Janšin puni krug

Taj slovenački omladinac danas je višestruki predsednik slovenačke vlade i najuticajniji političar Slovenije od sticanja nezavisnosti, Janez Janša.

Nekako pred 30. godišnjicu faktičkog nestanka Jugoslavije, on je sada optužen da je predsedniku Evropskog saveta Šarlu Mišelu prosledio subverzivni papir u kojem predlaže da se okonča raspad Jugoslavije.

Reč je o papiru koji pripada pre korpusu Memoranduma 2.0 SANU, nego tradiciji EU.

A, Janša je tokom godina imao više transformacija, od člana Saveza komunista, do socijademokrate, a na kraju do evropskog populiste koga smatraju i radikalnijim od mađarskog premijera Viktora Orbana, a obojicu za tvrde pristalice Donalda Trampa.

Sad bi opisao puni krug i stigao na isto mesto gde je bio pre tri decenije – u predvorju raspada Jugoslavije.

Papir je obelodanjen u četvrtak 15. aprila u slovenačkim medijima, pa su svi demantiji postali suvišni.

Smatra se da on predstavlja zajednički rad Ljubljane i Budimpešte.

Pošto je reč o neslužbenom diplomatskom dokumentu, on nema ni zaglavlje, ni potpis., kod Mišela je stigao mimo službene diplomatske pošte, pa njegovo postojanje može javno da se porekne, što se i dešava.

Stoga to nije službeni stav Slovenije, već samo jedan od neformalnih predloga za moguće rešenje pitanja koja se tiču zemalja bivše Jugoslavije.

U njemu se navodi da je Dejtonski sporazum „praktično, ne i u načelu, priznao ono što je postignuto u ratu“, da je „teško zamisliti evropske perspektive Srbije i Kosova“, a da čanstvo BiH u EU može u potpunosti da se isključi.

Prazan prostor je iskoristila Turska koja je povećala svoj uticaj u BiH i Severnoj Makedniji, a osim nje korist od nefunkcionalnih institucija imaju lokalni političari i njihove pristalice.

Uz konstataciju da Srbija, Hrvatska i Albanija trenutno imaju stabilne vlade i da su njihovi izabrani političari sposobni za strateške odluke, predlaže se prvo „ujedinjenje Kosova i Albanije“, dok bi srpski deo Kosova dobio poseban status poput Južnog Tirola.

Odmah zatim „ujedinjenje većine teritorija Republike Srpske sa Srbijom“, čime bi se „rešilo srpsko nacionalno pitanje“, a u tom slučaju „Srbija bi bila spremna da pristane na ujedinjenje Kosova i Albanije“.

Po istom modelu rešilo bi se i hrvatsko nacionalno pitanje „spajanjem većine hrvatskih kantona u BiH s Hrvatskom ili davanjem posebnog statusa hrvatskom delu BiH po uzoru na Južni Tirol“.

Na kraju, „to bi Bošnjacima dalo nezavisnu funkcionalnu državu“, a na referendumu bi ljudi odlučivali hoće li ući u EU ili u budućnost izvan EU, sledeći primer Turske.

Zasad većina Bošnjaka podržava perspektivu EU, a uz nagli porast turskog uticaja i radikalnog islama, situacija bi se mogla drastično pogoršati tokom sedeće decenije.

Non paper dostavljen je u februaru, navode slovenački mediji, tako da je po svemu sudeći, uprkos demantiju, slovenački predsednik Borut Pahor znao o čemu govori tročlanom Predsedništvu u Sarajevu.

Član Predsedništva BiH, Željko Komšić prepiričao je da je Pahor pitanje „Možete li se vi u BiH mirno razići?“, postavio na susretu s članovima Predsedništva BiH 5. marta, kad je saopštio da su u poslednje vreme sve „češći glasovi u Evropi o tome da treba dovršiti raspad Jugoslavije“.

Poslednja javna rasprava o planiranju budućnosti BiH počela je krajem prošle godine sasvim s drugim idejama.

Međunarodna krizna grupa i Vudro Vilson centar objavili su dve analize u kojima je tražena veća centralizacija u BiH kako bi ona postala funkcionalna država.

Nešto ranije, bivši hrvatski predsednik Stipe Mesić takođe je dao svoje savete i preporučio se da bude međunarodni posrednik kad je reč o budućnosti BiH.

