Jedini Srbin koga su izbacili iz SK i SPC

Ovako priča Miloje Stevanović, poznatiji kao Grešni Miloje, iz sela Goračić kod Guče, čiji je životni put bio veoma buran – njega su u razmaku od 30 godina najpre isključili iz Saveza komunista, čiji je bio član i funkcioner, a nedavno je „izbačen“ iz SPC, zato što je na svoje imanje primio monahe Raško-prizrenske eparhije i vladiku Artemija.

Miloje je nekada bio ateista, poznati akcijaš, sekretar Opštinskog komiteta SK Lučana, opštinski pravobranilac, a 1983. je, kako kaže, „poginuo“ u Sava centru. Kao istaknuti partijski aktivista, obratio se okupljenima na omladinskoj konferenciji pod nazivom „Zašto ćutimo?“. Njegov problem je, kao i uvek u životu, bio što je zaista hteo da odgovori na to pitanje, i pri tom objasni šta nas čeka. Rekao je otprilike: „Drugovi, ako nastavimo da radimo ovako kako rade oni koji nas vode doći će do raspada ekonomskog sistema, socijalnih lomova, politički sistem će se rasturiti a izbori su trka u kojoj učestvuje jedan konj“… Aludirao je na Dražu Markovića, tada visokog funkcionera partije. Među učesnicima je bio i Bogdan Trifunović, onda su me prekidali sa replikama, što nije bilo uobičajeno, a nije bilo uobičajeno da aplaudiraju.

– Verovao sam u tu ideju, 12 odmora proveo kao komandant omladinskih radnih brigada, ali kada sam ušao u strukture ja sam spoznao prevaru. Shvatio sam da se radi o jednom licemerju. U to vreme ministar unutrašnjih poslova bio je Stane Dolanc… I uveče pre nego ću poći u Beograd, na onu konferenciju, on kaže na televiziji da se ne oseća odgovornim za ono što se dešava na Kosovu, jer nije bio obavešten. Rekao sam: pa on je nas 20 miliona slagao, jer je nemoguće da takvu laž kaže neko ko je pretendent na mesto Tita. Morao sam da očistim svoju savest, jer nisam mogao uveče da spavam. Probudio sam suprugu Nadu u pola noći. Znao sam da će to što ću tamo reći biti verbalni delikt i da ću se zadržati u zatvoru nekoliko godina. A kazna za delikt bila pet godina. Ja sam zaista na to bio spreman – kaže Miloje.

Pre toga je bio šef protokola za doček delegacija na Saboru trubača u Guči. U jednoj delegaciji došla je vrhuška partijskog državnog vrha na čelu sa Dražom Markovićem…

– Ali je Draža došao u prilično napitom stanju. To bulažnjenje koje sam čuo za tim stolom mene je dovelo do neverovatnog stanja. Da ti se sloši. Misliš u početku da se nalaziš u društvu ljudi koji su dostojanstveni i pričaju ozbiljne stvari. A kad čuješ od čoveka za koga si smatrao da je uzor generacijama ideju da bi trebalo da se nađe neka dobra ženska, tebi se sloši. Shvatiš sa su vrednosti koje smo imali zamenjene nekim novim vrednostima. Mi smo se javno ponosili nemoralom. I nije nikakvo čudo što u jednoj takvoj atmosferi osetite da se nalazite u prevari. Hteo sam da izvršim sopstvenu katarzu.

Želeo sam da budem čist pred samim sobom – kaže Miloje.

Šest meseci je trajalo utvrđivanje njegove odgovornosti. I 1984. je „izbačen“. – Nikad se ranije nije desilo da neko kaže tako nešto. Ali su novinari počeli da me brane, i oni su ih sprečili da me ne isključe ranije. Kofer sa tekstovima o „slučaju druga Miloja“ koje je skupljala moja ćerka bio je težak 22 kilograma. U Kraljevu je bila sednica na kojoj su me isključili, sačeka me na parkingu jedan dobar čovek iz partije, kaže: „Dijete, svi znaju da si ti u pravu, ali ne možeš da pišaš uz vetar „… Tada nisam imao bradu, brijao sam se svako jutro, i rekao sam sebi, kako ću ja sutra da se pogledam u ogledalo ako posustanem – seća se Miloje.

Smenjuju ga s funkcije i izriču kaznu, neku opomenu pred isključenje. Posle toga nastaju ružne stvari. Stižu mu „nameštena“ pisma: „Brate Miloje, sve ono što smo se dogovorili, rešićemo preko banke“.

– Pismo na ćirilici, grafitnom olovkom, a zna se ko je tad pisao ćirilicom i oslovljavao sa brate. Onda, imaš saznanja da te prati debejac. Pa ga vidiš na ulici, on nema kišobran, a ti namerno šetaš po kiši – seća se Miloje.

Na sledećoj sednici partije rekli su da nema spora da je Miloje neosporno najštetniji političar od rata naovamo, samo je pitanje čiji je, onda su dolazili članovi komiteta da ga pitaju šta da rade – a on je govorio: „Radite po savesti“.

