Petak 12. avgust
Budim se sa prvim zracima sunca, pre prozivke radnika na gradilištu uz našu spavaću sobu. Uz stambenu zgradu, tu se završava i Bulevar Mediana, kojim bi papa Benedikt XVI ili neki drugi trebalo da 2013. stigne do letnjikovca Cara Konstantina. Ako
ga pozovu, naravno! Naša ulica Majakovskog na istočnom kraju grada bliža je arheološkom lokalitetu, negoli centru Niša. Promukao sam kao jazavac koji se najeo kukuruza iz zamrzivača. Prva nišvilska džez noć bila je lepa i hladna, a ja odavno nisam više mlad. Mada, u ovim godinama, Tito još nije ni krenuo u Drugi svetski rat. Sve je relativno, umesto doživotne robije moja žena i ja imamo stambeni kredit na 27 godina. To je jak motiv i za preživljavanje i za zajednički život. Trebalo je da prethodne večeri sačekam Danijela Siča, glumca Beogradskog dramskog pozorišta i uputim ga u vođenje programa na džez festivalu „Nišville“ 2011. To je molba direktora Ivana Blagojevića, sa snagom direktive. Međutim, Sič je insistirao da program vodimo zajedno: muzikalni glumac i brbljivi radio-voditelj trebalo bi da budu dobitna kombinacija. Bilo je to prijateljstvo na prvi pogled i prve reči. Ni druge ih nisu demantovale.
Ako ne računamo nervozu svih nas iz organizacije, prvo veče je proteklo sasvim dobro. „Nišville“ je otvorio domaći „Žar bend“, a zatim je uručena nagrada festivala za životno delo Mihailu Miši Blamu. Tu čast imao je spiritus movens „nišvilizacije“ Niša gospodin Blagojević. Zatim je promrzla publika uživala u majstorijama Chico Freeman & Milcho Leviev benda, a zagrejao ih je i Dino Rangel trio. Pravu vatru emocija zapalili su Britanci, smešno obučeni u crvene košulje i žute pantalone iz sastava „Jive Aces“, svingom koji za Nišlije nije teška zagonetka.
Usledilo je uručenje još jedne nagrade – „Šaban Bajramović“ za fuziju džeza sa drugim muzičkim pravcima. Zaslužili su je magovi dab-produkcije, bubnjar Sly Dunbar & Robbie Shakespeare, koji su zatim, sa desetočlanim bendom i gostom Juniorom Reidom „otopili led“ i pregrejali publiku raspoloženu za rege. Stazama Boba Marlija Sič i ja stigli smo i do najave za „Traktororkestar“, Švajcarce koji su ove godine spojili svojim nastupima „Nišville“ i „Guču“.
Neispavan, otišao sam na sastanak redakcije „Festivalskih novina“ predstojećih 46. Filmskih susreta. Moj novi urednik je Severin Franić, novopečeni Nišlija, kome sam mejlom već isporučio razgovor sa umetničkim direktorom Draganom Vujićem Vujketom. Opasan je taj Gargamel, najbolji na svetu! Ali, ima vremena za glumce, moje misli okrenute su džezu. Večeras je bilo toplije i opuštenije, a i sendviči su bili bolji, a ne kao sinoć, po rečima moje zemljakinje iz Tuzle koja nam ih je dala – „preostali od Igmanskog marša“. Danijel i ja, „jazz brothers“ kako sam nas krstio na bini, a publici se dopalo, najavili smo Elina Duni kvartet i seli da uz muziku razgovaramo. Zanimljiv sastav, lepa Albanka i Švajcarci inspirisani Balkanom. Usledio je nastup „Yoni Vidal & Estrellas“, a ja sam Špance najavio s ono nekoliko fraza koje znam iz Almodovarovih filmova i sa fudbalskih terena. Sič se super uklopio u moje blesave improvizacije, poštujući to što sam stariji i što i moj nadimak Vello na španskom znači Stari!
Posle španskih i latinoameričkih tradicionala, publiku u Tvrđavi osvojio je neposrednošću i nastupom Larry Vučković, uz čiji je trio nastupila i pevačica Jackie Ryan, čiji raspon glasa obuhvata tri oktave i mnogo, mnogo duše. Upravo to je rekao i sam Lazar Lari, kome sam ulovio pogled dok sam ih najavljivao i usudio se da mu poturim mikrofon. Muzika spaja ljude, a to su potvrdili i Ivan Ilić i njegov beogradsko- barselonski trio. Ipak, prava zvezda druge „Nišville“ večeri bio je Amerikanac Stanley Jordan, koji gitaru svira kao da je klavir, sa obe ruke na vratu. Njegova „tapping“ tehnika oduševila je i legendarnog Frenka Zapu, a naša ushićena publika ovacijama je pozdravljala Džordanova „zakucavanja“.