Poreklo ideje o krajnjem ishodu raspada Jugoslavije, nalazi se u davnoj 1993, kad je Njujork tajms objavio izvode sa zatvorene diskusije CIA o perspektivama za građansku, multietničku i unitarnu državu u okolnostima tekućeg rata u Bosni, gde se među drugim scenarijima, predviđala i mogućnost podele Bosne na tri dela, gde će se na kraju pojaviti Velika Srbija, Velika Albanija i Velika Hrvatska.

Iako se sledećeg dana Njujork tajms izvinio zbog objavljivanja izveštaja sa skupa koji je radio prema Čatam haus pravilima, himera ovakvog konačnog rezultata jugoslovenskog raspada ostala je u narednim decenijama snažno ukorenjena kod mnogih balkanskih političara.

Neki od učesnika ovog događaja koji su i danas aktivni, podsećaju da je prerano za odbacivanje ovakvog scenarija.

Kao što se pokazalo da je sredinom 1980-ih razvoj slovenačkog slučaja, umnogome bio povezan s kosovskim pitanjem, tako je i sada.

Počelo je intervjuom kasnijeg ministra spoljnih poslova Slovenije, Dimitrija Rupela, beogradskoj Dugi (Ko svađa Slovence i Srbe, 28. juna 1986) u kome se sa slovenačke strane postavlja pitanje politike na Kosovu, da bi nekoliko godina kasnije sve kulminiralo čuvenim mitingom u Cankarjevom domu ujedinjenim sa štrajkom rudara u Trepči, kako bi se sprečile ustavne promene u Srbiji.

Ovo pitanje nije nastalo zbog same BiH koliko ćorsokakom u koje su zapali kosovski pregovori.

Pokazalo se, manje-više, u kom god pravcu da se krenulo, nije bilo izlaza.

Hrvatski i slovenački mediji Janšu predstavljaju kao najglasnijeg zagovornika završetka raspada Jugoslavije, tvrdeći kako već duže vreme gura koncept velike Srbije i velike Albanije.

Ako je to tako, onda je BiH samo usputna stanica do Prištine i trajektoriji Janša – Kurti, iz koje korist može da izvuče i Milorad Dodik, pošto se njegovi stavovi o budućnosti BiH uklapaju u ovaj obrazac.

Posledice po Srbiju račvaju se u više pravaca.

Prve javne reakcije su negativne, jer Srbija bi morala da pristane da se odrekne dela teritorije, pa je u tom smislu njena pozicija slična bosanskoj, iako bi ona trebalo da dobije kompenzaciju ujedinjenjem sa RS.

Ukoliko se odbaci ovaj scenario podele granica, ostaju još neke alternative koje mogu da postanu međunarodno atraktivne: pristajanje na kosovsko članstvo u UN bez priznanja i dalje traženje rešenja po modelu mini Šengena, jer je to jedina inicijativa iz regiona koja je pohvalno primljena u regionalnim i evropskim prestonicama.

Na Kosovu je na vlasti relativno rečeno, omladinska garnitura boraca za nezavisnost kao što je nekad to bio sam Janša, ali ona nije nimalo mekša u svojim idejama i namerama od prethodne.

Aljbin Kurti je oduvek na platformi ujedinjenja Kosova i Albanije, dok bivši albanski predsednik Salji Beriša odaje prizanje Ediju Rami što je 2013. obnovio pitanje ujedinjenja Kosova i Albanije.

Kosovska ministarka spoljnih poslova, Donika Gervala ukazala je na još jedno područje koje ona očekuje da bude deo pregovora sa Srbijom, po čemu će se razlikovati od prethodnog vodećeg dvojca na Kosovu: Tači – Haradinaj.

Dok je ratna garnitura bila zadovoljna ishodom rata i tako doživela satisfakciju za svoju borbu, nova generacija traži vlastitu pravdu.

Polazeći od porodične istorije, jer je njen otac Jusuf ubijen 1982, Gervala očekuje i nakon suđenja pred Haškim tribunalom i pred Specijalizovanim sudom, ponovno otvaranje pitanja pravde.

„Imamo nekoliko otvorenih rana u ovoj zemlji koje ne možemo sakriti. Ne možemo našim građanima jednostavno reći: Zaboravite nestale, ubijene, zaboravite zločine“, naglasila je ona u kontekstu pregovora sa Srbijom.

