Jedan u deset miliona koji je pobedio smrt

Tešku nesreću on je doživeo u avgustu 2010. godine, kada je imao 22 godine. Vozio je motocikl u alkoholisanom stanju i bez kacige i to jureći čak 170 kilometara na sat. Jedva je ostao živ nakon pada sa motora, bio je u komi 40 dana, sa višestrukim prelomima lobanje, sa četiri polomljena rebra i brojnim povredama na licu. Rešen da nastavi život i da svoju porodicu poštedi najdublje patnje, maksimalnim psihofizičkim naporima uspeo je da se oporavi. Prema Milanovim rečima sve se desilo 22. avgusta 2010. godine, dan nakon povratka sa mora.

– Čim sam stigao sa odmora seo sam na svog ljubimca od 1.000 kubika i otišao po druga Čede da proslavimo moj dolazak. U prvi kafić ušli smo oko 13 časova, a zatim smo, ne sećam se više, koliko kafića promenili, gde smo svo vreme pili. Oko dva sata ujutro posvađao sam se sa jednim konobarem, hteo sam da se obračunam sa njim ali me je drug smirivao, čak i pripretio da će otići bez mene. Ipak, sudbina je htela drugačije, priseća se Milan tog kobnog dana. Onako pijani izašli su iz kafića i Milan je drugu rekao da će da ga odveze kući motorom, našta je ovaj pristao.

Opomena sa „neba“

– Isprva motor nije hteo da startuje i posle nekoliko pokušaja Čedi sam dao svoju kacigu pre nego što smo seli na motor. Zaverglao sam nekoliko puta, ali motor nije mogao da upali. Tek sada shvatam da je Bog tako hteo da mi pomogne da pijan ne sedam na motor, jer mogu da stradam. Ali, moja „luda“ glava nije shvatila to upozorenje, već smo na gurku upalili motor. Onako pijan željan dokazivanja „nagario“ sam po gasu i ubrzo dostigao brzinu od 170 kilometara na sat. Nisam se zaustavio ispred njegove kuće, već sam produžio prema Bolnici gde je širok put i hteo sam tu da okrenem motor i da druga u povratku ostavim ispred dvorišta. Ali, ostavio sam ga u bolnici, nastavio je Milan svoju priču.

Milan je, objašnjava, ogromnom brzinom uleteo u krivinu i „zakucao“ se u trem jedne prodavnice i da ironija bude veća, preko puta bolnice. Prednji točak naleteo je na ivičnjak pa je Milan glavom direktno udario u drvenu gredu, koju je na pola prelomio. Ostao je nepomičan tu da leži. NJegov drug je pri udarcu ispao sa motora i, najverovatnije zahvaljujući kacigi koju mu je Milan dao, njegove povrede nisu bile opasne po život. Milan je nakon pada ostao da leži u lokvi krvi.

Srećom, bolničko osoblje koje je čulo strahovit tresak izašlo je i prihvatilo Milana. Nakon ukazane prve pomoći odlučili su da ga na ivici života prebace u beogradski Urgentni centar sa prognozom da će do te ustanove teško živ stići, jer povrede koje je zadobio bile su veoma teške. Lobanja mu je bila skoro smrskana, zadobio je prelom četiri rebara i mnoge druge povrede po telu i glavi. Po prijemu u Urgentni centar usledila je hitna operacija koju je izvela dr Lidija Šarić, neurohirurg. Operacija je trajala duže od tri sata. Milanovi roditelji bili su očajni i neutešni zbog crnih prognoza iz Požarevca. Ipak, dobili su informaciju iz Beograda da Milan diše i da još nije sve izgubljeno. Nakon operacije Milan je pao u komu i u tom stanju ležao je 40 dana, gotovo bez nade da će se ikada probuditi. NJegova mladost i jaka konstitucija, kao i ogromna volja za životom i optimizam pomogli su mu da preživi i da se oporavi.

Teška borba za oporavak

– Nakon 40 dana provedenih u komi i uz sve zdravstvene komplikacije koje ona nosi probudio sam se i od medicinske sestre, koja je danonoćno bdila nadamnom, zatražio da pozove moje roditelje. Ona, kada je to čula u prvi mah nije verovala, ali kada sam svoj zahtev ponovio, sva srećna pozvala je roditelje. Lekari iz urgentnog su odlučili da me nakon toga prebace na VMA na dalje lečenje, gde je o meni brigu preuzeo neurohirurg dr Toplica Lepić , kaže Milan. On je naglasio da je pre kome imao 115, a iz nje izašao sa 75 kilograma, i da je tek odlaskom na VMA počela njegova borba da se oporavi i prohoda.

– Kući sam došao tek u decembru. Teško sam govorio i nisam mogao da hodam. Usledio je svakodnevni rad sa terapeutom, odlazak u banju. Nakon osam meseci teške borbe, mogao sam da se pridignem iz invalidskih kolica, ali uz nečiju pomoć. Tek u maju naredne godine sam stao na noge i počeo da hodam, priča Milan o svom oporavku Ovakav slučaj proglašen je medicinskim čudom, jer, ovakve povrede preživi jedan u milion, a potpuno se oporavi jedan u deset miliona. Milan je bio taj jedan.

