo izgubljeno za Srbiju (koja testiraju u osnovi racionalni stav ispitanika o situaciji na terenu) i ulazak u EU uz priznanje nezavisnosti Kosova (vidi tabelu dole).

Preovlađujući vrednosni sudovi građana o najboljem, najpravičnijem rešenju za Kosovo i Metohiju sve do bombardovanja zemlje 1999. godine postojanije su konformistički – dominira opredeljenje za očuvanje „postojećeg stanja“. Građani su time iskazivali i podršku politici S. Miloševića, ali kako je postajalo sve očiglednije da je „postojeće stanje“ postalo neodrživo, posle 2000. godine i velikih promena okolnosti i državne politike, ovakvi stavovi pojavljuju se sa nekoliko puta manjom učestalošću, a posle 2007. tek sporadično. Sredinom 90-ih godina trećina građana je za ukidanje autonomije na Kosovu (inače, suspendovane još 1990), ali već u drugoj polovini te decenije ovaj stav je sve ređi, da bi se posle 2000. izgubio jer je postao deplasiran. Neposredno posle bombardovanja pojavila su se nakratko i opredeljenja da Kosovo treba vratiti u sastav Srbije makar i silom. Početkom 2000. godine „najratobornije“ su bile pristalice SPS-a i JUL-a (28%) i SRS-a (25%), nešto više od drugih nezaposleni i stariji od 60 godina, a već 2001. ovakvi stavovi su iščezli kao potpuno nerealni. Kako se smanjivao broj građana koji su „postojeće stanje“ smatrali najboljim, tako se povećavao broj onih koji su kao najbolje rešenje videli široku autonomiju za Kosovo. U odnosu na godinu dana ranije, 2000. godine duplirana je učestalost ovog odgovora i on je postao relativno, a posle 2007. i apsolutno većinski. Već 2000. godine ovo je bilo relativno većinsko uverenje pristalica svih stranaka i koalicija, partijski neopredeljenih i apstinenata, mada je nailazilo na odlučno odbijanje se samo rukovodstva Kosova, već i najuticajnijih zemalja Zapada koje su odmah priznale njegovu nezavisnost. Iako je pre tek incidentno pominjana, od 2001. godine podela Kosova na srpski i albanski deo postaje sve poželjnija za građane Srbije – 2001. i 2003. to je relativno većinski odgovor, da bi se posle toga ustalilo kod nešto manje od trećine građana. Početkom 2001. i predlog potpredsednika vlade Srbije N. Čovića za stvaranje dva entiteta na Kosovu – srpskog i albanskog, imao je relativnovećinsku podršku (44%), uz neprihvatanje od strane četvrtine građana (26%) i veliki broj onih se nisu izjasnili (30%), što može da znači da nisu dovoljno upoznati sa tom idejom ili da ne mogu da sagledaju eventualne konsekvence primene te ideje. Međutim, kada se ispitanicima postavi direktno pitanje da li podržavaju podelu Kosova na srpski i albanski deo, kao u istraživanju iz 2004. godine, oni se apsolutno većinski izjašnjavaju za (57%) i to je stav većine pristalica svih stranaka, stranački neopredeljenih i apstinenata, kao i svoj starosnih i socijalno-profesionalnih grupa. Slični su rezultati istraživanja NSPM iz 2011, 2013, mada od 2015. ponovo počinje izrazito da preovlađuje neprihvatanje podele. Do početka 2003. za dodelu Kosovu statusa republike optiralo je malo građana, da bi kasnije ovo rešenje postalo deplasirano. Priznanje Kosovu statusa nezavisne države tek je incidentno pominjano sve do 2001. godine, a ni posle toga ovaj stav kao najbolje rešenje nije imao više od nekoliko procenata pristalica, slično i po rezultatima istraživanja NSPM do 2016. godine.

I dok se pitanjima o najboljem rešenju za Kosovo testiraju želje građana, pitanjem o tome kako očekuju da bude rešen problem statusa Kosova testira se njihovo sagledavanje realne situacije i očekivanja na osnovu tog sagledavanja. U odgovorima na ova pitanja 2003. i 2004. građani su iskazivali raskorak između želja i, po njima, objektivnih mogućnosti, kao često i veći stepen racionalnosti od državnih lidera (vidi tabelu levo).