Drugu noć džeza u Nišu zatvorio je Robert Tilly & Pan Band, subotičko-niška kombinacija. Stigao sam da pre nastupa pohvalim Bobov prevod E.E.Kamingsa u najnovijem broju niške „Gradine“. Učinilo mi se da ga je to obradovalo, ne manje od nastupa na „Nišvillu“. Kasnije, dok sam čekao gradski autobus za moje naselje Duvanište, mrmljao sam ljubavne stihove zagonetnog pesnika koji se potpisivao sa e.e.cummings:
„Nosim tvoje srce sa sobom
(nosim ga u svom srcu)…“
Subota 13. avgust
Vreme drugačije teče kad si umoran kao pas. Spavao sam čak do devet, hvala Bogu što je subota. U kući su mi ženini sestrići iz Ciriha, ranoranioci na švajcarsko-nemački način, tako da su naša deca spavala s mamom. To mi je omogućilo izležavanje u ćerkinoj sobici, koja me budi tako što uđe, uzdahne što još spavam, pa zalupi vrata. Već drugi udarac bio je dovoljan da ustanem. Dok ispraćamo jedne goste, stižu drugi – moja sestra od tetke iz Leskovca sa ćerkom. Sada će mom sinu da bude dosadno, ali to je ta dijalektika života. Dan provodim u razgovoru s familijom, stižem čak i da prelistam novine i otkrijem da počinje fudbalsko prvenstvo. Eh, moj OFK Beograd nikako da postane prvak države, ma koliko se ona smanjivala!
Uveče sam ponovo na „Nišvillu“. Glumac Danijel Sič me zabavlja svojim šalama, tako da smo obojica opušteni pred početak treće festivalske večeri. Dok uvežbavamo izgovor za najavu Milo Suchomel kvarteta, Slovak nam stoji iznad glave i ispravlja akcenat. Sva trojica se smejemo, lako je raditi kad ljudi nisu pokondirene tikve. Dok Milo i njegovi praše džez na bratislavski način, postavljam kolegi voditelju pitanje zagonetno kao ono Sfingino: „Da li bi više voleo da te ujede zmija ili da se u tebe zaljubi magarac?“ On se čudi, a kad mu otkrijem tajnu, smeje se do kraja boravka u Nišu. Zato mi i dozvoljava da na ruskom najavim Saransk Big Band & Olega Kirejeva, a on pozdravlja ambasadora Rusije u Srbiji Aleksandra Konuzina i Indonezije Semjuela Samsona. Niži po rangu, obaveštavam publiku da je sa nama i zamenik ambasadora Francuske Filip Siter, a posle Rusa nastupaju Maya Nova trio & Rick Margitza. Na Earth stejdžu pitam Siča jednostavnu stvar:
– Danijele, da ti je deda po ocu violinista koji te učio da sviraš kad si imao tek četiri godine, a deda po majci džez kontrabasista u orkestru Glena Milera, koji uz to svira violončelo na snimcima Čarlija Parkera, kako bi se ti zvao?
– Hm, možda Maya Nova? – pokušava da pogodi moj novostečeni prijatelj. I ne uspeva, na radost publike koja navija za obojicu, ali bolje razume južnjački humor.
– Ne, druže moj, zvao bi se Rik Margica!
Iako sve vreme svi iz organizacije festivala pijemo samo vodu, odlično smo raspoloženi. Mi voditelji smišljamo najavu za „Mungo Jerry Blues Band“ i ja odustajem od spominjanja T.S. Eliota, jer je previše intelektualno. Umesto toga, odlučujem da počnem otprilike ovako:
– U leto te davne 1970. godine spremao sam se da pođem u prvi razred osnovne škole. Ali stalno sam čuo neke neobične zvuke, nešto je pevalo u mojoj glavi.
– A ja ću, dok ti to govoriš, da krenem da zviždućem „In the summertime“ – uleće Sič sa idejom.
Međutim, iako je ovo jedina najava koju smo do detalja osmislili, tonac na sceni nam ne daje znak na vreme i vremešni momci iz sastava „Mango Džeri“ počinju da praše bez nas. Malo smo razočarani, ali uspevam da se našalim:
– Nema veze, sačuvaćemo najavu za njihov sledeći koncert u Nišu!
Teško je svirati posle euforije u publici, a upravo ta nezahvalna uloga pripala je norveškom jezgru džez scene, kako predstavljamo „Motiff“. Iako žure na avion iz Surčina, odlučuju da rizikuju, tako da i oni sviraju duže nego što je planirano.
– Ovo je dobra noć za pevanje! – uzvikujem da privučem pažnju publike, a Danijel bez greške izgovara ne baš lako ime sastava koji zatvara treću nišvilsku noć:
– „Miško Plavi, Vasil Hadžimanov & Srđan Dunkić ft. Lena Kovačević“.
Odlazimo u noć dobro raspoloženi, svako na svoju stranu, ja gradskim autobusom do moje usnule porodice, koja se povukla kući posle nastupa „Mango Džerija“, a Sič u hotelsku sobu. Umesto da spavam, gledam Novaka Đokovića i Congu, pokušavajući da se opustim uz crno vino. Legao sam u pola četiri, dok su petlovi uvežbavali kukuriku-džez za rano ustajanje.
