Jedno putovanje u Jermeniju

Radi kao socijalni radnik u jednoj nevladinoj organizaciji koju je sa nekim drugarima osnovao pre nekoliko godina kada je shvatio da neće uspeti da se zaposli u državnoj ustanovi bez veze i podrške nekog moćnog političara. Pre toga je radio nekoliko godina u Moskvi a onda je odlučio da se vrati u Jermeniju kako bi mogao da bude blizu starih roditelja, Julije i Serža, koji su sad u penziji. Julija je bila profesorica jermenskog jezika u srednjoj školi, a Serž je radio 40 godina kao inženjer u različitim državnim preduzećima. NJegova penzija je 50.000 drama, oko 90 evra mesečno; Azad zarađuje veoma malo, oko 60.000 drama mesečno. Zbog toga je porodica Sarjan odlučila da ugosti strane studente, obično jermenskog porekla, drugu ili treću generaciju emigranata, koji se vraćaju u zemlju da bi naučili jezik svojih predaka.

Jermenija ima – po službenoj statistici – oko tri miliona stanovnika a preko 8 miliona Jermena živi u inostranstvu, naročito u Rusiji i u SAD. LJudi iz dijaspore pomažu rođacima koji su ostali u zemlji i koji bez redovnih novčanih pošiljaka iz inostranstva ne bi mogli da sastave kraj sa krajem. Porodica Sarjan nema rođaka u inostranstvu i zbog toga mora stalno da pronalazi druge izvore zarade. NJihov stan je veliki, veoma uredan i čist; ujutru sunce ulazi u kuhinju koja gleda na istočnu stranu i džezva, male šoljice napunjene kafom do ivice, tanjiri sa povrćem i lavaš – jermenski hleb – blistaju i rasipaju svetle mrlje svuda po sobi, pa čak i do mračnog hodnika, gde prozora nema. Na polici blizu šporeta stoji mali drveni krst: religija je veoma važna u Jermeniji i pravoslavna jermenska Crkva je jedna od najstarijih hrišćanskih zajednica.

Dok lagano pije kafu, Julija neprestano uveličava prošlost jermenskog naroda koji je najstariji na Kavkazu; istovremeno kritikuje aktuelne vlasti, koje su – po njenom mišljenju – zaboravile na narod da bi se bavile biznisom i lukrativnim poslovima. Prošlost postane mit kada je sadašnjost nepodnošljiva a budućnost neizvesna. Julija se seća kako je u mladosti studirala sa sadašnjim predsednikom Jermenije Seržom Sarkisjanom, koji neprestano vlada od 2008. godine; 2018. on će morati da napusti predsedničku fotelju i baš zbog toga je promovisao referendum koji je prošlog decembra promenio ustav: Jermenija neće više biti prezidencijalna republika nego parlamentarna – najmoćniji političar će biti premijer, i nije teško pretpostaviti da će sam Sarkisjan biti kandidovan za ovo mesto kad više ne bude predsednik.

Julija se seća Sarkisjana kao izuzetno ćutljivog čoveka koji je imao odlične organizatorske sposobnosti. NJegova partija, Republikanska partija Jermenije, pobedila je na političkim izborima 2012. godine i može se reći da je Sarksjan taj koji upravlja celom politikom u zemlji. Ipak njegova moć nije apsolutna: iako još uvek ima podršku većine stanovništva, na ulici Jerevana ljudi počinju da se žale na njega i na njegovu unutrašnju i spoljnu politiku. 2013. godine. Sarkisjan je sa Evropskom unijom prekinuo pregovore o privrednoj i političkoj saradnji kako bi 2015. godine ušao u Evroazijsku uniju Vladimira Putina. Ovakav potez je imao svoju logiku, pošto je Jermenija povezana sa Rusijom, koja ne samo da ima interese na Kavkazu, nego se baš nalazi na Kavkazu, na severnom delu poluostrva; problem je da je ulazak u Evroazijsku uniju udaljio Jermeniju od Zapada i od svog suseda Gruzije, države koja je ipak izabrala prozapadni i proevropski put.