Podelu Kosova na srpski i albanski deo očekivao je 2003. i 2004. godine kao rešenje najveći broj građana Srbije, a ovo je u to vreme predstavljalo i najželjenije rešenje, iako podelu nije zagovarala ni jedna vladajuća garnitura sve do polovine 2018. Široka autonomija je bila aktuelna kao moguće rešenje sve do proglašenja nezavisnosti Kosova 2008. godine. Ona je bila očekivan ishod za nešto mmanje od petine, iako ju je priželjkivalo oko trećine građana. Tada je Kosovo kao nezavisnu državu malo ko očekivao, kao i priznavanje statusa republike. I održavanje „postojećeg stanja“ 2003. i 2004. sve je manje očekivano, dok je istraživanje NSPM iz avgusta 2017. našlo trećinu, a iz leta 2018. 43% građana koji su za odlaganje rešenja do nekih boljih vremena (kolokvijalno „zamrznuti konflikt“). To je, inače vreme snažne kampanje desnih opozicionih stranaka, ali neočekivano i brojnih učesnika fingiranog „unutrašnjeg dijaloga o Kosovu“ u organizaciji Vučićevog režima. I pored odlučnog odbijanja argumenata pristalica „zamrznutog konflikta“ od strane establišmenta, raširenost ovakvog stava izraz je težnje građana da realizaciju svojih preferencija odlože za neko (?) vreme zbog veoma nepovoljnih okolnosti u kojima se rešava problem Kosova.

Još očitija diskrepancija između srca i razuma građana uočava se u njihovim odgovorima na pitanja da li je Kosovo izgubljeno za Srbiju. Kosovo je, inače, decenijama de facto izgubljeno, ali vlastodržci se sve vreme dovijaju kako to da priznaju, pa kada ne to više mogu, onda prebacuju odgovornost jedni na druge (vidi tabelu desno).

U mnenju, dakle, još od 2003. većinski stav nepovoljan je u pogledu opstanka Kosova u sastavu Srbije. Nešto više „optimizma“ uočava se 2001. godine posle promene vlasti u Srbiji, što je posledica velikih očekivanja od promene vlasti za društvo u celini, pa i u pogledu rešavanja problema Kosova. Naime, krajem 1999. 43% građana Srbije očekivalo je da će promena vlasti doprineti da se rešavanje statusa Kosova i Metohije odvija povoljnije po Srbe. Ovo je bilo apsolutno i relativno većinsko uverenje svih starosnih grupa (osim starijih od 60 godina), pripadnika svih grupa po socijalno-profesionalnom statusu (osim penzionera), pristalica svih stranaka (osim SPS-a, JUL-a i SRS-a), čak i većine partijski neopredeljenih i izbornih apstinenata. Ali, vlasti posle 2000. nisu ispunile očekivanja građana. Tako sredinom 2001. prilikom priprema za izbore za skupštinu Kosova, nova vlast je snažnom kampanjom uticala na Srbe sa Kosova da se registruju za glasanje, uveravajući ih istovremeno da iako se registruju ne moraju da glasaju, a ni mesec dana pre izbora nije imala jedinstven stav – jedni su bili za izlazak na izbore (mogućnost zastupanja interesa Srba, stvaranje uslova za povratak raseljenih, uslov za ostanak Kosova i Metohije u okviru Srbije i sl.), drugi protiv (nepostojanje uslova ni za život Srba na Kosovu, a kamo li za demokratske izbore, manipulacije biračkim spiskovima, pristrasnost međunarodne zajednice i sl). Vlada Srbije je i 2004. bila podeljena u vezi učešće Srba sa Kosova na kosovskim izborima, a onda 2007. odlučno protiv. Zbog konfuzne politike već 2002. relativna većina građana smatrala je da promena vlasti nije dovela do promene situacije na Kosovu (43%). za četvrtinu je stanje bilo gore nego u vreme Miloševića (25%) i tek za manje od petine bolje (17%), a 2003. zabeležen se najveći procenat građana po kojima je Kosovo izgubljeno (56%).

