“Javni čas” o zločinu u selu Skočić kod Zvornika

Predstavnik FHP Marina Klajić rekla je da su zločin počinili pripadnici paravojne formacije „Simini četnici“, na čijem čelu je bio Simo Bogdanović, koji je u međuvremenu umro, a tek nakon prijave FHP iz 2008. godine, tužilaštvo u Beogradu je 2010. podiglo optužnicu protiv šest počinilaca.

Potom je 2011. godine podignuta još jedna optužnica, protiv još dvojice, a prvostepena presuda obuhvatila je šet optuženih, kojima su izrečene ukupno 72 godine zatvora.

Tu presudu ukinuo je Apelacioni sud, pa je 2015. doneta druga prvostepena presuda, koja je, prema rečima Kljajić, bila šok za sve, jer su svi optuženi oslobođeni po svim tačkama optužnice.

Posle žalbe tužilaštva Apelacioni sud je ove godine doneo presudu kojim je trojicu pripadnika „Siminih četnika“ oglasio krivim zbog silovanja, seksualnog ponižavanja i nečovečnog postupanja, dok su ostali pravosnažno oslobođeni.

Oni su osuđeni jer su 12. jula 1992. godine od Roma u Skočiću izdvojili jednu devojku i dve devojčice, silovali ih i potom ih vodili sa sobom po mestima gde su boravili, bile su im seksualno i radno roblje.

To je trajalo do januara 1993. godine, kada je jedinica napustila BiH i vratila se u Srbiju, tada su i njih poveli sa sobom i oslobođene su.

Jedini preživeli zločina u Skočiću bio je Zijo Ribić, tada osmogodišnjak, koji je danas na javnom času ispričao da poslednja presuda suda u Beogradu daje negativnu poruku, iako je, posle prve, pomislio da je država nešto uradila.

Ići ćemo do kraja, da negde nađemo pravdu, da to završimo kako treba, rekao je Ribić, koji je iskazao veliku zahvalnost FHP koji se založio za „slučaj Skočić“.

Ribić je, prepričavajući zločin, rekao da ni sam ne zna kako je ostao živ, uboden je nožem u vrat i ranjen metkom u ruku i zločinci su pomislili da je mrtav, pa su ga bacili u jamu sa ostalim ubijenim, iz koje je uspeo da se izvuče.

Ujutro su ga našla dvojcia vojnika u uniformama tadašnje JNA, odveli ga u ambulantu gde mu je ukazana pomoć i potom je bio u bolnici u Zvorniku do kraja 1994. godine, do prebacivanjau institut u Igalu.

Posle jednogodišnjeg lečenja u Igalu prebačen je u dom za nezbrinutu decu u Bijeloj, odakle 2001. godine odlazi u Tuzlu, gde u domu završava školu za kuvara i danas se bavi tim poslom u Italiji.

Ribić je posebno ukazao da u svojoj borbi za pravdu i kažnjavanje počinilaca zločina u Skočiću nikad nije naišao na podršku nijednog od više od 100 romskih udruženja u BiH.