Foto: privatna arhivaIako zvuči kao otrcana fraza, život pokazuje da kada voliš ono što radiš, ma koliko to bilo teško, stižeš do cilja, uz sve prepreke koje „reditelj život“ može da ti postavi. Izuzetaka, koji potvrđuju ovo pravilo, ima svuda oko nas, ali ih zauzeti svojim životima, ne primećujemo.
Jedan od njih je priča sa Miroča o ženi koja je sama, sa svojih deset prstiju, pokrenula posao kojom je othranila i odškolovala dvojicu sinova. I koji će taj posao nastaviti.
Zovu je „Japanka“ i taj školski nadimak prati je čitav život. Po njemu je i danas prepoznaju. Iako sa tom dalekom zemljom nema ništa, dobila ga je zbog kosih očiju, a sada joj odgovora i zbog toga što radi kao Japanci, bez odmora.
Ljubinka Pavlović iz sela Miroč, radi od jutra do sutra. Zahvaljujući kravama, kako sama kaže, može lepo da živi, ali mora i da se radi.
U Japankinom stadu je 17 krava, svaka ima svoje ime, dnevno daju između 220 i 230 litara mleka, koje ona preradi u sir.
I to ne bilo koji, već miročki bareni sir, koji je uvršten među najbolje sireve u svetu.
Ovaj delikates se od punomasnog kravljeg mleka odvajkada proizvodi na Miroču i Ljubinka, koja je potomak prvih doseljenika u Miroč, kaže da je recept donet sa Kosova.
Priča nam da je posebnost miročkog barenog sira to što se, za razliku od klasičnih belih sireva, on griluje, peče, prži, ali se ne istopi.
Zbog hrskave korice i mekane, a neistopljene unutrašnjosti nakon grilovanja, mnogi vrhunski kuvari daju prednost miročkom siru, a ne sličnom mu kiparskom halumiju.
Možda je tajna i u miročkim livadama prepunim lekovitog bilja na kojima krave pasu, a možda i u veštim rukama domaćice i prirodnim sastojcima – mleku, soli i sirilu.
-Leti je za kilogram sira potrebno osam, a zimi šest do sedam litara mleka. Svakodnevno napravim dvadesetak kilograma sira i sve što proizvedem se odmah proda – priča nam ova pedesetpetogodišnjakinja koja je sama odgajila dvojicu sinova, sopstvenim snagama napravila imanje, kvalitetom i poslovnošću izborila svoje mesto na tržištu i usput, u srednjim godina diplomi poljoprivrednog, dodala i diplomu veterinarskog tehničara.
Kao poljoprivredni tehničar radila je u ovdašnjoj zemljoradničkoj zadruzi.
S obziromna to da plata nije mogla da zadovolji egzistencijalne potrebe njene male porodice, rešila je da stvar uzme u svoje ruke.
-Imala sam zemlju i došla sam na ideju da se aktivno bavim stočarstvom. Proizvodili smo sir na malo, a kad sam videla da su ljudi zainteresovani za miročki bareni sir, krenula sam malo, po malo, mic, po mic i od jedne krave sa kojom sam počela, sada imam 17 – ispričala nam je Japanka.
Ljubinkina poljoprivredno – poslovna priča započela je 2002. godine i tada je i mogla i morala da se osloni samo na sebe.
Nije mogla da računa na subvencije države jer nije imala umatičeno stado, a za umatičenje je bilo potrebno da ima najmanje četiri krave.
Iako je start bio „u se i u svoje kljuse“ to je nije nimalo pokolebalo.
Sa umatičenim stadom, konkuriše za subvencije i kredite kod Ministarstva poljoprivrede i polako da napreduje.
Stado se uvećavalo, za njega je napravljena nova štala, a Japanka je sve vreme radila. Glavni pomoćnici bili su joj sinovi.
-I mada mali, bili su stalno uz mene i pomagali koliko su mogli, a meni je svaka pomoć bila dobrodošla. Kada sam videla da oni, iako mali, rade i imaju volju da rade, meni ništa nije padalo teško. Ovaj posao zahteva da si stalno u pokretu, nema ni svetka ni petka. Dan počinje mužom, krave idu na pašu, sledi pravljenje sira, pa pranje sudova za pripremu sira, povratak stada u štalu. I tako svaki dan, od jutra do mraka – priča Ljubinka koja je, pre nego što je doživela saobraćajnu nesreću, vozila traktor, „balirku“ i druge poljoprivredne mašine, jer za stado treba pripremiti hranu i za zimu.
Sada te poslove obavlja stariji sin Uroš, koji će po završetku Pedagoške akademije upisati master voćarstva na Poljoprivrednom fakultetu.
Jovanu, budućem veterinaru, plan je da „otera majku u penziju“ i preuzme posao proizvodnje sira. Japankina neostvarena želja bila je da kad napuni 50 godina ima 50 krava, ali ju je saobraćajka omela u tome.
Ona je i pored toga zadovoljna onim što je uradila u životu.
-Moj najveći uspeh su moji sinovi, a to što sam uspešna u onome što radim je dodatak jelima – rekla nam je kroz smeh.
-Ovaj posao koji ja radim i koji radi još puno ljudi, ako se ne voli ne može da se izdrži. Znači, na prvom mestu je ljubav, a na drugom su finansije. Meni ne treba više od ovoga što imam, ovo je sasvim dovoljno za jedan dobar život. Moja deca će ostati na selu i nastaviti ono što sam ja započela. Praviću sir dok to budem mogla, a onda ću posao prepustiti njima – zaključuje žena, koja je skoro čitavog života trčala trku sa preponama i uspela da u stočarstvu i proizvodnji sira pronađe sigurnu egzistenciju i sreću, dokazujući da od sira može da se živi.
I da to prenese na svoje naslednike.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
