Jasenovac 2020: Sveden u gestu, smeran u sećanju

Nešto su tome doprineli političari i jedan film, o čemu će kasnije biti reči, ali je odlučujuće delovala činjenica da se tragedije među sobom izgleda razumeju.

I ova, pandemija, kojoj se ne zna šta je kraj, ni ona – Jasenovac – koja takođe kraja nema, u nekom su čudnom svom dosluhu pomen ove godine učinile onakvim najzad kakav je možda trebao oduvek i biti: sveden u gestu, smeran u sećanju.

Bilo je malo perverzno uživanje gledati političare kojima je jedna zastrašujuća prirodna katastrofa oduzela oholost i, praktično, moć, i prinudila ih da rade ne ono šta im pada na pamet, nego ono što moraju po samoj logici stvari.

Nisu više pod Bogdanovićev cvet stizali u nekoliko kolona, po nekoliko dana, poneko ponekad i pod okriljem noći, nego u smernom poretku dobrih đaka neke škole Dobra.

Zamenimo ipak ovaj propovednički jezik jezikom dana.

Pošteno je reći da je glavnu ulogu u praktičnom smislu po svemu sudeći odigrao novi hrvatski predsednik. On se sam diskretno pohvalio time, i pomalo prijatno iznenadio.

Izgleda da radi na obuzdavanju svoje osorne prirode, i ovo mu je bio dobar test (kako reč utrčava sama) koji pokazuje da ima smisla biti bolji nego što jesi. Kasnije je u svome nekadašnjem, recimo: nepredsedničkom stilu, za filoustašku ploču „Za dom spremni“, koja se vuče tu od Jasenovca do Novske, kazao da je „treba baciti“. Iako je to bio stari Milanović, bila je to nova Hrvatska.

To oko čega se Plenković snebivao, kao mlada, mesecima, bojim se da ne pogrešim pa kažem: godinama, Milanović rešava sa dve reči. Ima nešto mesićevsko u tome: hosovci su mu odmah odgovorili, ali sad to rade iz defanzive, i tu je razlika koju je pravio i Mesić.

Generale je penzionisao, a da nisu zucnuli, popovima rekao da mogu u politiku, ali kad skinu mantije. Itd. Sad Milanović kaže da neće u Blajburg. Možda je ovo suviše i za njega, ali činjenice tako stoje, i videće se na šta će izaći.

Jasenovac je mesto gde neko može postati državnik, i gde to može prestati biti. Kolinda je ovaj drugi slučaj. Kardinal Bozanić godinama se nakanjivao da ode do Cveta, i kad je pre neku godinu najzad krenuo, sa pola puta koji broji dvesta metara, vratio se nazad. Bio je to istorijski događaj, da čovek koji je posvećen hristoljublju, tako kukavički izda svoju veru.

Hrvatska se u jednom času sa sličnim manifestacijama učinila politički ružnom, da je bilo doista tužno gledati je, šta se u njoj događa. Ovaj isti Milanović kojem sad dajemo ovolike kredite, u nekim je takvim momentima bio predsednik vlade.

Ima i on odgovornosti za to lice o kojem govorimo, pa sa zebnjom redigujemo reči što ih evo ispisujemo. Pupovac koji je bio u Jasenovcu „u ime žrtava“ – kakva očajna floskula, pritom niko imenom ne reče kojih – kazao je da je došao kao čovek dobre volje uprkos (mi dodajemo) gorkom i skoro nepodnošljivom političkom i ličnom iskustvu koje ima kao vođa tamošnjih Srba.

Kraus takođe: došao je ove godine, ali neće dogodine, ako se stvari sa fašizacijom društva ne poprave, i ako se ne onemogući istorijski revizionizam. Ako su njih dvojica, Pupovac i Kraus, došli na Milanovićev predlog, Milanović je na sebe uzeo velike obaveze.

Ako ih ne ispuni, na istom mestu dogodine sva ova njegova ovogodišnja slava može nestati ne kao lanjski sneg nego kao blamaža, i uličarska prevara.

Da Hrvatska može biti bolja nego što jeste pokazalo se, međutim, prošle godine u Puli, kad je na festivalu pobedio film Dane Budisavljević o Dijani Budisavljević.

To je za autora ovih redova prelomna tačka. Možda je pobeda šokirala i Hrvatsku samu koliko i autorku koja se od incidenta oporavljala mesecima.

