Ja sam dete sa ulice

– Nađem im parking mesto, oni mi daju pare – kaže Marinko, zavaljen u kafanskoj stolici. On je dete ulice. Na majici mu piše „It’s great to be me“, ali on nema pojma šta to znači.

– Aha, nešto je veliko biti ja – raduje se saznanju.

Svoj problem je napisao na papiru istrgnutom iz beležnice: „Moj tata kada je pijan, mog starijega brata tera: ‘Izlazite iz kuće moje’. Moj brat ima dve ćerkice u domu. Jedna mu je uginula sa godinu dana. Ja sam mali pa se snalazim. Sada trebam da idem u dom. Moja baba isto pije. Moj bata, ja i njegova žena smo, tako reći, na ulici, zbog tate pijanice…Molim vas, pomozite nam“.

Spava na dušeku iza jedne firme, ode ujutru na aerodrom. Može da se zaradi do 500-600 dinara dnevno. Može i hiljadu.

– Kad uzmem pare, odem u pekaru da jedem. Kad mi se isprlja odelo, uzmem pa kupim na Kalenić pijaci, jeftino. Najviše para trošim u igraonici. Onoj gore na Senjaku. Iznad doma. Volim da igram GTA. To mi je najbolja igrica – priča malo grickajući nokte.

Neće da štedi za budućnost. Jednom se opekao. Dao babi 16.000 dinara da čuva, ona mu rekla da su pare zastarele, kad se menjala moneta. Video da se ne isplati.

– Mada, štedeo bih da imam… Sad ne može to da se desi. Sad nema Jugoslavije, sad smo Srbija… Ja sam srpski Ciganin. Mama mi je Srpkinja, tata Ciganin, i tako sam postao to – veruje.

Najveća mu je muka što je pobegao iz Doma za nezbrinutu decu u Beogradu kad je čuo da hoće da ga prebace u Knjaževac.

– Tukao sam se u domu. Zbog brata, znaš. Brata sam sreo u domu. Nisam ni znao da ga imam. Majka kad ga je rodila, bila je velika vrućina, 40 stepeni, tata upalio ventilator, razboleo se, odveli ga u bolnicu, pa u dom. I onda, tako… Potučem se zbog tog brata i oće me u Knjaževac. Neću. Daleko je, mnogo – kaže.

– Je l’ znaš gde je Knjaževac?

– Znam. Daleko.

Pali još jednu cigaru. Konobar iz kafane „Lovac“ kaže iskreno u poverenju: „Dobar je mali, vidi se da je radan dečko“. Nailazi i novinar Boža: „Što ovaj mali puši?“. Marinka ne zanima okolina. Sad razmišlja kako da se spase tog Knjaževca.

– Daleko… Sviđa mi se Beograd. A voleo bih da budem advokat. Advokati pomažu ljudima da ne idu u zatvor.

– Da. Ali pomažu i kriminalcima da ne idu u zatvor – kaže mu kolega Rade.

– Pa jeste… – razmišlja malo. „U stvari, voleo bih da budem pevač narodnjaka. Idol mi je Darko Lazić, onaj zvezda Granda“.

– Kako gledaš „Zvezde Granda“ kad nemaš televizor.

– Pa, ne gledam, ali znam da mi je idol…Tako…

Ponešto i ukrade.

– Kradem gvožđe. Kilo plaćaju osam dinara – kaže. Obojica računamo koliko je to za sto kila. I nije baš ono „šta zna dete šta je dvesta kila“.

– A da vidiš tek bakar. Daju 230 dinara za kilo!- oblizuje se, prisećajući se da se jednom zaglavio u Telekomovom šahtu s bonsekom u rukama tražeći bakar, pa ga izvlačili slučajni prolaznici.

– Išao bih ja u hraniteljsku porodicu. Ali, neću u Knjaževac- nastavlja sa svojom mukom.

Otac je tamo na Starom sajmištu, zna sve da radi – mehaničar, limar, bravar, fasader, zidar…

– Samo mnogo pije… Maltretira me. Majka čisti stepeništa.

– Gde je majka?- pitamo. Ćuti. „U Surduku… Razvela se od pijanice“- sve je što kaže.

– U Domu „Drinka Pavlović je dobro. Voleo bih da me direktorka primi nazad. Obećavam da ću biti dobar. Neću da pravim sranja – kaže Marinko. I odlazi svojim poslom.

Kratko se zadržavao

U Domu za nezbrinutu decu „Drinka Pavlović“ kažu da je Marinko više puta boravio kod njih, ali je bežao i oni su stvar prijavljivali SUP-u.

– Takva je procedura. Mi smo pokušali da ga institucionalno adaptiramo s okolinom, ali je išlo teško. On bi se kratko zadržavao – kažu u Domu.