Izveštaj Međunarodne komisije: U Sarajevu tokom rata ubijeno skoro 3.000 Srba

Komisija, formirana po nalogu Vlade RS, navela je da je u Sarajevu bilo 211 logora i mesta u kojima su bili zatočeni Srbi, kao i da je prijavljeno oko 800 nestalih Srba sa područja Sarajeva, koje je bilo pod kontrolom SDA.

„Do danas još nije pronađeno 260 Srba. Broj nestalih Srba je verovatno i veći, jer su ubijene čitave porodice, a da oni koji su preživeli nisu mogli da prijave nestanke, te ove nestale osobe nisu ni identifikovane ni prebrojane“, navedeno je, između ostalog, u izveštaju.

Izveštaj je objavljen na 1.250 stranica, a podeljen je u sedam poglavlja.

U dokumentu se konstatuje da su od 1992. do 1995. godine Srbi su u Sarajevu bili u dvostrukoj blokadi, unutrašnjoj i spoljašnjoj.

Prva blokada, kako je navedeno, pratila je liniju razgraničenja bošnjačkih i srpskih snaga i uticala je na sve stanovnike Sarajeva.

„Druga, neprobojnija blokada, koju su postavile bošnjačke snage, bila je usmerena isključivo na građane Sarajeva srpske nacionalnosti“, stoji u izveštaju.

U dokumentu se konstatuje da je skoro svu humanitarnu pomoć koja je stizala na sarajevski aerodrom, potom kroz tunel i međunarodnim konvojima, kontrolisala je bošnjačka vlada i vladajuća stranka SDA.

„Problem nije bio toliko u količini humanitarne pomoći koliko u diskriminaciji prilikom raspodele ove pomoći, koja je bila na štetu srpskog stanovništva Sarajeva“, ističe se i uzveštaju.

UNHCR je, navodi se dalje, odgovornost „upravljanja“ humanitarnom pomoći prebacio na bošnjačke ministre.

„UNHCR je de fakto bio dobavljač za muslimanski deo Sarajeva, tačnije za bošnjačku vojsku u njenim ratnim naporima. Iz ovih razloga čini se neprimerenim nazivati Sarajevo ‘opkoljenim’ gradom“, piše u izveštaju.

Komisija, kojom je predsedavao Rafael Izraeli, konstatovala je da je SDA „na najvišem državnom nivou planirala kampanju terora protiv Srba, a nju je sproveo udruženi zločinački poduhvat koji je obuhvatio sve bošnjačke državne institucije“.

„SDA je regrutovala i naoružala ključne aktere ove kampanje terora krajem 1991. godine. Bile su to poznate ličnosti iz sveta sarajevskog organizovanog kriminala, kao i osuđenici, silovatelji i narkomani, koji su često puštani iz zatvora zahvaljujući amnestiji koju je dodelio Alija Izetbegović. Oni su izgradili grupe koje su brojale hiljade kriminalaca u Sarajevu“, stoji u dokumentu.

Konstatuje se da je između 1992. i 1995. godine na hiljade Srba zatvoreno bez jasnog povoda, kao i da su srpski zatvorenici pretrpeli najteže nasilje u zatvoru, isključivo zbog svoje nacionalnosti.

U izveštaju se konstatuje da je Međunarodni sud pravde presudio da nema dokaza o genocidu nad bosanskim muslimanima počinjenim na celoj teritoriji BiH, čime je, kako su ocenili, „definitivno razoren bošnjački nacionalistički mit o planiranom srpskom genocidu nad bosanskim muslimanima“.

Kao neposredan povod za rat u BIH, Komisija je navela referendum za nezavisnost BiH održan u martu 1992. godine, koji je, kako je naglašeno, zanemario izričitu volju Srba u BiH da ostanu u Jugoslaviji.

Prema navodima Komisije, rat u BiH je bio građanski rat njena tri naroda, a konstatuje se i da je, ustvari, nova međunarodno priznata država Republika BiH izvršila napad agresije na SFRJ, napadom na JNA, njenu regularnu vojsku.

„Glavni dokaz za ovu agresiju je ‘Direktiva za zaštitu suvereniteta i nezavisnosti RBiH’, strogo povjerljiva, od 12. aprila 1992. godine. Direktiva je SDS, legitimnu političku stranku srpskog naroda sa 72 mesta u parlamentu RBiH, označila kao ‘neprijatelja’ i usmerila trupe ARBiH na teren da napadnu JNA i srpske autonomne regione sa srpskim stanovništvom“, stoji u izveštaju.

Komisija smatra da u vojnom i političkom smislu ta direktiva „nije bila ništa drugo do objava rata SFRJ i njenoj saveznoj instituciji JNA, kao i srpskom narodu u BiH“.

„Sarajevo je bilo glavno geografsko i operativno područje borbenih operacija i Armije RBiH i Vojske RS. VRS nije imala nameru zauzeti i okupirati čitav glavni grad Sarajevo, budući da se to nije slagalo sa strategijom RS o teritorijalnom i ustavnom uređenju BiH na osnovu popisa stanovništva 1991. godine“, stoji u izveštaju.

Prema navodima Komisije, Vojska RS je izabrala strategiju blokade Sarajeva kako bi primorala vladu RBiH da prihvati njihove uslove mira, po kojima se očekivalo da Republika Srpska dobije teritorijalnu, političku i kulturnu autonomiju.

U izveštaju se konstatuje da je „okrutnost rata neminovno rezultirala brojnim zločinima počinjenim na obe strane linije sukoba“, ali da je „strategija SDA bila usmerena na to da istera srpsku zajednicu iz Sarajeva“.

„SDA je pomagala i podržavala zločine nad srpskim stanovništvom Sarajeva, koje su brojne kriminalne bande i redovne jedinice ARBiH počinile najmanje do oktobra 1993. godine“, stoji u izveštaju.

Ti zločini, kako se naglašava, uključuju samovoljna hapšenja, zatočenja u koncentracione logore, mučenja, silovanja i ubistva.

„U kombinaciji sa sistematskom antisrpskom propagandom i etničkim pritiskom, ovi zločini predstavljali su sistematsku kampanju etničkog čišćenja, koja je kulminirala egzodusom Srba iz Sarajeva posle Dejtonskog mirovnog sporazuma“, naglašava se u izveštaju.

Komisija je zaključila da je takva kampanja „imala grozan danak za srpsku zajednicu u Sarajevu, koja je praktično prestala da postoji“.