Jedna od najvećih moralnih priča evropske književnosti

Nakon godina eksperimentisanja ambicioznom istraživaču Viktoru Frankenštajnu pošlo je za rukom da iz mrtve materije stvori veštačkog čoveka. Ipak rezultat njegovih alhemističkih pokušaja pogađaju ga do koštane srži. Užasnut svojom tvorevinom, on prepušta to biće sopstvenoj sudbini. Njegovi uzaludni pokušaji traženja blizine i prihvaćenosti završavaju se u haosu i razaranju. Kad to stvoreno biće počinje da se sveti članovima Frankenštajnove familije, ovaj odlučuje da svoju kreaturu ubije. Tako je ovo delo, prvenac jedne deventaestogodišnjakinje, postalo egzemplarna istorija strave i užasa koja je bila najpre čitana u kružocima prijatelja. Mladoj Meri Šeli pošlo za rukom da napiše jedan od najpoznatijih romana u svetskoj književnosti koji tematizuje odgovornost stvaralaca za sopstveno stvaranje. Povodom 200. godišnjeg jubileja je objavljen prevod prvog izdanja iz 1818. godine (Mary Shelley: “Frankenstein oder der moderne Prometheus”. Roman. Aus dem Englischen und hg. Von Alexander Pechmann. “Manesse Verlag”, Minhen 2017).

Pre 200 godina, u januaru 1818, roman “Frankenštajn ili moderni Prometej” (“Frankenstein; or, the Modern Prometheus”) anonimno je objavljen u Londonu. Ime autorke, upravo 20 godina stare, nije bilo objavljeno. Zašto anonimno? Do danas na to pitanje nije jasno odgovoreno. Možda stoga što nije bilo uobičajeno da priče o stravi i užasu pišu mlade dame, a možda i zbog toga što Meri Šeli za svoje “hideous progeny” (“odvratno potomstvo”), kajo je svoju knjigu ironično nazivala, nije bilo sasvim sve jedno. A možda i zbog toga što je ovoj mladoj dami, o kojoj su kolale glasine o njenom odnosu sa romantičnim pesnikom Persijem Šelijem (Percy Bysshe Shelley), nije bilo do skandala o romanu strave i užasa u londonskom društvu. Možda i zbog fame da je mladi par 1816. zajedno pripadao jednoj grupi, u kojoj je između ostalih bio i lord Bajron, koja je krenula na put po Evropi, tokom je pala ideja da u kišovite dane ispredaju priče o stravi, u najboljoj tradiciji “gotičke novele”, iz kojih je proizašao “Frankenštajn”, kao jedino delo. Uvek iznova postoji sumnja u autorstvo ovog teksta u kome se romantične, političke, filozofske, literarne i prirodno-naučne teme toga vremena prepliću.

I zaista, istraživanje opusa Persija Šelija pokazuje da je postojala njegova uloga u genezi teksta i izmenama u manuskriptu, ali se ne smatra odlučujućim za osporavanje autonomnog autorstva Mer Šeli.

Nikakva skepsa i anonimnost autora nije mogla da spreči da “Frankenštajn” postane početak literarne karijere, koja je u 19. veku ženama bila gotovo nemoguća.

Istorija veštačkog čoveka koji ni jedno mesto na ovom svetu ne može da nađe i ubijajući njime tumara, postigla je veliki književni uspeh, te je već samo nakon nekoliko godina, 1831, izišla nova verzija koju je potpisala Meri Šeli – sada svojim punim imenom i prezimenom. Drugi romani, putopisi i eseji, nisu ugrozili istoriju o monstrumu iz njenog prvog romana, koji govori o kreaturi sazdanoj iz delova leševa drugih, koja se posredstvom ispredene fantazije o prirodnonaučnom saznanju o životu razvila i izmakla svakoj kontroli.

U proteklih 100 godina ovo čudovište moglo se videti u mnogim filmovima, gotovo u ikoničnim verzijama sa glavom ravnog temena i šrafovima u vratu, koje je igrao Boris Karlof tridesetih godina prošlog veka. Većina ovih čudovišta su kriminalni humanoidi odnosno “mašine za ubijanje” ili neshvaćene kreature sa nedužnom ružnoćom i dobrim srcem. Tako to funkcioniše u horor filmovima.

Književna dela nemačkog romantičara E. T. E. Hofmana prepuna su automata i veštačkih ljudi, ali se prekoračenja, stvaranje novog života zbiva uvek u ljudskim formama i meri. Granice sa veštačkom superinteligencijom ne može ni Frankenštajn da prekorači, iako je on u romanu veoma obrazovan i govori više jezika. Monstrum upozorava na nepredvidivost novih otkrića koje se više ne mogu zaustaviti, ukoliko su jednom puštena u svet. Više no literarni spomenik, monstrum je za hibris prirodnih nauka u 19. veku bio politička metafora za rebeljiranje, prevrate, revolucije i borbu obespravljenih. On je služio i kao karikatura delova organizma naroda, koje je poput Hobsovog “Levijatana” bilo sastavljeno od mnogih delova ljudskog tela.

Frankenštajnovo čudovište je dete naivnog optimizma i vere u napredak. Ovakvu avet, jednom oslobođenu stega, gotovo je nemoguće iznova sputati.