Jedna zaboravljena knjiga

To ne važi samo za radove levičarskih intelektualaca i kritičara kapitalizma kakvi su bili Rajt Mils, Erih From, Šumpeter, Vilhelm Rajh i brojni drugi, već i za mislioce građanske i konzervativne orijentacije, počev od Maksa Vebera, Talkota Parsonsa, S. M. Lipseta do disidenata sa evropskog Istoka, koji su svi bili, često i vrlo oštri, kritičari socijalizma i marksizma.

Jedna od retkih knjiga koja je ostala van ovog intenzivnog naučnog i političkog interesovanja, iako je ubrajana u klasična dela političke sociologije, jeste knjiga Roberta Mihelsa (1876-1936) Sociologija političke partije iz 1911. godine.

Ovaj previd bio je posledica potpune dominacije jedne partije koja je verovala u sopstvenu neprolaznost i u to da joj iskustva drugih političkih partija nisu potrebna, što joj je na kraju i došlo glave.

U drugim sredinama i njihovim naučnim krugovima ova knjiga je izazvala veliko interesovanje i naišla na prijem za koji sam Mihels, u predgovoru za drugo nemačko izdanje 1924, kaže da je „bio iznad svakog mog očekivanja“.

Brzo su sledili prevodi na francuski, engleski, španski, ruski, pa čak i japanski, a u Evropi i Americi nije bilo značajnijeg časopisa iz oblasti društvenih nauka koji nije objavio recenziju ove knjige.

Te recenzije, kao i osvrte na nju u svojim radovima, pisali su ne samo ugledni teoretičari toga doba, kao što su Gaetano Moska, Fridrih Nauman, Adolf Veber, Đerđ Lukač, Džems Brajs i drugi, nego i poltičari kao Tomaš Masarik ili ruski revolucionari Zinovjev i Buharin.

Posle Prvog svetskog rata, tokom kojeg je, kako kaže Mihels, došlo „do potpunog potiskivanja faktora partija faktorom nacija“, političke partije se vraćaju na javnu scenu te Mihelsova knjiga doživljava novi talas popularnosti, naročito u Americi, a isto to dogodilo se i posle Drugog svetskog rata.

Nije preterano reći da je plodna sociologija politike u SAD, osim delima Maksa Vebera čiji je uticaj bio odlučujući, u velikoj meri inspirisana ovom knjigom i drugim radovima Roberta Mihelsa.

U već pomenutom predgovoru za drugo nemačko izdanje Mihels detaljno opisuje na kakav je prijem naišla njegova knjiga i pritom kaže da je u toku njeno prevođenje na srpski jezik „u prevodu profesora Brandelovića sa Univerziteta u Beogradu“.

Nažalost, o ovom poduhvatu profesora Brandelovića nema relevantnog materijalnog traga, ali je Sociologija političke partije ipak postala dostupna čitaocima u Jugoslaviji.

Naime, zagrebački Informator je 1990. objavio ovu knjigu u prevodu sa nemačkog Tomislava Martinovića i sa pogovorom Vernera Koncea.

Međutim, to se dogodilo uoči raspada Jugoslavije, kad su kulturne veze već bile pokidane, tako da danas u Srbiji postoje samo dva bibliotečka primerka ovog izdanja.

Od mnogobrojnih izdanja ove knjige verovatno je najbolje italijansko izdanje iz 1966. godine (Il Mulino, Bolonja) u koje su uključene sve izmene i dopune koje je Mihels naknadno unosio u prvo izdanje, a snabdeveno je i opširnom uvodnom studijom Huana Linca, profesora sa Kolumbija univerziteta, najboljeg poznavaoca Mihelsovog života i rada.

Nije slučajno da se upravo u Italiji posvećuje velika pažnja Mihelsovom naučnom radu jer je on dugi niz godina bio profesor na univerzitetima u Torinu i Peruđi, a svoj životni put završio je u Rimu.

Zbog toga Mihelsa često nazivaju nemačko-italijanski sociolog, Gaetano Moska ga je nazvao usvojeni sin Italije, a on sam je Italiju smatrao za drugu domovinu i svoje lično ime često koristio u italijaniziranoj verziji (Roberto).

O životu i radu Roberta Mihelsa nemoguće je govoriti bez osvrta na njegovo dugogodišnje prijateljstvo i saradnju sa Maksom Veberom.

Iz ne male podudarnosti njihovih naučnih stavova, pre svega u izučavanju odnosa između lidera i mase, neki izvode zaključak da je Mihels Veberov preteča, imajući u vidu da su se glavna Veberova dela Politika kao poziv i Privreda i društvo pojavila znatno kasnije nego ova Mihelsova knjiga.

To naravno nije tačno i u njihovom odnosu Veber je mnogo puta igrao ulogu mentora i Mihelsovog zaštitnika, pa je tako čak i javno protestovao protiv sramne odluke univerzitetskih vlasti u Nemačkoj koje su odbijale Mihelsovu kandidaturu za profesora.