Rišard Giragosjan, direktor nevladine organizacije „Regional Studies Center“ koji je povezan sa vladom Sjedinjenih Država, kaže u ovom putopisu da bi bilo potpuno pogrešno prekinuti veze sa Rusijom, ali da odnosi sa Zapadom moraju ići dalje. „Rusija u Jermeniji kontroliše u potpunosti energetski, transportni i privredni sektor. Da li će Moskva dozvoliti da se investitori sa Zapada uopšte pojavljuju kod nas?“. Po Giragosjanu, Jerevan bi mogao da se postavi bez problema između Zapada i Rusije, ali vladajuća klasa predstavlja najveći problem da bi se razvila neka nova spoljna politika. „Najveći deo naših kadrova – dodaje Giragosjan – su stari, sovjetski dinosaurusi koji sede u vladi i koji nemaju pojma o sadašnjem svetu. Najopasniji među njima su ti koji su obukli zapadna odela, umeju da pričaju isti jezik kao zapadnjaci, ali rade protiv inovacije i njihov cilj je da preuzmu vlast i da vladaju kao diktatori“.

Ipak, nešto se polako menja. I naš kritički nastrojen sagovornik ističe da „nove generacije imaju potpuno drugačiji mentalitet. U kontaktu su sa svetom, uče strane jezike, informišu se preko interneta.

Inače zemlja je još uvek u priličnoj izolaciji. Granica sa Turskom je skroz zatvorena: problemi sa Ankarom su veoma stari i vezani su sa genocidom nad Jermenima, kad su na početku prošlog veka „Mladoturci“ ubili više od 1,5 miliona Jermena na teritorijama Turskog carstva. Genocid je duboko prisutan u kolektivnoj svesti Jermena. Sem toga, Turska je podržavala Azerbejdžan tokom rata u Nagorno-Karabahu. Ova oblast, koja je proglasila samostalnost iako je nijedna država na svetu nije priznala, nalazi se na jugu Kavkaza, između Jermenije, Irana (jedini sused s kojim Jerevan ima odlične diplomatske odnose) i Azerbejdžana. Kad je Sovjetski Savez počeo da se ruši, Jermenija i Azerbejdžan su počeli da ratuju za kontrolu ove oblasti, gde su živeli i Azeri i Jermeni. Rat je trajao od 1988. do 1994. god. Azerbejdžan je izbacio sve Jermene koji su živeli na njegovoj teritoriji a isto je uradila i Jermenija sa Azerima. Nagorno-Karabah je pao pod kontrolu Jermena i u ovoj oblasti sada žive isključivo Jermeni. Prošlog aprila opet je počeo rat, koji je trajao samo četiri dana, zato što je Moskva brzo intervenisala i smirila situaciju.

I u Jermeniji i u Azerbejdžanu politika je skroz „karabakizovana“, kao što tvrdi Uve Halbah, istraživač na institutu „Stiftung Wissenschaft und Politik“ u Berlinu. Ratna retorika, koja je svakodnevno prisutna u medijima, služi kako bi i u Azerbejdžanu i u Jermeniji poraslo patriotsko osećanje i kako bi se našao spoljni krivac za unutrašnje probleme ovih zemalja. Neformalno se govori da je posle aprilskog rata predsednik Sarkisjan započeo neke pregovore sa Azerbejdžanom kako bi vratio neke teritorije neprijatelju i kako bi smanjio političke tenzije sa susednom državom. Problem je da je većina jermenskog naroda naviknuta na ratnu retoriku, i baš zbog toga neće sad da prihvati bilo kakav dogovor sa Bakuom. Prvi predsednik Jermenije Levon Ter-Petrosjan je 1998. godine izgubio predsedničku fotelju baš zato što je hteo da nađe neki kompromis sa Azerbejdžanom. Zbog toga je Sarkisjan veoma oprezan i teško je shvatiti koja je njegova pozicija u vezi sa Nagorno-Karabahom. U svakom slučaju, policija je prošlog juna uhapsila Žirajra Sefilijana, ratnog heroja devedesetih koji već godinama organizuje proteste na ulicama protiv vlade i koji je osnovao pokret „Osnivački parlament“. U julu su neki naoružani pripadnici ovog pokreta okupirali policijsku kasarnu na periferiji Jerevana i zahtevali su da Sefilijan bude oslobođen i da predsednik republike podnese ostavku. Nadali su se da će jermenski narod da ih podržava i da okupira ulice i trgove, ali se to nije desilo. Policajci su ih uhapsili uprkos tome što su im vlasti obećale amnestiju. Nekoliko stotina ljudi se okupilo na trgu i počelo je da protestuje protiv hapšenja onih koje su vlasti nazvale teroristima.

