Izvan svakog zla

Pristajem bez mnogo razmišljanja. Zavirujem u svoju svesku, prelistavam svoje dnevničke beleške i onda počinjem da sumnjam da će bilo koji font i bilo čije čitanje moći da istrpi moj rukopis… i zapis o Trstu, na kraju porodičnog prvomajskog putovanja:

Na balkonu, hvatam zrake još uvek slabašnog sunca, dim cigarete i napuštene prozore nekog drugog sveta… Niente, Nothing, ??????, ????? , ispisuje se lagano na zidovima zgrade… U toj igri svetlosti i senki to Ništa kao da je pravilo klupko od najfinijih niti, dodvoravajući se zabludi da može postati Nešto, što na jutarnjim tek prozracima sunca sluti da bilo je, da svet i dalje postoji… Igra se svetlost i sa prstima i na dlanovima, i senke sa osoljenim obrazima i mislima da nekada su i tamo iza praznih zidova bile biblioteke i komode sa porodičnim slikama, da živeli su ljudi i deca čiji su pokreti okupirali prostor prekoputa… Lenja tela gugutki na simsu prozora održavaju život nad polupanim žaluzinama … od naleta vetrova i godina, namgrođenih i dotrajalih lica… Moglo se isplesti hiljadu priča, ali se nije mogla povratiti boja soba iz kojih kao da je izbačen život…

Život je na ulicama, trgovima, među ljudima i zgradama koje me iznova podsećaju na mnogo veće i uspešnije priče Andrića, Zveva, Džojsa. Ovde su svuda i uvek prisutni. U šetnji Trstom uz mene je i knjiga priča Klaudija Magrisa „Mikrokosmosi“. Prepliće se u njegovim pričama o Trstu i istorija i savremenost, i život i literatura , sasvim oivičena rečenicom da je „tršćanstvo istovremeno mladost, senilnost i nedostatak staložene zrelosti; utopija pravoga života i razočarenje zbog njegovog nepostojanja …“ Tragam za tom rečenicom na licima ljudi zaokupljenih razgovorima ili tišinom, tragam za tim i među nama koji nismo iz Trsta….

Subota, 6. maj

Volim da posmatram kako se grad budi. Neobično je živo i nasmejano na ulicama i trgovima. Dok su deca iznova na trotinetima i biciklima osvajali ulice i trgove Trsta, mi odrasli, pokušavali smo da pronađemo kutke našeg detinjstva u ovom gradu. Sećanje na svet koji je nudio nešto drugo i drugačije. Jer to detinjstvo pripadalo je drugom vremenu i drugom prostoru. Drugom veku. I drugim granicama. Možda i kao sećanje na san o sreći.

Priča o granicama i zemlji koje više nema nastavila se u kolima. Put kroz Sloveniju i uređenost njenih krajolika još je i održavao smeh i osećanje zadovoljstva. Oblaci nad Hrvatskom su već ublažili naše reči, prepustili nas nekoj seti. Na granici smo već ćutali. „Dobrodošlicu“ u Srbiju poželeli su nam užasan put, truckanje i mrak. Dovoljno da povratak bude tužan i težak. Nekada sam se radovala kada ugledam svetla Beograda. Poslednjih godina često se osećam kao stranac u rodnom gradu.

Nedelja, 7. maj

Beograd, siv i zamućen. Težinu dana rasterećuje susret sa roditeljima i prijateljima na jednom rođendanu. Hvatam propušteno u proteklih nedelju dana. Odlučujem da još malo držim neraspakovan kofer i produžim putovanje.

Ponedeljak, 8. maj

Put do Zaječara pokazuje mi još jednom koliko zemlju u lepoti održava još samo priroda. Udaljena i sačuvana od čoveka. Već pogled sa strane zamućuje đubre koje je kao da postaje neka vrsta „dekoracije“ na putu i uz put. Užasava me naše nepoštovanje prema zemlji kojom hodimo i što smo i reke pretvorili u deponije. Zato pogled na Rtanj još nestvarnije deluje. Planina koja je svoje mesto našla i u romanu Ivana Potića „Dnevnik neutešnog kosmonauta“. U prepunoj Sali biblioteke „Svetozar Marković“ u Zaječaru, baš o toj knjizi i razgovaramo. O stvarnom životu kao „distopijskoj crnohumornoj groteski“. O proteranoj lepoti, kulturi i umetnosti. O paralelnom univerzumu sačinjenom od muzike, knjiga i filmova. O neutešnim kosmonautima koji bi i dalje da tumače svet kroz sliku ili reč. O malom čoveku izneverenih nada, neostvarenih šansi, nedosanjanih snova. O gradu kojeg više nema. O preovlađujućem duhu „palanke“. O sećanju i zaboravu. O istini naše prisutnosti i našeg odsustva. I svaka izgovorena reč ostaje pod znakom pitanja kao i sama književnost koja takva pitanja stalno i iznova postavlja – Ko smo? Šta smo? I Kuda idemo?

Utorak, 9. maj

Dan se raspršio u tablete, sirupe i praškove protiv prehlade i gripa.

Sreda, 10. maj

„Budi Čovek, Čitaj i dođi u Čumić“. Tako glasi poziv za treći festival knjiga i književnosti koji se održava u Čumićevom sokačetu ovih dana. Divna atmosfera, dobra muzika, dragi, pametni i nasmejani ljudi i dobre knjige na jednom mestu. Ipak virusi su nadjačali moju budnost …

Knjižara Makart postala je za mene jedno od dragocenih, skrivenih i ušuškanih mesta u Beogradu. Volim tamo da se zaogrnem uvek zanimljivim preporukama za čitanje, i uz piće da se prepustim popodnevnim „ogovaranjima“ knjiga.

Četvrtak, 11. maj

Danas je otvoren 11. Beogradski međunarodni festival poezije i knjige „Trgni se! Poezija“. Još jedna prilika da se upoznamo sa savremenom poezijom Evrope i da se još jednom podsetimo stihova naših pesnika. Za slogan festival ove godine odabran je polustih Vladislava Pekovića Disa „Izvan svakog zla“. Iako upamćen po pesmama „Tamnica“, „Nirvana“ i „Možda spava“ meni ovih dana odzvanjaju stihovi njegove pesme „Naši dani“: Razvilo se crno vreme opadanja/ Nabujao šljam i razvrat i poroci/ Podig’o se truli zadah propadanja,/Umrli su svi heroji i proroci./ Razvilo se crno vreme opadanja. Uprkos ovim stihovima i naših dana stvarnosti , festival pruža priliku za drugačije putovanje narednih dana. Možda i za iscrtavanje mape sveta stihovima „izvan svakog zla“.

Autorka je književna kritičarka iz Beograda