Foto: J. Patarčić/Danas“To uzbuđenje, kada udarite instrument i desi se vibracija membrane koja se prenosi na vazdušne talase, dolazi do vas i izaziva neku emociju. Ako toga nema, džaba sve”, kaže za Danas Goran Evetović, profesionalni bubnjar i profesor udaraljki i bubnjeva u Muzičkoj školi Subotica.
Dugogodišnje iskustvo profesionalnog bubnjara, koji je prošao put od tinejdžerskih svirki u lokalnim autorskim i klupskim bendovima najrazličitih muzičkih žanrova, preko nastupa sa muzičarima domaće i inostrane scene, pa do danas kada je stalni član Novosadskog big benda i pratećeg benda Jelene Tomašević, Goran Evetović je pretočio u pedagoški rad, pokrenuvši Odsek za udaraljke u Muzičkoj školi Subotica 2004. godine, kada je postao i prvi profesor udaraljki i bubnjeva u ovoj školi.
Nedugo zatim je bio i jedan od inicijatora Džez odseka, na čijem čelu se nalazi od osnivanja 2008. godine.
“Iskreno, tada nisam video sebe u pedagogiji i mislio sam da će mi to biti usputna stanica. Međutim, jako mi se svideo rad sa decom i prosto sam osetio da imam talenat za to i pokazalo se kroz praksu da deca vole da dolaze tu, da uče i da se druže, pa često u šali kažem: ‘Ja bih ovo i džaba radio, samo nemojte nikome reći’. To je jedna ljubav i volim da provodim vreme za bubnjevima i prosto mi je drago da sam našao način da živim od muzike, kako kroz aktivan rad, tako i kroz pedagoški”, priča Evetović.
Međutim, naš sagovornik kaže da je cela bubnjarska praksa i dalje u povoju, što predstavlja veliku šansu za one koji se bave ovim poslom, jer je bubanj još uvek relativno mlad instrument u pedagogiji.
“Ako uđete u ovu školu, zateći ćete četiri klase violončela ili nebrojeno mnogo klasa klavira, a ja sam trenutno jedini nastavnik ovde i imam mnogo zainteresovane dece”, ističe Evetović.
Kada su u pitanju današnje generacije bubnjara, Evetović objašnjava da su vreme i stil života svakako doneli neke nove tendencije, ali da je i dalje vrlo značajno i da se još uvek vrednuje sposobnost nastavnika i profesora da motivišu đake na učenje.
“Sva su deca zaiteresovana, ali i mnogi ljudi su jako zainteresovani da idu u teretanu, a čim krene prvi teg i upala mišića, svi preispituju svoju zainteresovanost. Deca vide bubnjare na Jutjubu i kako su oni srećni, a voleo bih da vidim posle tri sata koncerta da li imaju isti osmeh na licu kao u videu koji traje minut. Ima generacija, ja nisam imao taj slučaj, ali mi je kolega ispričao da, kada je upitao jedno dete čime bi želeo da se bavi, da mu je rekao da želi da bude Instagram bubnjar i ja se tome ne podsmevam, samo shvatam da dolazi vreme Instagram ili TikTok bubnjara i da će to da postoji”, kaže Evetović.
Ono što je takođe uvideo kroz rad sa učenicima, jeste da su danas deca izložena mnoštvu informacija što im, s jedne strane, drastično olakšava učenje, a s druge strane otežava, jer ne znaju šta s tim informacijama da rade, pri čemu je postalo i veoma osetljivo pitanje koje od tih informacija su prave.
“Mi smo se sa jednom stvari igrali beskonačno, jer imate jednu igračku i nađete milion načina da se sa njom igrate pošto drugu nemate, a sada imate hiljadu igračaka i sa svakom biste se igrali, ali na kraju niste ništa uradili. Tako da ne bih kritikovao današnje generacije, jer i one moraju da nađu svoj put i siguran sam da će muzika opstati i preživeti sve, jer je prosto takva stvar. Ima taj emotivni momenat u muzici koji pobuđuje ljude da se njome bave i da je slušaju. Kao što je korona dokazala da je nastavnik još uvek institucija i mislim da kod nastavnika koji su motivisani, koji vole svoj posao i koji se trude, tamo su i učenici motivisani da rade i da uspeju. Ali, ni jedan nastavnik ne može da sedne i vežba umesto svojih učenika i ne može da mu pruži to što sami moraju da iskuse u životu, kako dobre, tako i loše stvari. Vukljanje bubnjeva, sviranje najrazličitijih svirki i situacija kada vas ne isplate, a svirali ste celo veče i slično”, objašnjava Evetović.