No, za sve vlasti od 2000. do danas najveći problem je kako nastaviti sa „evropskim integracijama“ u uslovima nepovoljnih događanja na Kosovu i u vezi sa njime. Naime, retko se sreće u javnomnenjskim istraživanjima da se u dužim vremenskim periodima dobiju tako postojani odgovori kao na pitanje da li pristupiti EU po cenu gubitka Kosova. Poslednjih 15-ak godina ogromna većina građana Srbije ne pristaje na priznavanje nezavisnosti Kosova kao uslov za ulazak u EU, a procenat odbijanja se kreće od 62% 2013. do 76% 2011. i 2015. godine. Zato Vučić stalno manipuliše inače realnom trilemom: da se Srbija odrekne ulaska u EU kao „prioriteta nad prioritetima“ (i sačuva delić ponosa, ako ne Kosovo), da priznanjem Kosova (de facto već odavno izgubljenog za Srbiju) „plati“ ulazak u EU ili da zarad EU prihvati razne smicalice da bi se „pomirilo“ nepomirljivo – da formalno ne prizna Kosovo, ali da učini niz ustupaka kojim bi ono zaokružilo državni status i nastupalo u međunarodnoj zajednici – na primer, uloga posmatrača u UN, članstvo u međunarodnim organizacijama, pristup međunarodnim fondovima, razmena teritorija, prihvatanje formiranja vojske Kosova i sl. Svako od mogućih rešenja, čak i ono najmanje realno – povratak Kosova u državni i pravni sistem Srbije, donelo bi za neke izvesne koristi, ali za Srbiju i Srbe i velike rizike, pa je pitanje da li bi doprinelo nečem drugom od „zamrznutog konflikta“.

Možda je najveće iznenađenje javnomnenjskih istraživanja i za izvesnu utehu to što problem Kosova sve vreme nije prioritetan za građane Srbije, ophrvane brojnim i težim problemima (rat, bombardovanje, sankcije, ekonomska kriza, briga za puko preživljavanje, nezaposlenost, kriminal i korupcija, nepostojanje pravne države i zloupotreba institucija, samovlašće i bahatost državnih funkcionera itd). Čak i u kritičnim trenucima – izbori i formiranje „privremenih“ institucija na Kosovu, proglašenje nezavisnosti, egzodusi i nasilje nad preostalim Srbima i sl, pitanje Kosova nije posebno dobijalo na značajniju – po proglašenju nezavisnosti Kosova (februar 2008), i pored sve halabuke „patriotskih“ partija, to je bio najznačajniji problem tek za 4% (NSPM 9. 4. 2009), a u „normalnijim“ situacijama za manje od 1% građana. Vlast koja problem Kosova nameće javnosti dramatičnim diskursom, teatralno i patetično, umesto da ga rešava, uz mnoge druge goruće probleme, koja je do usijanja dovela odnose sa mnogim republikama bivše Jugoslavije, očito ima drugačije motive i svoje računice, jer i nema predlog toliko najavljivanog „istorijskog“ rešenja („Ne znam, Samo Bog zna“ – A. Vučić u „istorijskom“ govoru u Kosovskoj Mitrovici, RTS 8. 9. 2018), pri čemu njeni nosioci i ne pominju vlastitu odgovornost kao ratni huškači još od vremena S. Miloševića.

Autor je profesor FPN, savetnik u IDN u penziji i član Demostat tima

Većina građana Srbije ne pristaje na priznavanje nezavisnosti Kosova kao uslov za ulazak u EU, a procenat odbijanja se kreće od 62% 2013. do 76% 2011. i 2015. godine. Zato Vučić stalno manipuliše inače realnom trilemom: da se Srbija odrekne ulaska u EU kao „prioriteta nad prioritetima“ (i sačuva delić ponosa, ako ne Kosovo), da priznanjem Kosova (de facto već odavno izgubljenog za Srbiju) „plati“ ulazak u EU ili da zarad EU prihvati razne smicalice da bi se „pomirilo“ nepomirljivo – da formalno ne prizna Kosovo, ali da učini niz ustupaka kojim bi ono zaokružilo državni status i nastupalo u međunarodnoj zajednici

Vlast koja problem Kosova nameće javnosti dramatičnim diskursom, teatralno i patetično, umesto da ga rešava, uz mnoge druge goruće probleme, koja je do usijanja dovela odnose sa mnogim republikama bivše Jugoslavije, očito ima drugačije motive i svoje računice, jer i nema predlog toliko najavljivanog „istorijskog“ rešenja.