Ovaj protest nije bio vezan samo za politiku predsednika prema Nagorno-Karabahu, nego i za korupciju i celokupnu tešku privrednu situaciju u državi. Armen Martirosjan, vicepredsednik opozicione partije „Nasledstvo“, bio je uhapšen na kraju jula pod izgovorom da je organizovao masovne nerede. U suštini je samo učestvovao na manifestacijama protiv hapšenja „terorista“. Oslobodili su ga posle tri nedelje nakon što je plaćena kaucija. Razgovarali smo sa njim posle izlaska iz zatvora. Martirosjan nam objašnjava zašto su ljudi toliko ljuti i zašto se skoro danima okupljaju na trgu Opere da bi nastavili proteste iako ih policija na sve načine sprečava, zatvarajući na primer ulice u centru grada. „Poslednjih 25 godina problemi su se nagomilali – kaže Martirosjan – Sudije ne rade svoj posao, o policiji da ne pričamo; korupcija je prisutna u svakom sektoru državne administracije i narod je stvarno umoran od svega toga“.

Unutrašnje nezadovoljstvo se spaja sa patriotskim osećanjem. „Kako su mogli da uhapse heroja naroda Sefilijana, koji je tokom devedesetih branio otadžbinu. A kako su mogli uhapsiti one koji su branili heroja i koji su bili isto tako vojnici u Karabahu i rizikovali život za nas“ – kaže Julija sa početka ovog teksta, koja smatra Martirosjana „jednog od nas, iz naroda“. Najveći deo populacije bi se složio sa Julijom. Stiče se utisak da nezadovoljstvo ne uspeva da se pretvori u svesnu i jasnu pobunu protiv vlasti baš zbog činjenice da se spaja sa motivima ratne propagande. Jermensko društvo je u ovom trenutku šizofrenično, podeljeno između želje za demokratskim promenama i težnje ka jedinstvu naroda u ime patriotizma i otadžbine. To nam indirektno tvrdi i Karen Harutjunjan, direktor on-line novina i TV „Civilnet“, koji finansiraju Zapad i jermenska dijaspora. Karen nas je ugostio u svojoj kancelariji, na poslednjem spratu nove raskošne zgrade u centru Jerevana. „Ono što fali u Jermeniji to je masa sklona kritici – kaže Harutjunjan – koja bi mogla da se organizuje i da protestuje. Mediji u Jermeniji nisu objektivni. Nije jasno kome pripadaju. Dok čitate neki članak, veoma je teško razlikovati vest od ličnog komentara novinara. To stvara konfuziju, narod ne zna kome da se obrati da bi saznao istinu i nije informisan o onome što se dešava, ne može da razlikuje propagandu i stvarnost“.

Harutjunjan, kao Rišard Giragosjan, ima ipak velike nade da će se situacija uskoro promeniti i da će veliki potencijal koji Jermenija ima, naročito kad je reč o tehnologiji i znanju, doprineti izgradnji jedne nove i moderne države koja će da sačuva odlične odnose sa Rusijom i koji će u isto vreme graditi kulturalne i privredne mostove sa Zapadom.

Autor je docent italijanistike na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu

O autoru

Kristijan Eker, autor ove političke reportaže, je docent na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, na studijama italijanskog jezika. Predmet njegovog interesovanja us promene u bivšim socijalističkim zemljama o čemu je objavio mnoštvo članaka u medijima u Srbiji I u Italiji. Neki od njih sabrani su u zapažene publicističke knjige. Eker je redovni saradnik Danasa. I ovaj tekst je urađen specijalno za Danas.