Izvrnuta kora nara

* * *

Na VMA svakodnevno sam posećivao Oskara Daviča koji je septembra 1989. odbrojavao poslednje dane. Vasko je na istom spratu, i često ga zatičem da mu pravi društvo sedeći pored njegovog kreveta. Bolest je zapravo bestidna. U očima bolesnih pesnika ima toliko tame i ta tama sja, i ne objašnjava svoju tajnu.

Doneo sam veliku lubenicu. Isekao dve kriške. U tanjiru iz njih curi gusti crveni sok i po njemu plivaju crne sitne semenke. Čovek je sejač semena. Sve što poseje – uspeva. Ali ništa sigurno kao seme sopstvenog uništenja. – Šta da vam donesem sutra, pitam. Ispraćajući me do lifta Vasko kaže da li mogu da nabavim strane cigarete marke „astor“.

On puši krišom u WC-u. Neko od bolničkog osoblja prijavio ga je generalu Isidoru Papi. Čuveni hirurg urla: „Da mi je da uhvatim bitangu koja donosi cigarete, bacio bih ga sa sprata.“

* * *

Vasko je rođen 1922. kada i Paul Celan, rumunski Jevrejin koji je po mnogim evropskim ali i nemačkim pesnicima najveći liričar nemačkog jezika druge polovine 20. veka. Po mnogim jugoslovenskim i srpskim pesnicima Vasko Popa je najbolji pesnik srpskohrvatskog jezika druge polovine 20. stoleća.

Istinski veliki pesnici pripadaju samo poeziji. Jer poezija govori neizrecivo na svim jezicima i pripada svima kao poslednje izbavljenje svakom pojedincu ljudskog roda. „Bedan je i skučen ideal pisati samo za jednu naciju“, upozorio je Fridrih Šiler (1758-1805) u vreme romantičarsko-nacionalnog buđenja… Nacija, nacija iznad svega!

Vasa Pelagić, buntovni narodni tribun upozorio je da patriotizam može biti i sigurno sklonište za hulje: „Neka je proklet onaj ko u knjigama i školi pominje patriotizam“. Dvadeseti vek je pokazao da je nacionalizam najveća nesreća za sopstveni narod.

* * *

U klizavoj stvarnosti SFRJ zadnje četvrtine 20. veka viđeni su neshvatljivi moralni padovi intelektualaca. Beznadežni slučajevi krutnih umova poput onih u nezgrapnim ptičurinama, lako su se preobratnuli u limene petliće na odžacima najviših nacionalnih kulturnih institucija.

Davno je rečeno da bavljenje prošlošću proćerdaće budućnost, da će nacionalisti obaviti svoj podmukli posao da ljudima ne bude do potomstva nego do nekrofilije. U srpskoj kulturi mnogi intelektualci približiće se najuticajnijim ljudima Dobrici Ćosiću i Borislavu Mihajloviću Mihizu otkrivajući se u najprizemnijoj frazeologiji nacionalističkog tradicioljublja. Dobrica Ćosić sloviće nešto poput „oca nacije“ i doguraće do predsednika države i ubrzo svrgnut od radikalnijih čiji je bio duhovni roditelj.

I Mihiz će imati isuviše razloga za grižu savesti, i pokajnički će priznati svoj udeo u zaglupljivanju. Postoje redovi u tekstovima ove dvojice pisaca sa nostalgičnim asocijacijama na Vaska Popu kao moralnu paradigmu njihove generacije. Vasko nije menjao svoja levičarska, nedogmatska uverenja, niti su mu ona smetala da ga pesnici Lungvist i Oktavio Paz predlažu za Nobelovu nagradu. On se nije povukao u ljušturu uz klimoglav bilo kome. Naprotiv njegov glas se čuo ne da bi menjao druge nego da ne bi postao kao oni.

* * *

Kada me je u Parizu naša poetesa Mira Vukomirović odvela kod Alena Boskea tog pisca sa neverovatnom biografijom prvo što me je upitao da li sam poznavao Branka Miljkovića i Vaska Popu. A ja nisam zaboravio da sam negde pročitao da je on rekao primajući najznačajniju nagradu u francuskoj književnosti, Gonkurovu nagradu za roman „Majka Ruskinja“ da bi više voleo da ostane upamćen po nekoj svojoj pesmi nego po svim romanima koje je napisao.

