Jedno je zakon, a drugo stvarnost

Milena Jončić iz sela Gorčince kraj Babušnice rođena je kao invalid. Jedna noga joj je bila zdrava i dok je bila mlađa uspevala je da radi i privređuje. Pre dve godine bolest je toliko uznapredovala da je za nju svaki posao i pokret postao ogroman napor. Mnogima se obraćala za pomoć, ali je ona izostala.
– Tri godine sam radila u firmi, a onda je sve to počelo da smeta i zdravoj nozi i morala sam da napustim posao. Otišla sam na selo i rodila dete kome sam se posvetila. Radila sam mnogo u poljoprivredi i nikada se od mene nije čulo neću i ne mogu. Do sada sam nekako uspevala, ali sada više ne mogu sama ni da hodam, ni da izađem napolje, već mi u tome pomažu suprug i sin – priča Milena.
Fioke u njenoj kući prepune su rendgenskih snimaka, lekarskih nalaza i uzalud poslatih zahteva za invalidskom penzijom, socijalnom pomoći, kućnom negom. U rešenju iz 1992. godine piše da „ona nije invalid i da je radno sposobna“. Ona, njen sin i suprug žive od muževljeve invalidske penzije koja iznosi 7.000 dinara.
– Obratila sam se Centru za socijalni rad i rekli su mi da nemam pravo na pomoć. Tražila sam i kućnu negu i takođe su mi rekli da nemam pravo. Napisali su mi da sam sposobna da obavljam sve kućne poslove, iako su lekari konstatovali da nisam sposobna da se krećem i da mi je potrebna kućna nega. Međutim, to niko ne gleda i ne čita, ili neće da pogleda. Odbijali su me najpre u Centru za socijalni rad u Pirotu i dva puta u Babušnici. Nemam čak ni rešenje da su odbili moj zahtev – kaže Milena.
Iz meseca u mesec Milenino zdravstveno stanje se pogoršava. Bolovi su sve češći, a ona većinu zdravstvenih usluga plaća.
– Od muževljeve penzije ne mogu da odvojim novac da bih otišla u Pirot. Ako pozovem sanitet, moram to da platim. Moram da platim i lekove i injekcije. Za sve to nemam novca. Pomirila sam se sa sudbinom. Bolelo, ne bolelo – moram da trpim, pa dokle se može – kaže ona.
– Ne tražim mnogo. Za mene bi bilo dovoljno i 3.000 dinara mesečno da mogu da odem do lekara, da kupim lekove i platim injekcije – kaže Milena.
Za sada joj pomažu jedino suprug i sin. Mileni je, međutim, potrebna pomoć institucija.
Vršilac dužnosti direktora Centra za socijalni rad u Babušnici Ljubomir Pejčić kaže za naš list da je tačno da je Milena dva puta podnosila zahtev za tuđu negu preko tadašnjeg Odeljenja u Babušnici Međuopštinskog centra za socijalni rad Pirota.
– Komisija Međuopštinskog Centra za socijalni rad je na osnovu mišljenja Komisije za penzijsko i invalidsko osiguranje u Pirotu, koja je ocenjivala njene sposobnosti, donela odluku da odbije njen zahtev, jer ne ispunjava uslove. Nema pravo ni na socijalnu pomoć, jer njen suprug ima penziju u iznosu od 7.000 dinara, a za dobijanje pomoći potreban je iznos od 5.000 do 6.000 dinara. Ostaje da ona sada obnovi zahtev Centru – kaže Pejčić.
Socijalni radnik u babušničkom Centru Slavica Mišić već tri decenije radi na tom terenu i kaže da je upoznata s problemima Milene Jončić.
– Dolazila je kod nas i tražila pomoć, odnosno materijalno obezbeđenje porodice. Kad smo zatražili da donese podatke o prihodu ustanovili smo da penzija njenog supruga prelazi iznos nivoa socijalne sigurnosti od 5.000 do 6.000 dinara. To nismo mi izmislili, takav je zakonski uslov. Posle toga ona se više nije javljala. Kad je reč o tuđoj nezi, rekli smo joj da pribavi dokumentaciju o zdravstvenom stanju. Prihodi porodice ne utiču na odobravanje te vrste pomoći, već samo ocena lekara o njenoj sposobnosti. Znam da je Milena nesposobna, ali naglašavam da moramo poštovati zakon – kaže Mišićeva.
Milena Jončić ne traži mnogo, već samo minimalna sredstva da može da se leči. Međutim, jedno je zakon, a drugo stvarnost.