Sa svoje strane, Mihels je priznanje Veberu izrazio tako što mu je posvetio prvo nemačko izdanje ove knjige nazivajući svog prijatelja mudracem iz Hajdelberga.

Ime Roberta Mihelsa najčešće se povezuje sa terminom gvozdeni zakon oligarhije, odnosno za njegov naučni stav da u svakoj organizaciji vlada manjina i da „onaj ko kaže organizacija kaže oligarhija“.

To važi za svaku organizaciju, pa i za socijalističke i radničke partije i sindikate.

Rezultat svake političke borbe jeste samo to da „jedna manjina zameni neku drugu manjinu u gospodstvu nad masama“.

Na osnovu tog gvozdenog zakona oligarhije, koji je jedna „surova istorijska fatalnost“, Mihels zaključuje da, što se tiče socijalizma, „socijalisti mogu pobediti, ali socijalizam nikada“.

U svom obračunu sa iluzijom o vladavini većine Mihels ukazuje i na paradoks da se demokratija često miri sa izvesnim oblicima tiranije, naročito sa bonapartizmom koji se lažno poziva na volju naroda i na to da služi narodu. „Bonapartizam – kaže on – uvek ima dobre izglede na uspeh kod masa zadojenih demokratskim osećanjima jer ih drži u iluziji da su one gospodari sopstvenih gospodara.“

O Robertu Mihelsu i njegovom delu o sociologiji političke partije mnogo se pisalo i izrečeni su različite ocene i kritike.

Neki u prvi plan ističu da je on aktivno učestvovao u radu Socijaldemokratske partije Nemačke i da je njegov kritički stav posledica razočarenja i neostvarenih političkih ambicija.

Za druge je on elitista koji, zajedno sa Moskom, Paretom i Sorelom, spada u teorijske preteče fašizma.

Treći su u prvi plan isticali da je gvozdeni zakon oligarhije negacija demokratije, tumačeći tako njegov naučni stav kao sud vrednosti, za šta nema opravdanja u ovoj knjizi.

Štaviše, Mihels na više mesta ukazuje na razliku između demokratije, shvaćene kao sistem u kome narod vlada, i demokratskih tendencija i vrednosti za koje se uvek vredi boriti a čiju suštinu čine kritički duh i pravo na javnu debatu o postupcima nosilaca vlasti.

Nazivajući borce za demokratiju braniocima slobode on na jednom mestu izričito kaže: „Činjenica da je oligarhija neumitna, ne oslobađa demokrate od obaveze da se protiv nje bore.“

Borce za demokratiju Mihels upoređuje sa čovekom kome otac na samrti saopštava tajnu o zakopanom blagu; poenta nije u blagu, koga nema, već „u traganju za njime koje oplođuje zemlju. Iste takve plodove proizvešće i traganje za demokratijom“.

Ako se imaju u vidu ove i slične poruke, onda je teško složiti se sa mišljenjem Đovanija Sartorija da su elitisti, što znači i Mihels, protivnici demokratije.

Sve zavisi od toga šta ko pod demokratijom podrazumeva.

Za znamenitog američkog sociologa Džejmsa Berhama elitisti su, kao i Makijaveli, pravi branioci slobode i on je njima još 1943. godine posvetio knjigu Makijavelisti, branioci slobode.

A Tomaš Masarik u svojoj recenziji Mihelsove knjige zaključio je da „ona neće oslabiti demokratski duh, već će ga ojačati“.

Pisac predgovora za nemačko izdanje iz 1957. godine Verner Konce s pravom je primetio da ova knjiga „deli sudbinu mnoge klasične knjige da je često spominjana, a malo čitana“.

To se dogodilo u raznim sredinama, pa i kod nas, i upravo to je uzrok mnogih kontroverzi koje su pratile i nju i njenog autora.

A da u njoj ima izuzetnih zapažanja, aktuelnih za sva vremena, jer demokratija od Mihelsovog doba do danas nije gotovo ništa napredovala i suočava se sa mnogim novim iskušenjima, pokazuju i reči Mihelsa kojima on završava ovu knjigu, koje vredi u celini citirati:

„Demokratske tendencije kroz istoriju slične su neprekidnom udaranju talasa: uvek se razbijaju o stenu ali za njima neprekidno dolaze novi. Spektakl koji nam taj prizor nudi istovremeno nas oduševljava i rastužuje. Čim demokratija dostigne određeni nivo u svom razvoju, odmah biva podvrgnuta nekoj vrsti degenerativnog procesa: poprima duh i oblik aristokratskog života protiv čega se nekad borila. Zatim se iz same njene utrobe čuju glasovi koji je optužuju za oligarhiju, ali nakon izvesnog perioda slavnih borbi i perioda neslavnog učešća u vlasti, isti oni koji su je optuživali sada se uspinju u redove vladajuće klase da bi omogućili nekim novim braniocima slobode da ustanu u ime demokratije. Ova surova igra između neutoljivog idealizma novih i neutoljive želje za vlašću starih neće se nikada okončati. Uvek će se novi talasi razbijati o istu stenu. To je najdublja suština istorije partije.“