To nije bilo ko rekao već pesnik koji je predvodio, zajedno sa Rene Gi Kadu i Borisom Vajnom, generaciju rođenu posle Prvog svetskog rata. I sve dok postoje pesnici kao što je Alen Boske – poezija neće biti u krizi. U rukopisu koji Boske nije završio ostale su stranice o Vasku Popi. Možda će brigu o zaostavštini preuzeti neki dobri anđeo kako je bračni par Boske zvao pesnikinju Miru Vukomirović.

* * *

Šezdesetih prošlog veka poezija dobija neslućeni odjek. Ostvaren je najneposredniji kontakt pesnika i publike na mnogim književnim susretima, smotrama, festivalima, pesničkim urancima i književnim večerima. Profesori književnosti u srednjim školama lako su ostvarivali susrete sa piscima. Svaki dolazak je plaćen i svi ostali troškovi izmireni. Honorar je dobijan na ruke. Našao se i način da se zaobiđe tek uvedeni žiro račun.

Na književnoj večeri u Drvoprerađivačkoj školi učestvovali smo Vasko Popa i ja. Rekao sam Vasku da bi bilo najbolje da on prvo čita, i pročita što više stihova iz zbirke „Kora“, pa ja čitam, pa opet on da čita pesme iz zbirke „Nepočin-polje“ i obavezno poetski ciklus „Igre“ jer u njemu ima „crnog humora“.

Na moje iznenađenje Vasko je rekao da ima tremu. A ja da ga ohrabrim kažem: „Pogledaj te dečake, oni nisu mogli da se upišu ni u jednu drugu školu sem u ovu sa nimalo elitnim imenom. Pogledaj i njihove nastavnike i pomoćno osoblje – ‘tetkice’ i čistačice u prvom redu. Zar ovde nije inspirativnija atmosfera nego u nekoj gimnaziji u centru grada.“ Vasko se popeo na binu i dočekao ga je aplauz kako se pozdravlja osvajač zlatne rukavice u hali Beogradskog sajma. I Vasko je počeo da čita pesme iz rukoveti „Spisak“ smireno i dostojanstveno. A kad je izgovorio stihove iz pesme „Konj“:

Obično

Osam nogu ima…

Nastao je smeh, zviždanje i dobacivanje… Nastavnici su se okrenuli prema učenicima dajući im znak da prestanu sa dobacivanjem. Vasko je nastavio da čita kao u nekoj molitvi i vernosti prema sebi. A kad je pročitao stihove iz ciklusa „Daleko u nama“:

Očiju tvojih da nije

Ne bi bilo neba

U malom našem stanu…

dečaci su se utišali i zapljeskali shvativši na svoj način da stihovi imaju dovoljno univerzalne istine koja je i njihova.

* * *

Vasko Popa na nepočin-polju pesništva nije pabirčio šta su drugi ostavili posle žetve. Stvorio je jedan precizan jezik u kojem „reči vrše tenziju ka tečnosti“. NJegova poetika je jedan način postojanja savesti. I poverljivost prema drugima koji su njegovo drugo ja. Nije bio pesnik kratkog pamćenja i nije se upuštao u akademske laži. Prezirao je oživljavanje leševa jezičkih provincijalizama u kojima se istina poredi sa napastima povampirenih nacionalizama. Uzdigao se iznad ideološke parološke slike soc. realizma i istovremeno je odbacio paralizovanu tradicioljubivu retoriku mirotočivih pojaca što ne greše ni u gnevu.

* * *

Upoznao sam Vaska u ranoj mladosti, a zbližio tek zadnje godine njegovog života. Jednom u šetnji Knez Mihailovom pozvao sam ga da dođe kod mene u Muzej grada u Zmaj Jovinoj 1. Vasko je kroz nekoliko dana navratio. U kancelariji na dugačkom stolu Apolinerova zbirka pesama privukla mu je pažnju. Uzeo je knjigu i počeo da čita, na francuskom, pesmu od jedne strofe, La souris (Miš):

belles journees, souris du temps.

Vous rongez peu a peu ma vie.

Dieu! J vais avior vingt-deuh ans.

Et mal vecus, a mon envie.

(Lepi dani, miševi vremena. / Vi grickate malo po malo moj život // Bože“ Ja imam dvadeseti dve godine / Ali rđavo proživljene / Po mojoj želji.) Stekao sam utisak da Vasko pesmu zna na pamet. I nisam primetio otrgnutu zamenu u trećem stihu vingt-deuh umesto vingt-huit, i upitao sam ga: „Gde si ti bio kad si imao dvadeset i dve godine?“ A Vasko, tiho, skoro neveselo vedro: „U Beču! Vozio sam tramvaj!“ – „U Beču? I ja sam, kao osmogodišnji dečak 1944, bio u Beču.

