„Je l’ se tako hapsi neprijatelj broj 1“: Kako je Draža Petrović pisao o hapšenju Legije pre 20 godina?

Naime, to je bila kolumna današnjeg glavnog i odgovornog urednika lista Danas Dragoljuba Draže Petrovića, koji je tada bio urednik u Glasu javnosti.

Kolumna je naznačena sa „specijalno za Danas“, a bila je svojevrsna analiza hapšenja Milorada Ulemeka Legije, koje se desilo nekoliko dana ranije.

Dražinu kolumnu prenosimo u celosti:

„Desilo se nekako da je gospodin Milorad izabrao da se preda baš uoči Đurđevdana, jer je kao iskusan specijalac znao šta će se desiti kad se za slavskim ručkom skupe ujne i strine čija je percepcija, otprilike, čudna mešavina teorija ingenioznih beogradskih taksista, kasirki iz lokalne piljarnice i urednika onog čuda što se pojavljuje na kioscima pod imenom „InterNacional“.

Tako, ko je u četvrtak o Svetom Đorđu natrapao na neku od sveznajućih ujni, mogao je saznati takav scenario Đinđićevog ubistva da je film „J.F.K.“ o Kenedijevom ubistvu, zapravo, jedna ništavna romansa.

Dakle, po tom scenariju, Đinđić i bratija 5. oktobra u sprezi sa mafijom ruše Miloševića, mafija pali Skupštinu (pošto, jelte, niko drugi ne zna taj si stem potpale, bez hepo kocki), te na kraju mafija ubija onog koji ih je prevario da sruše Miloševića, a onda ovi preostali, organizuju ubistvo dva važna svedoka, vođa mafije, rodom iz okoline Medveđe, u pitoresknom selu kod Barajeva zvanom Meljak. A gospodin Milorad u to vreme odlazi na
krov svoje kuće u beogradskom naselju Cerak da bi namestio antenu jer je čuo da će B92 prenositi Ligu šampiona, i dok je četrnaest meseci vrteo antenu (malo levo… taaako… e sad udesno… dobro je), vidi neke policajce ispred kuće.

Silazi s krova, pita ih znaju li koje on, policajci buljeći u onu bradurinu viknuše složno: Bin Laden!, te on izvadi mobilni, okrenu Gurija i reče mu: „Burazuru, da odigram Čelzi-Monako iz keca u iks?“

Priznajem, ovo zadnje sam izmislio, nisu ni tetke tol’ko maštovite, ali nek to bude moj mali doprinos slobodi medija u Srbiji (a ovima iz „InterNa-
cionala“ naplatiću autorska prava, samo li objave).

Tek, u nedelju, kad se predao Milorad, jedna moja bliska rođaka kojoj je mučeni Koštunica za sve kriv, iskopala je odnekud telefone što su tokom Sablje bili namenjeni za savesne koji u komšiluku ugledaju Vladu Budalu ili kakvog sličnog, obrnula ih i pitala: „Je li, bre, je l’ se tako hapsi državni neprijatelj broj jedan? Gde su snimci, gde je on s lisicama? Kakva je to tajnost!“

Bili su ljubazni, ali nisu znali odgovor. I meni je bilo sumnjivo. Kad su Amerikanci pronašli Sadama u onoj rupi videli smo mu i zube, profil, anfas,
palčeve na nogama, maltene. Od Milorada ni čuperak.

U međuvremenu neki tipovi su moje drugare iz „Glasa“ dvaput vraćali, oduzimajući im pritom film, kada su išli da slikaju važan strateški objekat – Miloradovu kuću. Sve to dok su veleumni advokati optuženih, od kojih su se bar jednom, prema izjavama očevidaca, vidno tresle ruke 12. marta kad je javljeno da je izvršen atentat na premijera, postali TV zvezde. Niti im se tresu ruke, niti paze šta pričaju.

Kompletna digitalna arhiva svih brojeva Danasa od 1997. do danas dostupna članovima Kluba čitalaca Danasa na portalu klub.danas.rs. 

Sve i da poverujemo da u srpskoj kriminalističkoj policiji i Specijalnom tužilaštvu radi sve sam go kreten, u šta hoće ovih dana da nas ubede, teško je poverovati da se Milorad zvani Legija predao samo da bi dokazao svoju nevinost.

Legija, ili je mnogo pametan, pa ima strategiju koja će šokirati javnost, te je ovih 14 meseci skupljao snagu i dokaze za taj protivudarac koji će skrenuti poglede sa brojnih zločina za koje je optužen, ili nije mnogo pametan, te je godinu i kusur čučao negde i onda rekao sebi: „Ajmo sad malo na slobodu, u zatvor.“

O čoveku sam pisao još 1995. u pokojnoj Našoj Borbi, u tekstu o sumnjivim tipovima okupljenim oko Arkana. Video sam ga uživo jedanput kad je Arkan organizovao ekskurziju za novinare u Erdut (to je onaj snimak Legije ispred stroja koji sad vrte sve televizije). Igrao se sa malim tigrom, delovao je kao opasan, ćutljiv i proračunat tip.

Delovao je i simpatično kada je posle 5. oktobra preko Teleflore poslao cvet novinarki Glasa koja je napisala njegov portret. Tad smo to tumačili i kao upozorenje, jer je u poruci napisao nešto tipa: Hvala, ali nemojte više.

Možda to kaže i sada, ovima što pošto-poto pokušavaju da od njega naprave mitsko biće. Pola kriv-pola nevin.

’Ajd da vidimo. Ako nas ubedi da je njegov prijatelj Arkan bio oličenje po štenja, ako nas ubedi da su njegovi prijatelji Šiptar, Čume i Kum bili akademici, ako nas ubedi da je diskoteka u Kuli izgorela zbog loših instalacija, ako nas ubedi da je onaj pripadnik JSO pokazao gde je zakopan Ivan
Stambolić jer ima paranormalne sposobnosti, ako nas ubedi da je ruža istetovirana na vratu tradicionalna oznaka meštana u okolini sela Petka na
Ibarskoj magistrali, ako nas ubedi da nevini uvek beže kad za njima raspišu centralnu poternicu – verovaćemo mu da je nevin.

Uostalom, Legija je čovek visokih ljudskih i moralnih kvaliteta, a takvima uvek treba verovati.“