Nemački Dojče vele odgovornost za nerešen slučaj ubistva Jusufa Gervale prebacio je na Srbiju, navodeći da je to što nemačke vlasti „još uvek nisu uspele da rasvetle ubistvo njenog oca, posledica činjenice da srpske vlasti nisu želele da dostave nikakve dokumente“.

Verovatno da na istom talasu dolazi ponovljeni zahtev Evropskog parlamenta da službe bezbednosti otvore dosijee.

Istina, to je navedeno tek u tački 100 od ukupno 107, gde se navodi da je „pun pristup svim arhivskim materijalima, posebno tajne policije bivše Jugoslavije (UDBA) i tajne službe JNA (KOS), od vitalne važnosti“.

Gervala je slučaj svog oca navela kao jedan od „hiljadu drugih nerazjašnjenih slučajeva i sudbina kosovskih Albanaca, posebno onih koji su deportovani u Srbiju tokom rata 1998-1999“.

Kada smo već kod porodične istorije, sad postaje važna i činjenica da je ona supruga bivše velike mlade nade demohrišćana, nekadašnjeg poslanika Štefana Švarca.

On je tokom sukoba u bivšoj Jugoslaviji stekao prepoznatljivost po verovatno najradikalnijim optužbama koje su se tih godina pojavile protiv navodnih srpskih ratnih zločina i ratnih planova.

U svojim izjavama on je navodio da srpski vojnici u Bosni peku svoje žrtve u rernama, da upotrebljavaju gas i da stavljaju pseće fetuse u utrobe žena.

Švarca je novinar Boris Grendal opisao kao „karakerističnu mešavinu evangelističke usukane učtivosti i bezobzirnosti, pritvornosti i bestidnosti“, iako ovaj nije bio ništa žešći od francuskih humanista, Alena Finkelkroa, Pjera Anri Levija i Bernara Kušnera.

Sa Švarcom je potpisnik ovog teksta vodio jedan čudan razgovor 1994, gde je on praktično opovrgao sve svoje tvrdnje objašnjavajući da je „u uslovima velike agresivnosti bolje učiniti više, nego manje“.

Za njega je polazište predstavljala jednačina Milošević = Hitler.

Većinu svojih navoda preuzimao je od šefa tadašnjeg Društva za ugrožene narode Tilmana Cilha, a neke i od nemačkog novinara osuđenog u bivšoj Jugoslaviji za špijunažu, Hansa Petera Rulmana.

Takva je, recimo, bila tvrdnja da Srbija priprema nuklearnu bombu! „Ne, ne! Ja sam rekao da imamo nepotvrđene informacije da će doći do razvoja nuklearnog oružja. Ima nekoliko zemalja u kojima se to događa. To ne mogu da dokažem. To mi kažu ljudi koje smatram ozbiljnim. Uostalom, pošto je agresivnost toliko velika, bolje je da se učini nešto malo više, nego da se učini nešto malo manje. Važno je da se ljudima koji to rade stavi do znanja da mi to znamo i da ih pratimo. Utisak da je Štefan Švarc protiv Srba, nije tačan. Imam i srpske prijatelje. Po mom uvidu, to što se radi u Beogradu, opasnost je za celu Evropu“, rekao je tada Švarc.

Uticaj nemačke politike u ovoj vladi na Kosovu može potencijalno da bude odlučujući, a Nemačka je zvanično kandidovala Kristijana Šmita za narednog Visokog predstavnika, tako da ovaj non paper ne može da bude mnogo delotvoran, ukoliko se Nemačka ne saglasi s njim.

Angela Merkel insistirala je na svom kandidatu upravo da bi predupredila ovakve scenarije.

Iako evropski poslanici iz regiona, poput Josipa Juratovića, vide u Janšinoj ideji delovanje evropske desnice, te da Janša želi da se „dopadne Viktoru Orbanu“ i da će „njegov papir završiti u kanti za smeće“, i poručio narodu BiH da se ne nervira navodima slovenačkog premijera, „jer BiH nije pala na taj nivo“, destabilizujući efekat i topljenje poverenja u slovenačko predsedavanje EU već je postignuto.

A ponavljanje raspada Jugoslavije bilo bi suvišno, pošto i ovo traje već 30 godina.