Jedan dan za dva amandmana

Posle Neše Bogdanovića, preminuo je i Mika Vlaović, predstavnik vojvođanskih paora, poslanik DSS-a. Na ovoj balkanskoj raskrsnici puteva i vetrova, čak je i smrt nepravedna i ostrašćena. Odlaze oni koji su to najmanje zaslužili. Parlament je odao dužnu poštu svojim poslanicima Neši i Miki, ali se možda ogrešio što se makar minutom ćutanja nije u ime svih svojih građana odužio Tošetu Proeskom, mladiću zlatnog glasa i divne duše.
Rasprava o amandmanima za 34 tačke prve sednice drugog redovnog zasedanja trebalo je da počne u utorak dvadeset trećeg oktobra. Trebalo je, ali nije. Ne bio ovo bio Hajd kada bi se govorilo o temi. Mora da se najpre partije i poslanici „istutnje“ i zamore na „opštim temama“ i odrade neki sat besplatne predizborne kampanje na javnom TV servisu, pa da se vrate temi. Time se ona bojazan da će se pri ovakvom Poslovniku, svi oni hitni sistemski, izborni, evropski i ini zakoni, usvojiti o Svetom Nikad, potvrdila. Što onda nema novog Poslovnika, koji će „svaštarenje“ i predizborne kampanje, preseliti u „dane za poslanička pitanja“, niko pouzdano ne zna. Osim što se u kuloarima nagađa da u vlasti, jedni hoće, drugi neće, tako da se odvija neki pritajeni „dijalog gluvih“.
Elem, prvo se nastavio težak i pomalo prljav „romski“ duel (Jovan Damjanović, koga njegove kolege radikali zovu „Joja“ i doktor Rajko Đurić, obojica, gle čuda, istog godišta), u kome su se izmešali Njegoševi stihovi i prozaični izrazi, tipa „lopovluci“ i „pljačka“. Zatim se drugi Rajko (Baralić) pita da li smo već „predali Kosovo“, kad tim ministara u Njujorku, traži da se 800 miliona dolara, sa „srpske“ dužničke kartice, prenese na „kosovsku“. Ipak je u seriji događaja u Hajdu, najzanimljiviji bio „doktor Lune šou“. Prvo je „narodnjak“ Lune (Mijailović), jakim i dubokim glasom od koga se tresla sala, nesrazmernim sa stasom, sve prisutne pozdravio sa „draga braćo i sestre“, a zatim istakao da je Čanak „razbijač Srbije“, da on svojim amandmanom da se u zakletvu ministara uključi i jemstvo ličnom imovinom „ironiše“, da je pravom „Srbinu, važnija čast od imovine“ (kako li smo onda pri samom vrhu top liste korupcije) i „da ima zakona i Boga, Čanak ne bi bio ovde“. Pa se posle razvila beseda da li „komunisti“ mogu verovati u Boga.
Popodnevnu monotoniju prekinuo najveći dosadašnji eksces. Nešto iza četiri, za reč se po Poslovniku javili svi prisutni poslanici i leve i desne strane. Najmanje stotinu. Predsedavajući, inženjer Mrkonjić, iznervirao se i predao fotelju potpredsednici Nataši. Koja je u „zao čas“ dobila šansu da prvi put predsedava. Zato što je „videla“ samo podignute ruke nekoliko „svojih“, dok je ostale videla tek naknadno. Pa su svi „naknadno ugledani“, demonstrativno napustili salu. Tako se Parlament narednih sat i po pretvorio u zasedanje Centralne otadžbinske uprave, sa sasluživanjem nekoliko socijalista, kao počasnih gostiju, i doktora Batića, koji je u uobičajeno vreme (kad se narod „sabira“ pred TV-om), u pet popodne, svratio da reklamira Poslovnik.
