Je li Srbija i dalje višenacionalna zemlja

                       

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Slede Bošnjaci, Romi i Jugosloveni, čija se brojnost kreće između 1% i 2%, da bi sve ostale manjine bile ispod 1% (Hrvati, Crnogorci, Albanci, Slovaci, Vlasi, Rumuni…). Izloženi podaci mogli bi da posluže zaključku da se konsolidovalo jedno homogeno društveno tkivo, budući da je ispunjen kolokvijalni teorijski kriterijum 80-procentne zastupljenosti pripadnika titularne nacionalne zajednice u ukupnoj populaciji države.

Ipak, ima puno razloga koji ne dozvoljavaju da se, u našem slučaju, bezrezervno govori o homogenoj društvenoj strukturi. Nije moguće govoriti ni o političkoj naciji utemeljenoj na neproblematičnom, konsensualno prihvaćenom prisustvu jedne „kolektivne dimenzije – koja prevazilazi horizonte etniciteta“ (Semprini). Da ovu nadetničku dimenziju „zajedničkog građanskog identiteta“, sa takvim „nivoom uzajamne brige, pomoći i žrtve, koje zahteva demokratija“ (Kimlika), ne možemo očekivati u Srbiji sve dok se od strane njenih elita insistira na klasičnom političkom liberalnom modelu centralne kreacije i transmisije monokulturalnih obrazaca (Semprini), pokušaću da objasnim sledećom argumentacijom.

Već činjenica da postoje istorijske regije i lokalne zajednice, u kojima Srbi ne prelaze Lijphartov prag homogenosti (80%), kao i da negde ne čine ni apsolutnu ni relativnu većinu (u pojedinim opštinama Vojvodine, zatim, u Raškoj Sandžaku i na jugu Srbije – u Preševskoj dolini, Srbi predstavljaju manjinsku populaciju) potvrđuje objektivno prisutnu multikulturalnost. A kad je reč o Vojvodini, uz sve promene strukture stanovništva, u toku poslednje dve decenije (smanjenje manjinskog korpusa i povećanje učešća Srba, do dvotrećinskog iznosa), primetiću da ona ipak ostaje i dalje pluralna, u smislu „smeše naroda koji se mešaju, ali ne stapaju“ (Lijphart). Štaviše, kompleksnost obrazaca političke kulture na prostorima Vojvodine dodatno uvećavaju i vrednosni rascepi unutar većinskog (srpskog) nacionalnog korpusa u Pokrajini. Takve, unutarnacionalne podele su naročito vidljive u odnosu prema sadržaju autonomnih nadležnosti Vojvodine, politikama identiteta, preferencijama tradicionalnog ili modernog karaktera države, kulture i slično.

Kako bilo, s obzirom da ustavni poredak i dominantni društveno-politički trendovi na nivou države Srbije bitno utiču na prirodu integrativnih i dezintegrativnih komponenti društvenog i kulturnog konteksta u Vojvodini, držim da će biti koristan sledeći sintetički sumar ključnih odlika političke mobilizacije i hibridizacije obrazaca zajednice (Gemeinschaft) i društva (Gesellchaft) (Tenies) u tkivu tranzicione Srbije:

1. Pluralnost društvenog tkiva Srbije u uslovima odložene i deformisane tranzicije (Komšić), u formativnoj, vrlo dramatičnoj fazi izgradnje nacije i države, nije bila statičnog karaktera. Kretala se i preobražavala na skali između izraženog intenziteta, ka umerenom i obratno, sve u zavisnosti od tzv. stanja nacije, mira ili rata, spoljnopolitičkog kursa države i njenih odnosa sa regionalnim i širim okruženjem, zatim, zavisno od programa i ekonomsko socijalnih rezultata političkih i ekonomskih reformi, karaktera demokratizacije i slično.

Naš, kao i drugi istorijski primeri, pokazuju u tom smislu da se u graničnim, ekstremno konfliktnim situacijama, sa smanjenjem poverenja u „Drugog“ i uvećanjem strahova, zajednice zatvaraju u sebe i, time, usložnjavaju „gramatiku sapripadanja“ (Sloterdajk). S druge strane, u mirnim i bezbednim vremenima, kapaciteti tolerancije se uvećavaju, identiteti prevladavaju tribalističke isključivosti, otvaraju se ka drugima i pluralizuju. To relaksira međunacionalne odnose i ukupnu javnu scenu. Kako sam već naveo, „umnožavanje identiteta deli strasti“ (Volcer), a „preklapajuće članstvo stimuliše umerenosti i saradnju“ (Tamir). Čini se da se ovakve mogućnosti nagoveštavaju sa uspostavljanjem konsenzusa političkih aktera o pridruživanju Srbije EU. Gledano iz ugla manjina, takva strategija je od najvećeg značaja. Samo u najširem evropskom okviru moguće je uspostaviti prava i standarde interetničkih komunikacija, u kojima se nijedna nacionalna manjina neće osećati beznadežnom zajednicom istorijskih gubitnika. Ipak, mnoge su prepreke na putu do takve evropske gramatike sapripadanja.

