Foto: Muzej VojvodineMuzej Vojvodine ima jedinstvenu arheobotaničku baštu u ovom delu Evrope, gde niču biljke koje su jeli naši preci još pre 45.000 godina, a njen tvorac je Aleksandar Medović, arheobotaničar iz ove ustanove koji pronalazi i oživljava biljke iz daleke prošlosti.
Praistorijska bašta koja se nalazi pored ulaza u sam Muzej, širila se u poslednjih desetak godina, a obično ima više biljaka od 50 biljaka koje su nicale na ovom tlu u rasponu od 45.000 godina pre nove ere pa do 17. veka i početka poljoprivrede kakvu danas poznajemo. Tu su biljke koje su naši preci, praljudi i neandertalci, imali na meniju, biljke kojima su se lečili, pa i korovi protiv kojih su se, kao i mi danas, borili.
Medović svake nedelje, u ritmu feljtona, na stranici Muzeja objavljuje po jednu zanimljivu priču o biljkama iz ove bašte. Kako kaže za Danas, njegov posao i nema svrhu ako će to videti nekoliko ljudi. Ipak, tragati za zagorelim ručkovima (ugljenisanim semenima) iz praistorije, u nadi na će koje zrno ostati i za nauku, nije jednostavan posao.
“Sa objavljivanjem priča na internetu iz arheobotaničke bašte, hteo sam da dođem do šire publike, da ljudima postane jasno kako je šta krenulo da se koristi, za jelo ili lečenje. Kustos treba da širi znanje. Životi ljudi i biljaka jako su povezani, mi smo deo prirode, odnosno barem smo bili do prošlog veka kada su nam biljke bile sve i svja. Danas smo mnogo toga zaboravili, što je još jedan razlog zašto pišem, onako između naučnog i narodnog jezika, da se ljudi edukuju, ali i zabave”, rekao je Medović.
Na samim počecima ove priče, dobio je iz Izraela oko 50 zrna pšenice koja se koristila pre 8.000 godina. Ne donosi puno ploda, ali je izdržljivija od ove danas koju su nam doneli Rimljani. Takođe njen gluten nije opasan za one koji su alergični na njega.
U bašti niče trnjika, stara 45.000 godina, nađena na Petrovaradinskoj tvrđavi, divlji grašak, stari urov, sastrica, ječam, leksa, smokva, glog, divlja loza, jagode, kruške, leblebije, divlja kruška, stočni grašak, lan, ovas, raž, žir i lanika od čega se inače pravi biokerozin za avione.
Tu je i piskavica ili grčko seme, stara krmna biljka, koja je nekad bila jako popularna, a ko zna, možda će biti i opet.
“Piskavica je bila poznata po tome što su žene sa njom trljale grudi smatrajući da će im porasti”, otkriva naš sagovornik.
Suprotno našim narodnim verovanjima, najviše se namučio da uzgoji glavni korov praistorije – kukolj. Našao ga je tek posle nekoliko godina traganja, jer na području Vojvodine on je potpuno uništen.
U delu bašte niču mladice prosa i italijanskog muhara, na kojima počiva čitava kineska civilizacija. Pirinač tek kasnije dolazi na njihov jelovnik i zapravo ove dve biljke su začetak njihove poljoprivrede.
Medović kaže da često dobija razna pitanja o lekovitim biljkama, pa voli da istakne kako je on ipak naučnik. Ali ovakve priče brzo se šire pa mu je jedan čovek čak rekao da je za njega čuo od monaha iz Leskovca koji mu je poručio da u Novom Sadu ima jedan naučnik koji uzgaja stare lekovite biljke. “Nisam druid iz Asteriksa”, podvlači još jednom.
“Ljude jako interesuje arheologija, vidite samo koliko su ti kanali popularni. Ako i na minut izađem u baštu da nešto počupam, uvek će neko zastati da me nešto pita. Posadio sam sad tri najstarije vrste pšenice, jednozrnu, dvozrnu i timofejevu. Te tri tvrste pronašao sam u arheološkim slojevima koji se vezuju za vreme neolita. Predstavićemo ih na novosadskom sajmu poljoprivrede sledeće godine“, dodaje naš sagovornik.
Istorija može da se uči i kroz usta. Zato je ovaj naučnik otišao je i korak dalje, pa je poznat i po spremanju jela iz praistorije. Ljudi se, pogotovo deca, kaže oduševe kad probaju hleb od jednozrne i dvozrne pšenice, ukus je potpuno drugačiji od onoga na šta su navikli.
„To vam je jednostavna prilika da se vratite 500 godina ili nekoliko milenijuma unazad, stavite hranu u usta i ostetite se kao faraon ili neki čovek koji je još u neolitu hodao po ovim krajevima“, nastavlja Medović.
U bašti može da se nađe i bob, više poznat poslovici nego tome da je bio naš pasulj dok nije stigao ovaj iz Amerike koji sad jedemo. Kao i proso koji smo koristili umesto kukuruza. Ljoskavac je nekad rastao u ovim krajevima i bio poslastica, pre više od 7000 godina, ali danas ga znamo kao fizalis i obično ga uvozimo iz Perua.
Medović se trudi da u svojim pričama objasni poreklo biljke, ali i gde ju je našao i pod kakvim srećnim okolnostima.
„Na lokalitetu Gomolava, u jednoj kući koja potče iz 2. odnosno 1. veka pre nove ere, a koju su podigli pripadnici Skordiska, keltskog plemena, pronađena je veća količina ugljenisanih zrna. Zrna su se delimično još nalazili u klasićima. Upravo ova srećna okolnost je dovela do sigurne identifikacije ove žitarice. Radilo se o vizantijskom, ili crvenom ovsu“, piše ovaj načnik.
Kako u drugoj priči otkriva, jedan od najstarijih useva u ljudskoj istoriji je bob. Novija istraživanja na Bliskom istoku ukazuju da se bob uzgajao još pre 10.000 godina, dok su zrna divljeg boba pronađena, takođe na Bliskom istoku, stara su oko 14.000 godina. A priča o čarobnom pasulju je zapravo pričao čarobnom bobu.
Svaki narod je dodaje imao neku svoju biljku koju je uzgajao i koju je preferirao. Tako Sloveni na primer imaju krastavac, koji su oduvek voleli.
Pšenica i kao test za trudnoću
U starom Egiptu dvozrna pšenica koristila se kao test za trudnoću. Postupak je išao tako da je žena urinirala na zrno desetak dana. Ako ono proklija znači da je trudna. Rezultati su bili tačni u oko 70 odsto slučajeva. Čak se mogao odrediti i pol, samo je postupak bio malo komplikovaniji. Trudna žena bi urinirala u dve posude, u jednoj je bio ječam, a u drugoj dvozrna pšenica, pa ako nikne ječam znači da je mali dečak, a pšenica da je devojčica.
Više informacija iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