Moja mama bila je kelnerica u nekom hotelu, u Bezirk zvei, u ulici pored parka između dva mosta na Dunav kanalu“, kažem. Vasko postavlja pitanje za pitanjem i ja sam pričao o svemu čega god se sećam… „U pamćenju mi je ostalo zauvek zloslutno upozorenje iz radio aparata i zvučnika na ulicama. Ku-ku!, američki avioni bombardovaće grad. Isto tako ne mogu da zaboravim prizore izvlačenja poginulih iz ruševina i među njima tela devojčica i dečaka sa kojima sam se igrao… A na pitanja kako je moja mama došla u Beč i zašto, rekao sam da ne znam, ali da ne mogu da joj oprostim zašto se 1945. vratila u Kosovo Polje i umrla od galopirajuće tuberkuloze u 26. godini.

„I danas u Kosovu Polju za neku lepu devojku kažu Lepa kao Mika Markova“. Dok sam ja pričao Vasko je dva-tri puta ponovio: „Da sam to ranije znao… Zašto mi to nikad nisi ranije rekao?“ – „Da ti nisi, slučajno, pročitao Apolinerovu pesmicu, nikad ne bih mogao ni pomisliti da smo se nas dvojica, možda, sreli u Beču…“ – „Slučajno?

Slučaj je ta neumoljiva linija što preseca ostajanje u istoj slici profilisane svakodnevne teskobe. Kad pomislim da je nešto slučajno više nije samo slučaj već vidovidost i iskupljenje. Možda ti i jesi jedan od besprizornih dečaka što su se kešali na tramvaj koji sam vozio u Beču“, kaže pesnik, autor stihova „Ismejali smo pesmu/Uhvatili i vezali istinu“.

* * *

Vasko je sveo prijatelje ne nekolicinu i na njih se oslanja. Često navraća kod mene u Zmaj Jovinu sa najboljim mu drugom pesnikom Borom Radovićem. A Bora je trn u oku mnogima. I on je „komunjara“… Vasko priča kako se pred „Kolarcem“ u Knez Mihailovoj prevario i seo za sto sa akademicima. Jedan ga je upitao zašto je otišao u VANU a ne u SANU. On se digao i bez reči napustio društvo. „Šta da mu kažem? Ja sam za njih komunjara, a razumeo sam i aluziju na VANU. Na um mi je pao jedan haiku Nikite Staneskua: „Ujede me jedno kuče/A ja kroz njega gledam/Kao kroz prozor“.

* * *

Sećam se da je jednom došao u Muzej sa Svetlanom Velmar Janković i njenim suprugom pesnikom-kaligramistom Žarkom Rošuljem. U kancelariji kod mene već je bio Milorad Pavić. Zahvalio mi se što je muzej otkupio jedno platno njegovog sina slikara Ivana Pavića. Miša Pavić ne može da se uzdrži i neprestalno priča o priznanjima koje dobija u zemlji i vani. Kaže da je njegov roman „Hazarski rečnik“, posle rata do danas štampan u apsolutno najvećem tiražu.

„Čini mi se, Svetlana, da sam negde pročitao, i da je vaš roman Dorćol štampan u nemalom tiražu“, kaže Miša. Svetlana poput osice iz osinjaka: „U najvećem tiražu štampan je jedan drugi Pavić, Siniša Pavić. NJegov roman Višnja na Tašmajdanu apsolutno je najtiražnija knjiga posle rata do danas. I jako čitana. I sama sam je pročitala i uživala u njoj. Znate, Paviću, postoje knjige o kojima svi govore a niko ih nije pročitao.“ Tada sam poslednji put video osmeh na licu Vaskovom.

* * *

U Kulturno-prosvetnoj zajednici Srbije 20. januara 1994. održana je promocija knjige Mire Marković „Odgovor“. O knjizi smo govorili Antonije Isaković, Aleksandar Popović, Aleksandar Tijanić i ja. Na ručku, u Hajatu, počeo se razgovor o Vasku Popi jer sam ga ja, u tekstu koji sam pročitao, nekoliko puta pomenuo.

A Isaković je rekao da je on „završio stvari oko Vaskove sahrane“. Da dobije mesto u Aleji velikana, i da Dobrica Ćosić govori na komemoraciji u Udruženju književnika… „jer Vasko nije imao nikog u rodu da se pobrine…“ A Žak, taj đavolski daroviti Aca Popović, sav natekao od citostatika, dobaci: „I tako znači, pesnika ispratiše profesionalne narikače, u čistilište, među dvoglave supove.“

(Iz memoarske knjige u rukopisu)