Zbog toga naš sagovornik smatra da, osim osećaja za ritam, dobrog bubnjara mora da krasi i pregršt drugih osobina, među kojima je najvažnija ogromna strast koja iskonski dolazi iz njega i koja nije vezana ni za kakve spoljne faktore i potvrdu.
“Potrebna je bezrezervna ljubav prema muzici da bi se istrajalo kada stvari ne idu, a ne idu uglavnom i da bi se napredovalo, uvek mora da se izlazi iz zone komfora, da se traži drugačiji način ili put. Ja sam i svojim učenicima koji ne vežbaju rekao da je ovo jako teško i kada se vežba, a kada ne, onda je nemoguće. I na kraju, neke ljudske osobine koje su takođe važne da bi se stiglo do velikih bina, jer se muzika podrazumeva. Da niste vrhunski muzičar ne biste bili na toj bini uopšte, ali kakvi ste u saradnji, u kombiju kada su svi umorni i kada nikome nije ni do čega, da li ste onda osoba koja pravi ili rešava probleme. To je ljudski faktor koji je izuzetno zahtevan, a ljudi misle da treba svirati. To je najlakše, kada se dođe do toga, te magije koja traje sat ili dva na koncertu”, poručuje Evetović.
Knjige, priručnici i vodiči za bubnjare
Ove, ali i mnoge druge osobine, veštine i znanja koja je stekao baveći se ovim poslom gotovo dve decenije, Evetović je objedinio u bubnjarskom priručniku “Put do velikih bina”, koji je ugledao svetlost dana 2019. godine, kako kaže, tačno 30 godina otkako se pojavila poslednja jugoslovenska knjiga za bubnjare.
Godinu dana kasnije izašla je i njegova radna sveska za bubnjare “Backbeat”, a potom je prateći plan i program Ministarstva prosvete napisao knjigu “Udarački instrumenti doboš”. Poslednje iz što je izašlo iz štampe je “Praktični vodič kroz 40 rudimenata”, a sve to bi trebalo da skrati, kako Evetović kaže, lutanje mladih generacija bubnjara i omogući im da sa 20 godina budu ono što je njegova generacija bila sa 40 godina.
“Meni se to nametnulo samo po sebi, jer priručnika nema, uopšte nema nikakve građe. Sve što sam mogao svojim učenicima da dajem su fotkopije raznih fotokopija, gde se pola toga ne vidi, ništa ne može zvanično da se kupi, a kod nas nema čak ni distribucije nekih svetski priznatih autora i tako sam zapravo, sakupljajući materijal koji sam isprobavao kroz svoju muzičku praksu, napravio nešto što smatram da jedan bubnjar treba da zna”, kaže Evetović.
Biti autor nije dovoljno
“To su mi i rekli ljudi koji su u izdavaštvu, da svi prvo pomisle da je teško napisati knjigu i jeste, ali često mislimo da je dovoljno biti samo autor. Morate da budete i marketinški stručnjak, i promoter, i to je bila jedna uloga na koju nisam navikao. Ja sam u bendu uvek iza, a sada sam odjednom ispred. Ta solistička uloga, u smislu da sam eksponiran, izložen, a možda malo i ogoljen stručnoj javnosti, jer sam izneo jedan stav koji može da se kritikuje, bila je potpuno nova za mene. Ono što je bilo super, jeste da je posle toga došla potvrda da sve to ima smisla, jer ljudi naručuju, pa pišu, zahvaljuju se i govore koliko im to pomaže. Kolege koje imaju svoje školice bubnjara kažu da im je priručnik pomagao, jer sada imaju plan rada kako da savladavaju gradivo. Dakle, sve to sam ja isprobao i video po svojim učenicima da im pomaže i prosto sam smatrao da to treba uklopiti u kvalitetne udžbenike koji će biti dostupni svima”, zaključuje Goran Evetović.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
