Je li bilo koristi od politički uvedenog predmeta

Odlukom Ministarstva prosvete, građansko vaspitanje je uvedeno u prvi razred osnovne i prvi razred srednje škole 2001/2002. godine, a pet godina kasnije ovaj predmet je dobio status obaveznog izbornog i od tada se uči u svim razredima osnovne i srednje škole. Programi građanskog vaspitanja su razvijani od godine do godine zbog čega nastavnici, roditelji i učenici nisu imali celovitu sliku o sadržajima i opštem cilju predmeta, a opredeljivali su se uglavnom na osnovu ličnih afiniteta. Na nepovoljan položaj ovog predmeta uticalo je i to što je od samog početka bio alternativa veronauci, pa je opredeljivanje za jedan ili drugi predmet neretko bio izbor manjeg od „dva zla“, a često i izbor između „konzervativne i moderne“ Srbije.

Da su ove teškoće prisutne i danas svedoče rezultati velike studije o efektima nastave građanskog vaspitanja, čiji su autori dr Tamara Džamonja Ignjatović sa Fakulteta političkih nauka, dr Aleksandar Baucal sa Filozofskog fakulteta u Beogradu i Radmila Radić Dudić iz Građanskih inicijativa. Istraživanje, naime, pokazuje da u nekim sredinama postoji tenzija između ova dva predmeta i da njihov konkurentski status dovodi do podela među učenicima, nastavnicima, pa čak i izvan škole. To proizvodi tenzije koje utiču na status predmeta u školi i stvara negativnu klimu, u kojoj je malo verovatno da će se realizovati postavljeni ciljevi, ukazuju istraživači.

– Građansko vaspitanje je uvedeno kao alternativa veronauci, da bi se izbegla situacija koja se dogodila u Hrvatskoj, gde su deca koja nisu išla na veronauku u to vreme gubila čas. Uvođenje ovih predmeta nema veze sa strukom, to je bila politička odluka, a ni posle deset godina nemamo nikakve ozbiljne pokazatelje o efektima te odluke. Politika je uvela ove predmete u škole, politika će ih i izvesti – poručuje Milan Jevtić, šef resora za obrazovanje Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije.

On tvrdi da nastavnici građanskog imaju bolji status od veroučitelja, jer veroučitelji zasnivaju radni odnos na godinu dana, a većina nastavnika koji predaju građansko dopunjuju normu, pošto predaju i neke druge predmete.

– To je, na neki način dobro, ali ne i dugoročno rešenje. Pre nego što krene u sveobuhvatnu reformu, Ministarstvo prosvete bi moralo da ponudi socijalni program. Sigurno je da đaci časove građanskog vaspitanja doživljavaju kao jednu vrstu zabave i razbibrige, što ne mora da bude loše, ali sam pre pristalica nekog osmišljenijeg koncepta iza koga treba da stoji struka – kaže Jevtić.

S druge strane, Radmila Radić Dudić, iz Građanskih inicijativa, ocenjuje da građansko vaspitanje plaća ceh socijalnih problema u Srbiji, što u velikoj meri utiče na razvoj i unapređenje nastave ovog predmeta.

– Država je, pre svega, zakazala u tome što je građansko vaspitanje postalo način rešavanja socijalnih problema viška nastavnika, jer su oni bez punog fonda časova prinuđeni da drže nastavu iz ovog predmeta, nezavisno od ličnih afiniteta, želja i kapaciteta. Građanske inicijative su dosta uložile u obuku 7.000 nastavnika, u jačanje njihovih profesionalnih kapaciteta, obuku za korišćenje savremenih metoda rada, a onda se umesto njih postavljaju neki drugi ljudi, koji ne znaju šta će sa tim programom, pa rade kako znaju i umeju. Time se urušava kvalitet građanskog vaspitanja – ističe Radić Dudić.

Ona dodaje da su nadležni zakazali i kod promocije građanskog vaspitanja, jer mnogi roditelji ne znaju čemu služi ovaj predmet.

