Izveštavanje o deci i profesionalni novinarski standardi

Međutim, ta negativnost koju mediji sve više forsiraju nije odlika samo domaćih medija. To je globalni trend. Kada je reč o štampanim medijima, svuda u svetu se povećava broj strana za hroniku, lifestyle, sport, i to nauštrb informativno-političkih i svih ostalih sadržaja. Međutim, ono što je ključno i što posebno zabrinjava kod domaćih medija jeste sve prisutniji i sve veći senzacionalizam nauštrb sadržaja, sa pri­marnim ciljem da se na taj način povećaju tiraži, čitanost, gledanost, broj klikova. I to je „recept“ i za štampane i za elektronske medije. („Medijska slika dece u Srbiji 2018.“ )

Raste intenzitet senzacionalizma i prag naše tolerancije

Spomenuto istraživanje pokazalo je i da intenzitet medijskog senzacionalizma raste. I kako taj intenzitet raste, tako mi dolazimo u jednu paradoksalnu situaciju da se naš prag tolerancije na nasilje, različite vrste zlostavljanja, nesreće i pogotovo vršnjačko nasilje podiže, a to onda znači i da se empatija smanjuje. To u daljoj konsekvenci znači da smo mi kao društvo „oguglali“ na te vrste sadržaja i više ih i ne doživljavamo tako dramatično koliko bi trebalo. To je veliki problem i to mora da se menja. Jedan od načina da se takvo stanje unapredi jeste senzibilizacija i dodatna profesionalizacija novinara koji izveštavaju o osetljivim društvenim grupama poput dece, jer su posledice neprofesionalnog izveštavanja u tim slučajevima još pogubnije.

Profesionalni standardi na margini

Ako rezultate istraživanja posmatramo iz profesionalnog novinarskog ugla, najproblematičniji nalaz je to što u većini novinskih tekstova i televizijskih priloga nema interpretacije. A to znači da cilj medijskog izveštavanja nije istraživanje uzroka koji dovode do nasilja, zlostavljanja i raznih drugih incide­nata u kojima su žrtve ili akteri deca, nije ni istraživanje posledica koje ti događaji imaju po samu decu, ali ni razmatranje mogućih rešenja, tj. promena koje su neophodne da se takve neželjene situacije ne bi ponavljale. Cilj je otkriti što više detalja koji po pravilu predstavljaju direktno zadiranje u privatnost osoba o kojima se piše, navođenje što više bombastičnih nagađanja ili izjava, neretko i insinuacija koje publiku dovode u zabludu. Tako se ne pomaže ni žrtvama, niti se daje doprinos rešavanju tih problema. A upravo to bi trebalo da bude primarni cilj kvalitetnog i profesionalnog novinarskog izveštavanja o deci, ali i svim drugim temama.

Preobilje informacija, sve slabija informisanost

Sve prethodno navedeno dovodi to toga da u medijskom prostoru imamo preobilje informacija s jedne strane, i zagađenje informacijama s druge strane. Mediji danas ima­ju aksiomatsku potrebu da budu prvi i da imaju sve ono što imaju i drugi. A kada je tako, vi u toj brzini morate da donosite odluke koje vrlo često dovode do kardinalnih grešaka, do toga da se podaci i „informacije“ ne proveravaju, da se novinari „upecaju“ na sve veći broj raznih sadržaja koji se svode na „fake news“. I tako dolazimo do toga da nam je dostupno preobilje informacija, a da smo mi suštinski neinformisani ili bar nedovoljno informisani. To je još jedan paradoks savremenih medija koji je direktna posledica sve većeg zanemarivanja profesionalnih novinarskih standarda.

Kvalitet i dalje ima vrednost

Rastući senzacionalizam u medijima i tabloidno izveštavanje jedna je od posledica krize koja je zahvatila sve medije na globalnom nivou, a štampane ponajviše. Međutim, u Srbiji je nedovoljno poznato da senzacionalizam ipak nije jedini odgovor. Mnogi ugledni štampani mediji, kao što su Njujork tajms, Le mond, Špigl ili El pais danas više zarađuju od svog sadržaja nego od oglašivača. A samo iz jednog razloga. Što su uspeli da zadrže ili vrate kredibilitet svom sadržaju, svojim autorima, tj. što nisu podlegli senzacionalizmu. Ne možete o ozbiljnim temama izveštavati na tabloidan način i očekivati da zarađujete od svojih čitalaca, slušalaca ili gledalaca.

A kada se upustite u tabloidne vode, publika postaja naj­manje bitna. Kvalitet i dalje ima cenu, ali se za njega treba boriti i istrajati u toj borbi. Jedino kvalitet i profesionalizam dugoročno daju željene rezultate.

Profesionalizacija, edukacija, senzibilizacija

Tri su ključna termina na koja moramo da se fokusiramo. Profesionalizacija – kao osnovni cilj ka kojem težimo kada je reč o izveštavanju o deci, ali i drugim temama. Edukacija – jer bez nje ne možemo ni imati medijske profesionalce. Ali ne samo edukacija studenata novinarstva, već i aktuelnih novi­nara i svih u medijskoj industriji koji učestvuju u kreiranju ovakve vrste sadržaja, bez obzira da li je reč o mejnstrim, novim ili društvenim medijima. Treći termin je senzibilizaci­ja. Neophodno je senzibilisati novinare, ali i druge medijske poslenike koji učestvuju u kreiranju i uređivanju sadržaja za decu. Jedino tako ćemo opravdati zvanje novinara ili medijskog profesionalca, ali i tvrdnju na koju se stalno pozivamo, ali retko to u praksi i potvrđujemo, a to je da su nam deca najvažnija kategorija u društvu.

Autor je profesor novinarstva na Fakultetu političkih nauka – Univerzitet u Beogradu

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta koji sprovodi Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM), a koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu i ovom tekstu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.