– I u Lučanima, na sednici komiteta su me izbacili. Čudan osećaj – imate 35 godina, svoj stav, a ispostavi se da ste neprijatelj – kaže Miloje.

Otac mu je, kada je došao kući, rekao: „Ma ako si im rekao, jajcare su to, nisam ranije šćeo da ti kažem“. Otac je bio seljak, čestit čovek, član partije koji je kada se desila neka nepravda 1948. na jednom partijskom sastanku pocepao partijsku knjižicu.

– Desilo se tada preumljenje u mom životu, ja sam postao svestan svojih grehova. Ateista sam bio, ali smo slavili slavu, smatrao sam da je to relikt tradicije, kao školovani marksista. I to je bilo van mene. Budući da sam postao komunista. Ali, zahvaljujući dešavanjima u drugom poluvremenu mog života Grešni Miloje je postao praktično sinonim za Miloja Stevanovića – kaže Miloje, koji je posle postao vernik.

– I posle petnaestak godina izbačen sam i iz SPC. Prema saopštenju eparhije, iako ja nisam još dobio tu odluku, sudio mi je sud eparhije žičke koji nije bio nadležan, pa sam ja na tu odluku uložio žalbu Velikom crkvenom sudu, ne ulazeći u nju, jer je suprotna zdravom razumu i jevanđelju. Da bi kasnije gospoda Irinej Bulović i Amfilohije Radović, moje sudije, potvrdili tu odluku. Osuđen sam za dva strašna krivična dela. Prvo, primio sam monahe raško-prizrenske eparhije na svoje imanje. A drugo molio sam se Bogu sa vladikom Artemijem, a oni su doneli odluku, nekanonski, da on nije više vladika. O tom bezakonju su progovorila i dva episkopa grčke pravoslavne crkve – kaže.

Miloje kaže da njegov slučaj dosta govori o dva sistema.

– Nijedan ni drugi sistem u svom početnom obliku nisu bili devijantni. Devijacije su počele kasnije, kada su počele i zloupotrebe. I izdaja principa. Ja sam postao član SK jer sam verovao u ono što tamo piše. Problem je nastao kada su se na vlast popeli slavoljubivi, vlastoljubivi, koji su u stvari, počeli da od toga prave profesiju i da na narodnoj grbači žive, ali ne od svog znoja. Da imaju vile, kola, vozače, i tako dalje. Znači, konstituisala se jedna privilegovana klasa. Moja pobuna je bila upravo kada sam saznao za tu prevaru. Kada govorimo o zbitijima u crkvi ja ne vodim rat protiv Crkve, to je institucija koju je osnovao Isus Hrist. Ja vodim malu borbu protiv izdaje u SPC. Mi smo doživeli u potonje vreme da nam u Sinod SPC uđu vlastoljubivi, srebroljubivi ljudi koji nemaju duha da se odupru vetrovima zla, koji žele da unište još jedinu instituciju našeg identiteta. Ja vodim rat protiv ljudi koji su izdali SPC, a sede u vrhu, i javno su izjavili za ekumenizam, a to je jeres. To je rat protiv izdajnika SPC. Ja smatram da je borba za istinu obaveza i pravo svakog časnog čoveka. Misao treba osporiti mišlju, knjigu knjigom – kaže Miloje Stevanović.

Kako sam „pogasio šporete“

Sa Milojem razgovaramo u prizemlju Tržnog centra „Milenijum“ u Beogradu, u Zmaj Jovinoj, gde je otvorio radnju u kojoj prodaje domaću hranu. Od torti do hrane za poneti.

– Mi smo u Čačku od toga napravili instituciju, pogasili šporete, nekoliko hiljada ljudi se hrani kod nas. Imamo sve – od čorbe do kolača. Kada bi naš čovek izračunao inpute, struju, recimo za sarmu, onda će videti da je jeftinije da to kupi kod nas. To je ključ, jeftina, a kvalitetna hrana. Nema surogata, aditiva, hemije, pravimo onako kako su naši stari spremali – kaže Miloje.

Njegova firma u Čačku pravi dnevno 300 različitih prehrambenih artikala.

Pomogao je sinovcu i u rodnom selu napravio mlekaru. Tamo radi osam ljudi. Prerađuje se dnevno oko 4.000 litara mleka, kao i sir i kajmak. Sada ta mlekara ima za kooperante 130 domaćinstava.

– Meni je cilj da u svakom zaseoku u Srbiji otvorimo mali pogon, onda se ne bi desilo da imamo gradsku sirotinju, a zapustili smo imanja svojih đedova. Ova zemlja bi iz korova mogla da poraste. Automobile treba da prave siromašni Japanci, a mi treba da proizvodimo hranu. Ja sam video kako Izraelci otimaju pustinju i prave plodnu zemlju. A nama je Bog dao sve a mi smo pustili da zaraste u korov – kaže Miloje.