Jedino je čamotinja vazda izvesna

Zime su „vaktile“ bile studene, sneg je sela od grada udaljavao i po šest meseci. Insani su tada znali šta valja činiti, a znali su se pobrinuti i za hajvane.“ Svedočilo se“ da je 1946. godine Lim poledio, a Mileševka, onako rasuta duž Vakufa, pa sve do ušća bila pravo klizalište. Osta zapisano da su se deca te strašno hladne zime sankala po Limu od Katoličke do Ušća. Neki su upravo te zime, prve posleratne u razrušenom i gladnom Prijepolju, prvi put stali na sličuge. Kovali ih majstori kovači u svojim kovačnicama u delu grada zvanom Vignjevi.

A onda stiže 1954. godine i 26. januar te godine. Bio to najhladniji dan koji je zabeležen u Prijepolju u prethodnih 100 godina. U planinskim selima temperatura je padala do minus 40! Grad je bio okovan u snegu i ledu. Ali nije bilo automobila, tek po koji kamion, niko se nije nervirao, sprovodio se građanski red, da svako očisti sneg ispred svojih kapija i dućana. Neko je zapisao da je Lim te godine „poledio ko daska“.

I dugo posle, zime su bile normalna pojava kod nas. Sneg je padao krupan, sankalo se, ligure-čeliklije su letele, ručno pravljeni „bobovi“ jurili su niz gradske padine… Bile su to „makine“ pune kreativnog ludila svake mahale ponaosob. Niz zaleđene ulice „piklilo se“ na nogama, a stariji bi prosipali pepeo kako se ne bi vrat slomio. Mleko je stizalo sa Zlatibora i čekalo se satima na Pijaci dok se kamion probije, da bi se natočio „bronzin“ mleka. Bilo je to vreme kada su Prijepoljci mrvicama hleba hranili golubove i vrapčiće da ne skapaju od gladi.

Jedna od hladnijih zima beležena je i 1970. godina. Sneg je vejao i nanosi su po selima bili preko tri metra. Tada je malo koje selo imalo struju, ali su mnoga još uvek bila puna čeljadi koja su prtila prtinu rano „izjutra“, a zbijala se uz lampe na gas i kraj otvorenih ognjišta kad prvi sumrak rano počne da steže baš kao i studen.

Jedna od najhladnijih zima bila je i na početku 1985. godine. Temperature i do minus 20, ali to beše vreme kad je grad još voleo da se druži i zabavlja, pa nije smetalo da se peške ide do „novog“ hotela iako je i Lim je zaledio, a neki hrabriji, kao mali Hapara, za siću su ga prelazili sa jedne na drugu obalu. A 1999. godine struje nije bilo nekoliko dana, trotoari su bili zatrpani snegom. Išlo se po gradu s baterijskom lampom. Ipak, nekima nije smetalo, da, dok je napolju minus 10, u Domu kulture bez grejanja, gledaju lirski film Nikite Mihalkova „Sibirski berberin“.

Pre 13 godina ceo grad je bio pod snegom koji se utovarivačima utovarao u kamione i kipovao duž keja, u Lim. Bilo je baš ledeno i nije bilo vanrednog stanja. Ipak, postajali smo vidno nervozni, sve je počelo da nam smeta, pa i sneg. Što je manje ljudi po selima ostajalo, to žešća mehanizacija potrebna za prokrčivanje puteva kojima nema ko da ide. Ali je poneko preostao, nemoćan. Onda je 2012. sneg baš navalio, posle mnogo godina čula se graja i smeh jer su se dece po sokacima sankala do ponoći. Jutro osvanu bez i jednog automobila na ulicama. Zaledili bili „dizelaši“.

Prošle zime Prijepolje je ličilo na bajku. Sneg je padao krupan, za tili čas sve je ličilo na neku scenografiju za film. Ta „bela bajkica“ sa „selfi“ fotografijama ode u svet društvenih mreža. Kao u onoj pesmi Vjekoslava Majera koju je ispevao svom gradu:“ Crkve se smireno bijele kao torte u izlogu slastičara. Naše se srce otvara kao ormar prepun uspomena. Poput oboe zasvira srce nježno na kraju dana. O davno doba starih bioskopa. Pada snijeg, svečano hoda ulicama kao u hermelinu. Spuštaju se roloi dućana na kraju zimskog dana. Ulazim u tugu i tminu. „Ušutjele etide, ušutjele sanje“.

Zimovanje u Prijepolju je nepredvidivo. Jedino je čemotinja izvesna.

Vesnici proleća u januaru

Vesnici proleća? Nije to tako retko u Prijepolju. Bivalo je toga i pre koju godinu kada su beležene visoke temperature za ovo doba godine. Gotovo da su i noći bile bez onih uobičajenih minusa koji „štipaju“ obraze. Jedino je magla umela da pokvari i jutra i večeri jer je njena gustina stvarala sliku kao da je scenografija za čuveni istoimeni film proslavljenog reditelja Karpentera. A u sred te magle, mogao bi da vas iznenadi i Karpenterov „stvor“ pošto je ovaj majstor horora. Bez brige, ne u Prijepolju, jer su prijepoljske ulice noću mahom puste.

Vremenske bravure za dve godine

Led nas okova 2017. kao u onom filmu iz žanra katastrofične fantastike. Spusti se temperatura i do minus 26. Sante zaplivaše, patke nestaše, golubove nema ko da hrani. Prijepolje beše baš upalo u „polarac“. Ne pamti se da je toliko dana bio neprestano dvocifreni debeli minus i noću i danju. Em mrzne, em sunce nikako da se pomoli. Zimska depresija. Hoće ona posebno kad je suhomrazica. Godinu dana posle, zima pokaza svoju sklonost ka vremenskim bravurama. Izvanredno sunčano vreme oko podne, Prijepoljci u šetnji hranili patkice na ušću. Oni malo radoznaliji, koji su se uputili u duže šetnje, na osunčanim padinama mogli su uočiti prve vesnike proleća, jagorčevina ko pravi „virvirac“ se žuti.