U sredu, dvadeset četvrtog, počelo sa dvadesetak minuta zakašnjenja. Malo o amandmanima na Zakon o vladi (tek druga tačka od ukupno 34), malo o lokalnim i prestoničkim izborima. Trenutni šef radikala Todorović traži od predsednika Olivera izvinjenje zbog kašnjenja i obaveštava da se radikali više neće javljati oko načina izbora v.d. gradonačelnika Beograda. Dogovor kuću gradi, kako bi se u narodu reklo. Iznebuha i „ničim izazvani“, u jedanaest sati, svi radikali demonstrativno odoše iz sale. Obrnula se situacija od sinoć. Samo socijalisti ostali (ne)principijelni. U obe ekstremne situacije, ostali u sali. Brzi Miloš (Aligrudić) nekako usplahireno juri Hajdom. Da li je bio „mirovnjak“, tek, kako iznenada odoše, tako se iznenada, posle pet minuta, radikali vratiše. I opet Jovo nanovo. Čedinih upadljivo nema, osim što Batić povremeno dođe, reklamira Poslovnik i opet ode do sledećeg „poslovnika“. Tako u pola jedan, svog „omiljenog“ oponenta (važi i obrnuto) Tijanića nazva „pažom Mire Marković“, i ponovi njegovu izjavu „ako Đinđić preživi, Srbija neće“. Miloš (Aligrudić), „brzi“ se potpuno aktivirao, odjednom je na više mesta. U isti mah za govornicom vodi rovovski rat sa Čedinim, raspravlja sa Vjericom (Radetom) ko je nervozniji i „ko više skače“, ili je skakao (od njih dvoje) i u više internih „narodnjačkih“ i međustranačkih kružoka žustro raspravlja. Najsmešniji (ili najtužniji, svejedno) detalj se, naravno, desio u Krasićevoj režiji, jer kad ga predsedavajući upita za osnov javljanja, on reče „zato što me je on (Nedimović iz DSS) gledao“. Još „otkri tajnu“ da u Vladi „samo što se ne tuku“ i da je Profesor Premijer „čupao kosu kad je čuo fizičara (ministra Jeremića)“.
U četvrtak, dvadeset petog oktobra, prvi put nije bilo kvoruma za rad (jedna trećina, tj. 84 poslanika), pa je početak odložen za jedanaset sati. Gde su onih 135 poslanika „većine“, kakve to preče poslove imaju i da li će svi, pa i oni koji samo „ponekad svrate“, podići plate i dnevnice, pogađajte vi, čitaoci.
Elem, ako je Parlament ogledalo čitave države i naroda, onda nam se po današnjoj slici dobro ne piše. Radikali i LDP (posredno i DSS, preko replika sa Čedinim) sa sasluživanjem neizbežnog Rajka (Baralića) koji po broju javljanja polako ugrožava visokofrekventnog Krasića, namerno opstruišu rad, jer nema ministra Markovića. Tako ode još jedno prepodne na međusobna stranačka i pojedinačna peckanja (što može biti simpatično), ali i vređanja, što je već odavno ušlo u sferu tragikomike. Uglavnom, nezavisno od vrste verbalnog oružja, dragoceno vreme prođe uzalud. Šta će tek biti kad na red dođu „strateški“ zakoni, kad se i ovi „lagani“ rastežu kao orbit žvaka. (Mada ima i onih što tvrde da sve ide ovako što na red ne dolaze najbitniji zakoni). Više je nego očigledno da se „rad i red“ moraju osigurati „milom“ (džentlmenskim dogovorom stranaka) ili „silom“ (izricanjem opomena i novčanih kazni, kad se ne govori o dnevnom redu po članu 106 sadašnjeg, ili donošenjm novog Poslovnika).
Ministar stigao na poslepodnevnu raspravu, ali verbalni obračun u slobodnim temama između „dva teškaša“ nastavljen. Radikali, kako im i ime i tradicija (posebno ova savremena) kažu, spustili „prag osetljivosti“ prema sebi na minimum, a prema drugima (posebno prema premijeru Đinđiću, koji im je očigledno i sada najveći protivnik) na maksimum. Očas se uvrede, a kad napadaju, ne biraju reči. Pošto su izgledi da se Hajd „vrati na temu“ postali minimalni, doktor Džudžević oko pola pet daje petnaestominutnu pauzu. U pet, posle navodnog dogovora (dakle „milom“), najzad krenula rasprava (o jedina dva preostala amandmana na Zakon o vladi). Međutim, Čedini „probili“ dogovor, pa je na kraju u šest sati jedan jadni amandmani opet ostao „na čekanju“. Došli na red „izbori“ i „paževa služavka“ (naravno Batić-Tijanićeva). Ivica (Dačić) i Dragan (Šormaz) kolektivno uzviknuše „kakvi izbori, dok se ne reši sudbina Kosova“. Na drugoj strani, Milena (Stanković) saopšti vest da je LDP (kao treća partija po snazi kako ustvrdi Maraš), već imenovao svog predsednika Čedu, za predsedničkog kandidata.
Opet prođe dragoceno vreme, i taman da se ostane koji minut posle šest i makar „spase čast“ (završetkom rasprave o amandmanima o tek prvom zakonu od ukupno 34 tačke), kad Krasić samo izađe za govornicu, pokloni se i bez reči ode.
Tijanić prekinuo direktan prenos. Tako prođe čitav dan za dva amandmana. Ovako ozbiljno i promišljeno nisu o važnim životnim pitanjima raspravljali čak ni veliki Sokrat i Platon, u onim svojim čuvenim raspravama na atinskim trgovima. Kao ni njima, ni nama se očigledno nigde ne žuri. A u budžetu je najavljen suficit.