Posledice nesreće kod njega se danas primećuju u jedva vidljivim smetnjama pri hodu i blago usporenim govorom, Mitić je sada dobro iako je postao 60 posto invalid. Prihvatio je sebe, a i okolina ga je, priča on, prihvatila. Počeo je i da radi. Gradska uprava Požarevca zaposlila ga je kao invalidno lice, na čemu im je on, kaže, veoma zahvalan, posebno gradonačelniku, Banetu Spasoviću. Druži se sa prijateljima, izlazi, ali njegov život se iz korena promenio. Za alkohol i ludu vožnju, u njegovom životu više nema mesta.

– Spoznao sam da mi je sam Bog pomogao da preživim i da se oporavim, i zbog toga sam mu neizmerno zahvalan. Logičnog objašnjenja nema. Zbog toga ne želim više da budem problematičan momak. Sve se promenilo kada sam video ogromnu tugu u očima mojih roditelja i prijatelja koji mi znače, iskren je Milan.

Sudbina za edukaciju i opomenu

Posle nekog vremena Milan je još jednom dokazao da je „jedinstven“, rukovođen unutrašnjim glasom, odlučio je da svoj loš primer upotrebi kao dobar primer za mlade. Najpre je snimio video-klip sa porukom „Nemoj da voziš kad piješ“! Veliki broj pregleda na „Jutjubu“, čak oko 800.000, naveo ga je da ode korak dalje. Javio se požarevačkoj policiji i predložio da zajedno drže tribine po školama.

– Deca veoma emotivno reaguju na moju priču. Neka počnu i da plaču, teško mi je jer svaki put sve iznova preživljavam, ali važno je da im duboko usadim kako ne treba da se ponašaju u životu, jer samo je jedna sekunda dovoljna da ga izgubimo, ističe heroj ove priče. Nedavno je osnovao je i Udruženje „Milan Mitić jedan u 10 miliona“ za edukaciju, promociju bezbednosti u saobraćaju i pomoć povređenima. Želja mu je da obiđe sve škole u Srbiji, pa i regionu. Skromno naglašava da mu je potrebna pomoć i podrška svih ljudi dobre volje.

 U želji da pomogne drugima, ne samo propagiranjem sigurne vožnje, Milan se posvetio I humanitarnim radu. Organizovao je niz akcija na uređenju okoline, kao i prikupljanju pomoći onima kome je potrebna. Čim je na društvenim mrežama saznao da je autobusko stajalište u Dunavskoj ulici zaraslo u korov, odmah je prionuo na posao i uklonio rastinje. Nakon toga isto je uradio i na nadvožnjacima kod Saborne crkve i u Ulici Bože Dimitrijevića, preko kojih su se pešaci teško kretali, takođe zbog korova.

– Radio sam na uređenju dvorišta Centra za dnevni boravak dece i omladine ometene u razvoju. Nemam odgovarajući alat, ali sam odlučio da, sa onim što imam, doprinesem gradu i svojim sugrađanima, kaže Milan.

 Ovaj mladi Požarevljanin pomogao je i ugroženoj višečlanoj porodici Demirović, za koju je sakupio preko potrebnu garderobu. Svoje akcije Milan će proširiti i na stare i nemoćne, jer će im, besplatno, obavljati kupovine u prodavnicama i apotekama.

– U planu mi je da i ubuduće nastavim sa ovim i sličnim akcijama, u kojima su učestvovali i moji drugovi Milan Penezić i Borislav Milošević. Ukoliko neko od naših sugrađana želi da nam se pridruži, može da mi se javi preko telefona broj 064/00-20- 804, na kraju razgovora poručio je ovaj humani mladić.

Siguran posao u Gradskoj upravi

Milan je pre godinu dana dobio posao u Gradskoj upravi. Trenutno radi na ispomoć obezbeđenju, a po potrebi obavlja I druge poslove, menjajući radnike koji su odsutni. Gradonačelnik Požarevca Bane Spasović kaže da je Milan zaposlen ne samo, kao invalidno lice, iako je to zakonska obaveza javnih službi da čine, već i kao mladi čovek, veliki borac i humanista koji svojim primerom pomaže zajednici. „Milan trenutno radi na osnovu ugovora o delu, ali radi se sistematizacija, pa ćemo mu naći odgovarajuće mesto. Doduše, biće zaposlen na određeno vreme, zbog uredbe o zabrani zapošljavanja u javnim službama, ali čim uredba bude ukinuta zasnovaće stalni radni odnos“, obećao je gradonačelnik i dodao da su Milana pozitivno prihvatili kako u gradskoj upravi, tako i u javnosti, zbog njegove upornosti, skromnosti i humanitarnog rada.

Zbogom motociklu

Na naše pitanje da li nakon nesreće i dalje vozi motocikl, Milan odgovara odrečno. „Nikad više nisam seo na motor, niti sam okusio kap alkohola, niti nameravam da to uradim. S tim sam zauvek završio, ne samo zbog sebe i svoje bezbednosti, već i zbog moje porodice, koja je zbog mog teškog udesa i dugotrajnog lečenja prošla kroz pravi pakao“. odlučan je Milan.