Nedelja 14. avgust
Svi smo se uspavali, naša četvoročlana porodična banda ustala je tek u pola deset. Dok specijalista imunologije, moja žena Tanja odlučuje da pravi džem od kupina, vodim Nikolu i Nađu kod majke, gde je prespavala sestričina Kaja, vršnjakinja moje ćerke. O čemu li razgovaraju dve devetogodišnjakinje, pa je to isuviše dosadno mom trinaestogodišnjem sinu? Bože, kako su u to doba razlike od nekoliko godina nepremostive! Baba Žaba (tako je deca zovu) daje im pare za Mekdonalds, mala Leskovčanka nije imala prilike da vidi to svetsko čudo. Od svega, najviše joj se dopala igračka, a za hranu nam je stručno objasnila da je nezdrava, ako se jede svaki dan.
Uveče sam na „Nišvillu“, moji ostaju kod kuće jer je sutra radni dan. Tek što je počelo, zavezao nam se jezik, tako da Danijel jedva uspeva da izgovori da nastupa „Ondrej Štveraček kvartet“ iz Češke. Ubacujem se rečenicom da „ako niste slušali Džona Koltrejna, sada imate priliku da čujete kako on zvuči“. Dok sedimo iza bine, poklanjam Siču moju novu knjigu priča „Učitelj zen budalizma“ i on, smejući se, zaboravlja na malopređašnju muku s najavom.
Muzičari naizmenično sviraju na „zemlji“ i na „nebu“, odnosno na „Earth“ i „Sky“ stejdžu. Glupiram se, pomalo, pitajući publiku šta se dobija kad spojite Buenos Aires, Beograd i Barselonu, a onda se okrećem prema Danijelu koji zna odgovor:
– „Down home“!
Spuštamo se niz nebeske stepenice, dok srpsko-španski kvintet uvodi Nišvilijance u neo-swing.
Dok sa Ivanom Blagojevićem, direktorom džez-festivala dogovaramo detalje oko uručenja nagrade „Car Konstantin“ za autentičan džez izraz, nailazi glavom i tamnim naočarima Tom Harel, slavodobitnik. Prikrada se svom rashlađenom kontejneru – garderobi krećući se samom ivicom staze, gotovo uza zidove, što kod većine izaziva čuđenje. Neki šapuću da je slep, a ja, u ratnim godinama uzdrman napadima panike i agorafobije, opominjem ih da ga ne diraju. Pročitao sam s kakvim se demonima bori ovaj muzički genije, koji trubom pokušava da oduva plimu paranoidne šizofrenije. Zbog toga se na sceni gotovo i ne pomera, izazivajući lavinu emocija u slušaocima.
Nagradu mu uručuje Rajan Rouland, savetnik za medije i kulturu ambasade SAD u Srbiji, a zatim počinje koncert za pamćenje. – Muzika je stvarno najbolja terapija, – razmišljam dok nosim „tešku kao tuč“ glavu „Cara Konstantina“ u Harelovu garderobu.
Zvezde večeri ipak su Holanđani Candy i Hans Dulfer, ćerka i tata koji svojim saksofonima pokazuju šta sve mogu zajedno na svetskoj džez i fank sceni. Sič i ja se usuđujemo da popijemo po „Amstel“ pivo, da ne zaostanemo u euforiji, koja je počela već kod naše najave:
– Najviši ljudi dolaze iz Niske zemlje. Tamo su žene lepe skoro kao u Srbiji. Neke od njih imaju saksofon!
U međuvremenu saznajem da je Đoković pobedio u Montrealu i trijumfalni nastup „Dulfer benda“ uvod je u gruvanje:
– Kakva je ovo zemlja u kojoj najbolji gruvaju čak i kada nisu kod kuće? Novak Đoković izgruvao je u finalu izvesnog Ribu, vreme je da mu se pridružimo: „Zemlja gruva“!
Tako je Nole postao deo džez festivala u Nišu, još jednog koji je uspeo da premosti sve međugeneracijske jazove. U publici je bilo dece, tinejdžera, mladih, zrelih i onih koji su dostigli penziju, što je u Srbiji ravno prosvetljenju.
Ponedeljak 15. – četvrtak 18. avgust
Povratak u svakodnevicu, za nisku dnevnicu. Promukao od noćnog rada na „Nišvillu“, vraćam se novinarskim obavezama u ugašenom Radio Nišu. Kontaktiram glumce, dobitnike nagrada „Pavle Vuisić“ i „Ona i on“, snimam mog prijatelja pesnika Gorana, koji već dve decenije arbajtuje u Parizu za emisiju „Večeras zajedno“. Završavam jednomesečni ciklus novinarske radionice u Upravi za obrazovanje, omladinu i sport. Ukratko, život je „medveđa samousluga“ – uđeš i uzimaš ono što će te na kraju upropastiti!
Autor je novinar iz Niša (u dopisništvu Radio Beograda)
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.