2. U Srbiji je prisutan specifičan tip pluralne strukture, sa jednom dominantnom etnonacionalnom grupom, koja opredeljuje identitetsku matricu i svrhe države i manje-više presudno utiče na sadržaje javnih politika. Sa stanovišta demokratski održivog upravljanja kulturološkim razlikama, takva okolnost poseduje kako pozitivne, tako i negativne implikacije. Gledano iz ugla efikasnosti odlučivanja, činjenica je da procedure većinske demokratije (Lajphart) i standardno pravilo upravljanja posredstvom većine od 50% + 1, predstavnicima etnonacionalne većine ne nameću obavezu parlamentarnih koalicija sa malim, regionalnim strankama i predstavnicima manjinskih zajednica.

Međutim, to što politički reprezentanti većinske nacije komotno mogu da, unutar sopstvenog kulturološkog i interesnog polja, kontrolišu monopolne resurse državne vlasti, donose i primenjuju zakone, teško da može biti shvaćeno kao jako uporište za unapređenje kapaciteta demokratske tolerancije i razvoj konsensualne političke kulture (Lajphart) u redovima političke klase i u čitavom društvu Srbije.

Kada se spoje legitimnost, koju pružaju višestranački izbori, sa materijalnim i drugim prednostima, koje pruža vlast njenim nosiocima u jednom društvu oskudice, kakvo je danas u Srbiji, dobija se vrlo snažan sistemski izvor umnožavanja protivnika konsensualne političke kulture. Cost-Benefit analiza lako će pokazati da, u takvim uslovima, nespremnost najmoćnijih demokratskih aktera na institucionalizovanu saradnju sa manjinskim i regionalnim političkim elitama u rešavanju najbitnijih pitanja identiteta države, tipa ustavno-političkog uređenja, pravno-političke i fiskalne decentralizacije, kao i nepristajanje na proširenje liste aktera koji učestvuju u podeli izbornog plena, njima donosi manje trenutne političke štete, a više korporativne i lične koristi.

S druge strane, proporcionalno karakteru isključenja predstavnika manjinskih političkih elita iz procedura i poslova upravljanja državom, unutar čitavih manjinskih zajednica dešava se opadanje stepena legitimnosti nosilaca vlasti, pa čak i režima vlasti i države, uopšte. To ne samo da umanjuje upravljačku efikasnost sistema u bitnim sektorima društva i nekim geografskim regijama, već, u nekim slučajevima, dovodi u pitanje i mogućnost demokratskog upravljanja konfliktima (Preševska dolina).

3. Svi dosadašnji demokratski izbori (od 1990) pokazali su da su se, na prenatrpanoj, ne retko i polarizovanoj partijskoj sceni, etablirale organizacije koje zastupaju interese desetak relevantnih etnonacionalnih zajednica (u smislu njihove brojnosti i kapaciteta političkog subjektiviranja). Tu su i akteri koji nastoje da u građanskom, interkulturalnom smislu artikulišu regionalne interese (slučaj Vojvodine). Uz sve napore partija građanske orijentacije, koje deluju na čitavom državnom prostoru, kao i partija koje pripadaju tzv. porodici nacionalističkih partija, da u svoje redove uključe i pripadnike manjinskih zajednica, realno je očekivati da će istorijski nasleđeni, manjinski i regionalni faktori politike zadržati svoju važnost.

Vlastita stranačka infrastruktura i politizacija interesa etnonacionalnih zajednica, kao i artikulacija regionalnih interesa, biće zapravo konstanta političke scene u Srbiji, dokle god postoje te zajednice. Demokratsko upravljanje u ambijentu izraženog pluralizma naročito će na lokalnom nivou, kao i u Vojvodini, zahtevati mnogo veštine, strpljenja i međusobnog poverenja. To će zavisiti prevashodno od institucionalno-političke arhitektonike, tipa demokratije, forme i sadržaja (de)centralizacije, kao i od preovlađujuće političke kulture i uverenja političkih aktivista. U tom smislu, maksimizacija broja aktera u sastavu vladajuće koalicije u Skupštini Vojvodine, nakon 2000, pozitivno je uticala na izgradnju i održanje poverenja među partnerima i depolitizaciju niza kulturoloških razlika.