Ta hrvatska „Šindlerova lista“ bila je – da podsetimo – trijumf utoliko što se paralelno na festivalu takmičio jedan mračni autor sa filmom o Anti Gotovini, što znači sa čitavom mašinerijom domovinske Hrvatske, koja podrazumeva novac, medije, tajne službe, mit i šovinizam. Pobediti sve to i sad se čini nestvarnim. A desilo se. Možda je to otvorilo put i Milanovićevoj pobedi. (Možda i današnjim uzornim rezultatima Hrvatske u borbi protiv korone.)

Desilo se, međutim, da je taj film u istu ovu sredu kad su političari pokorno, i po prvi put u poslednjih šest godina, zajedno došli u Jasenovac, prikazan na beogradskoj i zagrebačkoj televiziji.

To je takođe događaj bez presedana, mada samo presedani i prate ovaj film. Beogradu je (da li onom Kecmanoviću? on je za Uskrs prikazao film o Draži!), dakle, hajdemo reći, bilo kul da prikaže jedan antiustaški film; Zagrebu već nije bilo svejedno, ne zato što kao stanica imaju nešto s tim vremenom i režimom, nego zbog oštrog zasecanja u kolektivnu memoriju; i tu je, u tome, podvig onoga koji je stisnuo petlju i rešio da se sa filmom ide.

Ako je to ministrica kulture Nina Obuljen – a po onome što čujemo, ona je ta koja je preskočila svoju inače samozatajnu i sramežljivu senku – ako je u tome imala podršku svog premijera, a bez toga ne bi išlo, ako je, najzad, imala saglasnost autorice, a morala je imati – odnosno, imala ju je, autorica Dana Budisavljević je ona koja je onda tražila da film ide i na jednoj i na drugoj stanici – to je, sve u svemu, uzorit potez koji pomera stvari napred, van svake sumnje, hrabri kolebljive i budi usnule.

Oni su (spomenuto troje) rekli i pokazali da se može više i bolje.

Da su videli film, posebno je bilo važno za mlade koji odrastaju u konfuziji istoriografskih manipulacija i nejasnoća. Uzgred, hrvatske su škole u kurikulumu propisale ekskurzije u Jasenovac, koje plaća država. Ima tu nešto od izvrsnog nemačkog iskustva.

Znali smo u Hrvatskoj, i u Jasenovcu ljude, koji rado idu tim putem; ali ne manje i onih koji su zločine ignorisali, i u tuđmanovskom stilu relativizovali činjenice. Oni nisu nestali.

Pitanje je samo da li će i posle ovonedeljnih nagoveštaja jednog zaokreta u dobrom pravcu imati odlučujućeg društvenog prostora i reč u debati koja o jasenovačkoj tragediji i toj istoriji nikad nije prestala.

Jasenovac je teško mesto, rečeno je i ove srede.

Ono zaista jeste takvo za svakog ko je tamo odlazio, i koračao sa jezivim osećajem da gazi po kostima dok gazi po onoj stazi koja vodi ka Cvetu. (Njegov tvorac Bogdan Bogdanović malo kad nije pao u nesvest kad bi ga obišao.) I dok čovek odatle, sa te strašne ljudske tačke gleda preko Save, na bosansku stranu gde Dodik i njegova ekipa u Gradini prave nešto kao paralelni Jasenovac, neće biti u pravu ako bude mislio da su samo oni peko odgovorni za takav razvoj događaja.

I Zagreb, svojim relativizacijama, i Beograd – čiji su funkcioneri godinama limunizinama prolazili pokraj ovoga Jasenovca idući ka onome drugom stratištu – činili su da se spomen na iste žrtve, istog sveta, čiju je tragediju i nesreću podelila samo jedna reka, da se i taj spomen podeli tako kao se mrtvi spore među sobom čiji su.

Ideja o mostu koji bi spajao oba mesta, u jednoj kulturi sećanja u kojoj ima jednakog prostora za svaku žrtvu, možda još nije mrtva. I ako je oživljavamo, i ako pozdravljamo ove male korake ka nekoj boljoj budućnosti, onda to ne radimo zato što smo naivni, i lakoverni – mi stari, ovejani skeptici kad su u pitanju srpsko-hrvatske teme – nego zato možda što korona, kao i one političare, i urednike televizija, i ovoga skromnog komentatora tera da bude bolji nego što on ustvari jeste.