– Ako uz to imate nastavnike koji loše izvode nastavu, ako ne rade kako treba, ako decu puštaju kući sa časova, onda imate predmet za koji se čini da je potpuno bespotreban. Ali ako odete u škole u kojima se radi na valjan način, videćete da su postignuti značajni rezultati. Takvih škola ima po celoj Srbiji. Ukoliko pogledate program građanskog vaspitanja i koji korpus znanja i veština nudi, sigurno biste želeli da vaše dete kroz to prođe. Građansko vaspitanje jeste punuda za bolje razumevanje sebe i svoje okoline, ali država o tome nije dovoljno brinula – ukazuje Radić Dudić.

Na neodgovarajući kvalitet kadra koji predaje građansko vaspitanje ukazuje i Vesna Ilić, predsednica Udruženje za razvoj građanskog vaspitanja i obrazovanja za demokratiju, koje okuplja nastavnike ovog predmeta. Ona kaže da ni prosvetna vlast, ni direktori škola, inspekcija, ali ni sindikati „nisu spremni da daju prednost kvalitetu nastave, pred rizikom da jedan broj nastavnika bez pune norme ostane bez posla“.

– Kada nastavnik zbog manja časova u matičnom predmetu prihvati nastavu građanskog vaspitanja, to ga ne podstiče da se usavršava, priprema, istražuje i radi kvalitetno. Postoje i sasvim drugačiji primeri, zahvaljujući zainteresovanim nastavnicima, odgovornim školama, roditeljima i učenicima – kaže Ilićeva.

Što se tiče đaka, istraživanja pokazuju da su oni relativno zadovoljni onim što su naučili, a što je vezano za njihovu poziciju i ulogu u okruženju, i njihova prava i obaveze. Manje su zadovoljni koliko im je građansko vaspitanje pomoglo da razumeju društvene i političke fenomene koji nisu direktno povezani sa njihovim ličnim životom.

Na pitanje da li je predmet opravdao cilj, Vesna Ilić odgovara da to zahteva ozbiljno istraživanje.

– Prve generacije koje su u školi imale nastavu građanskog vaspitanja, sada su srednjoškolci i upravo stiču pravo glasa na izborima. Bilo bi interesantno da znamo šta su njihovi kriterijumi pri izboru političkih programa i kandidata. Dok su u školi, mi ih čujemo i vidimo kao članove đačkih parlamenata, nosioce omladinskih akcija, inicijatore promena… Nastava građanskog, onda kada je bila dobra, doprinela je razvoju sposobnosti i spremnost mladih da se angažuju, prevaziđu konflikte, da bolje razumeju svet i svoj položaj u njemu – navodi Ilićeva.

U svetu gotovo da nema države u kojoj se na različite načine ne realizuju programi za demokratsko i građansko vaspitanje, bilo u školi ili van nje. Iako postoje razlike u pogledu statusa, obima, naziva predmeta i izbora tema, sadržaji pomenutih programa se uglavnom integrišu u predmete koji se bave pitanjima društva i morala. U Srbiji je bilo dosta polemike oko toga da li bi pomenute teme trebalo da se izučavaju u okviru sociologije, ustava i prava građana i na časovima odeljenskog starešine, umesto što je uveden poseban predmet. Radmila Radić Dudić ističe da je „pravi put onaj koji daje najbolje rezultate“.

– Bojim se da u ovom trenutku građansko vaspitanje ne može da bude zastupljeno kroz različite predmete, s obzirom na to da univerziteti ne produkuju kadar koji to može da radi. Mi smatramo da ovaj predmet treba da bude obavezan za sve učenike, ako ne u svakom, onda bar u trećem i sedmom razredu osnovne i u trećem razredu srednje škole, jer moramo da vodimo računa o broju časova i opterećenosti đaka. To bi zahtevalo veliko sažimanje postojećeg programa, ali to takođe podrazumeva reformu ukupnog sistema obrazovanja, jer morate imati kadar koji će to da sprovodi. Voleli bismo da svi učenici steknu znanja, razviju sposobnosti i veštine i, nadamo se, usvoje vrednosti koje su pretpostavka za odgovoran i angažovan život u savremenom građanskom društvu – kaže Radić Dudić.