Jedan čas ruskog jezika: Vor 1Foto: EPA-EFE/ ALEXEI DRUZHININ SPUTNIK KREMLIN POOL

Na zaleđenom staklu jednog automobila prst nekog moskovskog demonstranta ispisao je Putin vor! Lopov.

Tako se inače zvao i slavni roman Leonida Leonova, koji je u vreme između dva rata nadmašio svaku Uzoranu ledinu, ispalo je da je lopovluk među građanima nove sovjetske države bio privlačnija tema od kolektivizacije na selu, građenja moskovskog metroa i velelepnih sletova po stadionima.

Lopov postaje junak, makar bi se u svetu beletristike očekivalo da je to obavezno jurišnik na konju ili istraživač Severnog pola.

Ljudi kradu, zavlačeći ruku u tuđe džepove ili falsifikujući aktuelne novčanice, ozloglašeni narod Roma nabeđen je da skida tuđe rublje sa konopa, postoji čitava profesija konjokradica, smelijim katkad pođe za rukom da ukradu nešto mnogo krupnije, automobil, brod, avion.

To je jedan od drevnih oblika ukidanja nečije privatne svojine, ozakonjenog proleterskom revolucijom.

A upravo u zemlji velikog oktobarskog preokreta, neko je utvrdio da vođa te zemlje, i dan danas krade.

Ne zna se tačno šta i koliko, ali, vele demonstranti, krade, u Kremlju živi vor.

Ja o Rusima ne razmišljam kao o lopovima, kao što to ne bih obznanio ni o nekoj drugoj naciji, Rusi su za mene bili i ostali samo nacion poseban, koloritan, što je i Dostojevski uvideo.

Takav je bio i onaj sitan svet, koji se naselio u moje detinjstvo, gospođe neobično mekih akcenata u govoru, koje prave abažure, piju čaj sa tanjira, a za koje, pričalo se, da se retko kupaju.

Posle oslobođenja 1944, bilo je i slikovitijih prizora, pa pukovnik sa Urala, koji pije s mojim ocem do besvesti, bljuje u rukav, da ne bi oneredio kavanu.

Sada ona džeparoška oznaka, čak nedokazana, ulazi u temu globalnih kradljivaca, lopova velikog kalibra, bez obzira na Putinov mali rast.

Lopovluk je nešto za porugu, međutim, istovremeno vrlo privlačan je kao osobina pikarska, u izvedbi mnogobrojnih osoba s posebnim darom.

Nije sve u kokošarima, tu je i šarmantni, žovijalni Arsen Lupin, kao i jedan srpski mađioničar, moj imenjak, Pošteni lopov Bora Tri, koji u sred socijalizma, u umetničke svrhe skidao je na nevidljiv način satove ljudima po kafanama.

Lopovluk je otud zadržao svoju draž, tako mu je lakše bilo da se provuče u ideologije mnogih novopostalih država, Hrvatska, u kojoj boravim, bruji od ove pojave.

Jedna protuva pokrala je neke dragulje u Beogradu, kasnje ubio je neku nedužnu osobu u Nemačkoj, potom se zaposlio u hrvatskoj policiji.

Jedan anonimni gospodin, čije ime niko ne bi zapamtio, da nije smislio svoj pseudonim, neposredeno po Drugom svetskom ratu sakupio je masu vrednih i bezvrednih umjetnina, na način mahom veoma sumnjiv.

Ta zbirka međutim dobila je svoju zagrebačku palatu na čijem čelu stoje krupna slova tog pseudonima.

Tako nad čitavim ovim gradom, lepim ili ne, lebdi ta adresa, MIMARA, kao zvanični naslov zagrebačkog muzeja, a zapravo legitimiše, tako bar tvrde svetski strčnjaci, jedan od najsumnjivijih poduhvata u povijesti umetnosti.

Pod ovom firmom, kao pod barjakom, živi taj svet moga rodnog grada, a da mu ova stigma uopšte ne smeta. Jer mu ne smeta ni okolnost da je većina dobara, postignuća i rezultata nove države izvedeno na jedan način, kokošarski.

Kako bi inače onaj palir, delija sa benzinske pumpe ili magacionar u gvožđariji, postao najpre general, a shodno tome, gigantski industrijalac, glembajski kućevlasnik, finansijer i šef koječega što se može zamisliti.

Naravno da ni Krležini moćnici iz njegovih građanskih tragedija, nisu svoja bogatstva stekli na tanjiriću sa zlatnim obrubom, o čemu maštao je još jedan Rus, Ostap Bender.

Nego su ta svoja blaga privredili masom kriminalnih radnji, zlikovačkim ubistvima, a najpre krađom, temom ovog zapisa.

Tako se naši savremeni tajkuni ponašaju prilično glembajski, osim što nisu onoliko vični upotrebi escajga za stolom kao gospar Ignac, niti su toliko daroviti kao njegov sinak, Leone.

Ova gomila današnjih lupeža, koja se domogla tuđeg, jedna je brahijalna brigada, bez šlifa i obzira, uz jedino svoje svojstvo, gramzivost.

Dugo se već pitam šta čine pojedinci sa svojim neizbrojivim i neubrojivim bogatstvom.

Jer nisu svi onoliko vični, ambiciozni i preduzimljivi da nagomilanim penezima proizvode automobile na traci, da kale svoje rurske čelike, kopaju kanale među kontinentima, podižu hidrobrane na divljim rekama. Ne vidim uopšte kamo odlaze novci tih bivših naših magacionera, pružnih radnika i uzgajivača ovaca, osim da tovare najskupocenije satove na obe ruke.

Tako su još samo razdragani crvenoarmejci po oslobođenom Beogradu, govoreći davaj časi!, ređali ovako utržene satove od zglavka do lakta, ali su to činili skoro usput, u velikom veselju pobede. Kamare pokradenog, u našoj zemlji ostaju samo to, gomile pokradenog.

Upravo je sahranjen prestonički gradonačelnik za koga vele kako je dvadeset godina pleo hobotnicu svojih prevara, delimično arsenlupenovskih, delom kokošarskih.

Ne znam kako se ovo događalo, samo slušam šta ljudi govore.

Ali ne znam ni kako jedan pomoćni radnik iz neke garaže danas je petrolejski kralj ili nešto slično.

Ništa se ne zna tačno kako se u ovoj zemlji nešto dogodilo ili se nije dogodilo. Jedino što smo makar usput, naučili onu kratku rusku reč, vor.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari