Jedna viša odanost

Uvek je nadahnut u takvim situacijama – kreće se po prostorijama gde se održavaju sastanci, da stisne što više ruku, ceni napore tih ljudi. U jednoj pauzi, međutim, na velikom televizijskom ekranu u holu, iznenada vidi svoju sliku i ime: Comey fired. Iako je bila Foksova vest, bila je tačna. Tramp ga je smenio. Prvi policajac velike zemlje, koji je znao tolike tajne o drugima ali ne i najvažniju o svom položaju, doživeo je predsednikov mučki udarac kao nešto što je gore od uvrede. I više od poniženja. Mutilo mu se u glavi, povraćalo mu se kad je seo u avion FBI da bi se vratio u Vašington. Tamo ga je čekala još jedna neprijatnost: nije više mogao u kancelariju. Sutradan će mu na kuću stići džak sa stvarima pokupljenim iz njegovih fioka i ormara. “Kao kad umreš”, napisao je u knjizi “A Higher Loyalty” koju je objavio jedanaest meseci kasnije – tačnije: 17. aprila ove godine.

Tramp je besneo što je Komiju dozvoljeno da se iz Los Anđelesa vrati u Vašington državnim avionom, i možda bi (ko zna?) ostalo na tome da Komi nije napisao ovu knjigu. Prošlog je četvrtka, naime, generalni inspektor Ministarstva pravde Sjedinjenih Država Majkl Horovic objavio poduži nalaz – nekih petsto strana – iz istrage koja je vođena u vezi sa Komijevim delom. “Glavni inspektor ga je razbio”, likovao je, odmah, Tramp na Tviteru. Iako je Komi, naporedo s knjigom, dao obaveštenje da je ona odobrena od Federalnog biroa, u smislu da u njoj nema dokumenata koji bi spadali pod oznaku tajno, ipak se buška okolo i traže se rupe. Horovic veruje da ih nalazi u Komijevoj istrazi onih famoznih spornih mejlova Hilari Klinton. I tajnost podataka sad takođe postaje sporna: u pitanju su interpretacije Komijevih razgovora sa predsednikom. Horovic, rečju, dovodi u pitanje Komijev “privatni stil” koji je na mestu šefa FBI nametnuo umesto “postojeće politike i prakse”. Komi se, međutim, ne da. Bez obzira na to što se posle smene, na društvenim mrežama, predstavlja tek kao “muž i otac”, i što objavljuje svoje fotografije iz Ajove gde nastoji da nađe harmoniju sa prirodom, on smesta (u NJujork tajmsu) odbija prigovore. Radi to učtivo, i odlučno.

Bojim se, međutim, da mu okolnosti ne idu na ruku. Kad je Komi – u danu u kojem je smenjen – umesto u kancelariju otišao kući, i kad se rešio da napiše ispovest o svome životu, možda nije ni pretpostavljao da je na sebe uzeo ogroman rizik. Sa svim svojim autobiografskim i memoarskim atribucijama “A Higher Loyalty” jeste trebala biti, pre svega, knjiga o njenome autoru, Komiju, ali je ipak ispala, posle svega, knjiga o njenome povodu, Trampu. Gadna knjiga, između ostalog, i tu je njena nevolja. Osvetnički gnev – rđav saveznik u ovakvim poslovima – doneo ju je na svet, i lako se može desiti da je jedan drugi (osvetnički gnev) odnese sa njega; pa i njenoga autora, kojemu je za vrat seo niko do politički sivonja kakav je Donald Tramp. Posle inspektora Horovica Kongres najavljuje svoja saslušanja, ne gube vreme ni drugi delovi mašinerije. Možete li, uostalom, zamisliti Trampa da će se zauzdati pre nego što protivnika – a Komi mu je više nego protivnik – položi na pleća, i ne stane mu cipelom pod grlo?

Komi računa eventualno na javnost. (I na Milerovu specijalnu komisiju, videćete kasnije). Već prve nedelje kad se pojavila, prodato je šesto hiljada primeraka njegove knjige. Zatim je u maju, dve nedelje bila prva na referentnoj bestseler listi NJujork tajmsa. Stvar je u tome da nema gadosti koju ćete napisati o Trampu a da ona neće delovati uverljivo i privlačno. To Komijev gnev, kolikogod prikriven i maskiran, čini nekako prirodnim, i lako je prihvatiti ga i kao svoj, sopstveni. Sin šefa policijske stanice u Jonkersu, radničkom predgrađu Bronksa, Irac, momak koji će izrasti na šest stopa i osam inča (203 centimetra) pa će ga i u FBI zvati žirafom, od malena kao opsesiju ima bitku sa huliganima. Trebalo je do škole proći pored uličara koji su stajali po ćoškovima ovog opakog njujorškog naselja, i svaki dan, prosto rečeno, ne samo sačuvati patike nego i živu glavu. “To je u meni stvorilo trajni pezir prema nasilnicima, i simpatije za njihove žrtve”, kaže Komi. Oni – bullies – probudili su se u njegovom sećanju kad se prošle zime sreo sa Trampom: Tramp je bio jedan od njih, pljunuti huligan.

Ja ću sad preskočiti one delove ove knjige koji je u neku ruku čine bildungs-romanom. Sećanje na majku, na primer, koja je sama šišala svoju decu, pa i Džejmsa, jer nije bilo para za frizera – strogu majku koja ga je u nekoj prilici u detinjstvu prekorila a on joj se kao dobar mali sin na ceduljici zakleo da će jednoga dana biti “veliki čovek” (da bi mu ona tu ceduljicu pokazala pedesetak godina kasnije, 2012, dok je bolesna od kancera ležala na samrtnoj postelji); ili dirljivo doista sećanje, takođe, na dramu sa novorođenom bebom – četvrto dete, drugi sin – kojem je sepsa u porodilištu bila uništila mozak, i kad su Komi i supruga morali doneti težu da ne može biti odluku da se detence skine sa ventilatora; i tako dalje i tome slično, preskočiću, dakle, sve to da bismo stigli na odlučujuću priču ovoga životopisa. Onu sa Trampom.

Trampa će Komi prvi put sresti 6. januara 2017. u Tramp taueru na Petoj aveniji u NJujorku. Bilo je ostalo još dve nedelje do inauguracije, i novi se predsednik spremao da preuzme dužnost. Dan pre toga, ljudi bezbednosnih službi sreli su se sa Obamom u Beloj kući da bi mu referisali o ruskom mešanju u američke predsedničke izbore. Komi bez kolebanja, i bez kondicionala, na 129. strani knjige ispisuje ovu rečenicu: „Ruski predsednik Vladimir Putin naredio je sveobuhvatnu akciju da se utiče na predsedničke izbore 2016“. Sa kojim ciljem? Da se podrije javna vera u američki demokratski proces, da se ospori Hilari Klinton i poreknu njene izborne šanse („Putin je mrzeo Hilari“), te da se – sad smo kod glavnog – pomogne Donaldu Trampu da bude izabran. („Putin je hteo da pomogne Trampu da pobedi“.) Uz sve ovo, Obami je napomenuto da postoji jedan Trampov poseban dosije koji doduše nije dovršen, ali koji je, već i ovakav kakav je, krajnje uznemirujući. Radi se o jednoj Trampovoj poseti Moskvi, i o noći navodno provedenoj sa prostitutkama. Obama je ovaj deo izveštaja saslušao a da nije izustio ni reč. Samo ih je, opisuje ga Komi, gledao, kao Gručo Marks – sa jednom podignutom obrvom; što će reći, brižno i sa humorom.

Komi je bio određen da taj hiperosetljivi deo ruske afere predstavi sutradan Trampu u NJujorku. Setio se svog moćnog prethodnika, Huvera. (Setio se ovog neprevaziđenog manipulatora više puta u knjizi, uz opaske da je „istorija FBI bolna“).„Da je u mojim cipelama on bi ovo iskoristio kao ucenu“, vajkao se. Prvi sastanak sa Trampom prošao je u neprijatnoj, ledenoj atmosferi. Komi je zamolio i za poseban susret u četiri oka. Piše da je priču o prostitutkama ispričao profesionalno: ne sa sladostrašću, nego sa verom da od predsednika takve stvari ne smeju da se kriju.

Jednu mu stvar tom prilikom ipak nije rekao: opskurnu epizodu da je on, Tramp, tokom orgija sa prostitutkama, u moskovskom hotelu, urinirao po krevetu u kojem su spavali Barak i Mišel Obama za vreme svoje posete Rusiji. Još dok je iznosio ocene o ruskom mešanju Tramp je oštro prekinuo Komija, jednostavnom, odlučnom rečenicom: „To nije istina“. Demanti nije prošao, malo ko Trampovom negiranju događaja veruje i danas. Milerova komisija koja se bavi nastavkom ovog zapleta još nije rekla poslednju reč. I tu je, kako sam napomenuo, izvesna šansa za Komija.

Ruski dosije odmah je iscurio: tri dana posle prvog razgovora, dakle 10. januara 2017, objavio ga je portal Buzzfeed. Kako, otkud, to Komi ne kaže. Tramp se branio, u više prilika, u jednoj je rekao i Komiju: „Ja sam germafob … nikad ne bih radio tako prljave stvari“. Ovaj je uz to mirno, filozofski napisao: „Svet je lud“.

Sedam dana pošto je ušao u Belu kuću, i tri nedelje nakon prvog susreta, Tramp je Komija pozvao na večeru: jedan na jedan. (Pre toga, Komijeva supruga i ćerka učestvovale su u onom čuvenom post-inauguralnom anti-trampovom maršu.) Sve je odisalo prazninom: i prostori, i večera, i razgovor. Sušta suprotnost susretima šefa FBI sa Obamom, kojih je bilo nebrojeno. Obama je Komija – kao republikanca – stavio na to užasno važno mesto: bila je to pobeda profesionalizma nad partizanštinom, i veliki znak da demokratija funkcioniše. Divljenje je bilo obostrano, i neskriveno. Sad su jedan naspram drugog sedeli republikanac i republikanac, i golim se okom mogla videti nesnošljivost. Ona će biti markirana već na početku večere kad je Tramp (kako Komi beleži na 144. strani knjige) bez ustezanja rekao: „I need loyalty. I expect loyalty“. Dakle, traži lojalnost, štaviše, očekuje je. „Bilo je to nešto nadrealno“, kaže Komi. Ćutao je. Verovao je da time izražava prkos. Tramp je prešao na novu temu, i zahtev za lojalnošću ostao je da visi u vazduhu.

Ali, Tramp nije prestajao da ga postavlja, vrlo uporno, bezobzirno, na sastancima koji su usledili. Poslednji put ova dva čoveka razgovarala su 11. aprila 2017. Bio je to valjda peti pokušaj Trampov da se skine ono što je on nazivao „senkom“ koju je na njega bacao „slučaj Rusije“, i koji mu je – tako je govorio Komiju – onemogućavao da vodi zemlju. „Možeš li me zamisliti kao kurvara, sa kurvama“, pitao je. Skoro je zapomagao (ili se pretvarao da kuka?) da ima „divnu ženu“, te da je „cela stvar za nju vrlo bolna“.

Ali, to nije impresioniralo šefa Federalnog istražnog biroa. Što ga je Tramp više pritiskao to se u njemu javljao veći otpor: veću lojalnost koju je tražio predsednik on nipošto nije želeo da prihvati jer je čitav njegov moralni koncept počivao na jednoj drugačijoj, višoj odanosti, koja u državnim poslovima nije podrazumevala služenje pojedincu i njegovoj volji nego zakonima, institucijama i opštem dobru. Tu je vrhunac knjige „A Higher Loyalty“, tu je ključ Komijeve ideje sa njom. Viša odanost, kako to nama danas izgleda? To je američki idealizam u svom čistom izdanju, i ako ste spremni da poverujete jednom policajcu – koji sa neverovatnom strašću prodaje tu robu – onda je to to. „Može zvučati čudno“, piše Komi, „ali kroz pet meseci koliko sam radio pod Trampom, želeo sam da uspe kao predsednik. Da je izabrana Hilari Klinton želeo bih isto. Ja mislim da je to ono što znači: voleti svoju zemlju“. Kako se, dakle, vidi, to je jedan idealizam bez granica, slep u svojoj dogmatičnosti, svirep u svom nastupanju. Slučaj Hilari Klinton – koji, naravno, nije mogao biti preskočen u knjizi – naličje je te vere. Komi je u leto 2016, u jeku predsedničke kampanje, poveo akciju („Midyear exam“) da se istraže oni već spomenuti službeni mejlovi koje je Klintonova slala sa svoje privatne imejl adrese: našao je da nije kršen zakon, i da nema osnova da je šalje na sud. Ali se iste stvari setio i na desetak dana pred izbore, da bi opet zaključio isto. „Verovao sam da će Klintonova da pobedi, i hteo sam da bude čista kao predsednik“, govorio je Komi. „Trebao sam kulturu istine, i običaj da se čuje istinito“. Oni koji ga danas kritikuju, smatraju ga ipak krivim upravo za poraz Klintonove, i za sve ovo što se danas događa Americi, ono što i sam naziva „šumskim požarom“. Onoga kojeg je smatrao huliganom, doveo je, kažu, na vlast. Podržao je onog koji će ga posle 3 godine, 8 meseci, i 5 dana provenih na čelu FBI nogom u dupe oterati s funkcije. U teoriji grčke drame to se mislim zove tragičnom krivicom.