4. Tragom relevantnog stanovišta da institucije, kao „nametnuti poreci“ (Veber), bez obzira što su „delimično oblikovani raskolima i konfliktima“, dobijaju sopstvenu moć i značajno utiču na karakter društvenih interakcija, ima razloga da se upitamo: da li naš ustav i sistemski dizajn (jednodomna parlamentarna struktura i procedure odlučivanja; polupredsednički sistem; izborni sistem, kao i izrazito heteronomna priroda nadležnosti pokrajinske skupštine), daju funkcionalne odgovore na zahteve pluralnog društva, odnosno jesu li naklonjene uključivanju ili isključivanju manjina i regija sa scene vlasti. Upravo u tom kontekstu, respektujući činjenicu da polje centralne vlasti nikad nije dovoljno „široko“ za participaciju većeg broja regionalnih aktera i manjinskih zajednica, zapitajmo: zar nije stvarni interes centralnih elita vlasti da imaju kooperativne regionalne aktere i elite manjinskih zajednica, koje svoje legitimne potrebe za uključenjem u polje politike i „podele plena“ (Veber) mogu u značajnoj meri da konzumiraju u institucijama pokrajinske vlasti?

5. Kontinuirana istraživanja javnog mnenja empirijski potvrđuju da u Srbiji postoje sve četiri ose rascepa: socijalno-ekonomska, istorijsko-etnička, kulturno-vrednosna i ideološka, kao i da sve to značajno utiče na partijsko (pre)grupisavanje. Uočeno je, takođe, da se podele jasno iskazuju u odnosu na ključna pitanja demokratske definicije identiteta nacije, te karaktera države i političkog uređenja.

Kod varijable grupnih identifikacija, pokazalo se da lokalnu pripadnost najviše preferiraju nacionalne manjine, a da se Srbi nešto niže od proseka (35%) opredeljuju za ovaj nivo zajedništva kao najvažniji. Posebno je indikativan podatak da je „… nikakva ili vrlo slaba identifikacija najbrojnijih (naročito teritorijalno koncentrisanih) manjina sa Srbijom“. S druge strane, „za više od trećine Srba (37%) Srbija predstavlja najvažniji oslonac identiteta. Odmah do njega je lokalna zajednica (35%)“. Sve u svemu, etnonacionalna pripadnost se pokazuje ključnim stožerom i diferencirajućom varijablom socijalnih identifikacija pripadnika najbrojnijih nacionalnih zajednica u Srbiji .

6. Kad je reč o političkom aspektu raspoloženja populacije u Srbiji, evidentno je da srazmerno konkretizaciji modela decentralizacije države i sadržaja nadležnosti teritorijalnih autonomija, rastu podele među segmentima društva u Srbiji, kao što i programska stanovišta partija upućuju na trajno reprodukovanje podela na liniji: centralizam – regionalizam – autonomaštvo.

Bilo kako bilo, smatrajući da je dovoljno naznačena neophodnost da političke elite konsekventno priznaju pluralnu prirodu društva u Srbiji i odgovorno prionu na traganje za najfunkcionalnijom decentralističkom formulom institucionalno održivog jedinstva konflikata i konsenzusa, naglašavam da to uopšte ne znači da smo na „pustoj ledini“, bez dobrih domaćih ideja i političko-programskih koncepata.

Iz perioda tzv. institucionalne neopredeljenosti, koji je trajao od 2000. do usvajanja Ustava (2006), valjalo bi, na primer, pored nekoliko vrlo relevantnih stranačkih i civilnih inicijativa, reaktuelizovati i ustavne projekte Vlade i Predsednika Republike, iz 2005. godine. Oni su nudili mnogo modernija i adekvatnija rešenja od onih, koje je zbog navodnog pritiska Radikala (SRS), „morao“ kodifikovati aktuelni ustavni tekst.

Iako se ubrzo pokazalo da nisu predstavljali izraz autentične volje naših političkih elita, ti predlozi obe grane državne egzekutive, na čijim vrhovima su bili predsednici dve rivalske i najuticajnije partije (DSS i DS), ipak su bili izvestan pokazatelj takmičenja ideja o ustavnom uređenju države „po meri“ decentralizovanih i regionalizovanih zapadno-evropskih država. Majkl Kiting ovakva iskustva naziva novim regionalizmom.

Izdavačka kuća Dangraf – Danas iz Beograda i Centar za regionalizam iz Novog Sada objavili su knjigu dr Jovana Komšića, redovnog profesora sociologije Univerziteta u Novom Sadu „Demokratsko upravljanje kulturološkim različitostima“ sa podnaslovom „Vojvodina u svetlu evropskih iskustava“. Kako primećuje recenzent prof. dr Čedomir Čupić, Komšićeva studija je prilog demokratskoj teoriji i debati o savremenim demokratijama i njihovom učinku. Iz nje proističe da decentralizacija, regionalizacija i autonomija ne dezintegrišu društvo već ga, suprotno, integrišu na najbolji način.

Danas objavljuje odlomak iz knjige Jovana Komšića u kojem autor objašnjava zašto je Srbija i danas, posle talasa nacionalne homogenizacije, pluralno društvo u kojem se mora negovati konsensualna politička kultura. Oprema teksta redakcijska.

Knjiga se može poručiti u Redakciji lista Danas, Beograd, Alekse Nenadovića 19-23, na telefon 011/2436-233 ili e-mail: [email protected].