Da se ne lažemo, to što se vraća obavezni vojni rok je krajnje populistička odluka za mazanje očiju javnosti i dizanje galame, koja neće imati ama baš nikakvog praktičnog značaja.
Vojska se u ovoj zemlji nije služila dobrih 14 godina, mnoge kasarne su zapuštene, neke verovatno nemaju ni čestiti mokri čvor.
Pored tih infrastrukturnih problema, koji bi trebalo da se reše, Vojska Srbije mora da osmisli i program obuke u trajanju od 75 dana.
Moj otac i ujak su u vojsci bili gotovo dve godine po nekim pustarama stare Jugoslavije i pripremali su se za ozbiljan rat. Kasnije je vojni rok trajao oko šest meseci, što se smatralo za neki minimum vremena potrebnog da se obuči jedan vojnik.
Ovih najavljenih 75 dana nije ni cela tri meseca i služe samo da bismo mogli da kažemo da imamo obavezan vojni rok poput Finske i Izraela, i eto da smo prošli neku vojnu obuku, pa će nam „first person shooter“ igre od sada pružati malo drugačiji ugođaj.
Ipak, i pored toga što to potencijalno služenje vojnog roka verovatno neće ličiti ni na šta, ja bih u vojsku išao vrlo rado, pre svega iz želje za avanturom i zbog nekog eksperimenta sa samim sobom.
Znajući moju familiju, to nikako ne bi moglo da prođe bez tradicionalnog srpskog ispraćaja.
Jedan moj brat od tetke je ispraćen u vojsku za sve pare, iako nikada nije otišao.
Apsolutno se ne palim na odbranu otadžbine na bojnom polju i rat smatram za inherentno pogrešan način rešavanja političkih nesuglasica.
Još mi je gadnija pomisao da salutiram bilo kome iz našeg državnog vrha.
Verujem da se otadžbina brani lepotom, ali to ne znači da služenje vojnog roka smatram apsolutno beskorisnim.
Po pričama pomenutog mi oca i ujaka, u vojsci se pored rukovanja oružjem i ribanja WC šolje sopstvenom četkicom za zube može naučiti i niz drugih korisnih stvari.
Život je nepredvidiv!
U današnje vreme svašta može da se desi, realnost je odavno pokazala da je gadnija od fikcije i ne mari za naša pacifistička uverenja.
Šta ako me kidnapuju iz nekog razloga, šta ako izbije treći svetski, ili ne daj bože treći balkanski rat, o zombi apokalipsi i invaziji vanzemaljaca ne želim ni da govorim.
U svakoj od navedenih situacija bih se radije našao kao bar donekle obučen vojnik nego ovako goloruk i bez ikakvog znanja o borbi u urbanoj sredini.
Međutim, čisto sumnjam da će ovih Vučićevih 75 dana moći bilo šta korisno da pruži onima koji budu služili vojsku.
Pristup će gotovo sigurno biti pogrešan, vojnik neće učiti da bude snalažljiv i pametan, već poslušan, i to je oduvek bio moj problem sa vojskom.
Sve se svodi na to da neki, nekad brkati, a sada vrlo verovatno obrijani stariji vodnik, ili kako se već to zove, viče: spavaj, radi, ćuti, jedi, lezi, dikse, ustaj, sedi.
Vojni rok zapravo nikad nije ni trebalo ukinuti, znali smo da će ga jednog dana sigurno vratiti, taman smo se navikli da ga nema i eto ti sad.
Da nikad nije ukinut, to bi bila samo još jedna od konstanti u životu i to niko ne bi dovodio u pitanje.
Posle srednje škole u vojsku, pa na fakultet, i bog da te vidi.
Ja sam siguran da bi meni tako više prijalo, ovako sam promenio tri fakulteta.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.