Jedva čekam da niko ne dođe

Ipak, Francuz nam nije toliko mrzak. Miteran se zauzimao za srpsku stvar, a i ratovasmo zajedno onomad – kao što je nedavno predsednik Nikolić u Sloveniji podsetio predsednika Olanda dok se ovaj češkao po glavi.

E, sa Englezom već stvari stoje sasvim drugačije. O predrasudama najbolje govori narednik u filmu Žike Mitrovića „Marš na Drinu“ kojeg je glumio fantastični Husein Čokić. Govoreći o svojoj ženi i deci, narednik kaže: „Oči plave, ko da su neki Englezi, Bože me prosti“ Ali, i to je simpatično.

Zašto, u stvari, mrzimo Engleze? Pa, jasno, engleski obaveštajci nam upropastiše pakt s Hitlerom, Čerčil nam izdade Čiča Dražu i njegovu gorsku stražu, a pedesetak godina kasnije konce nam je pomrsio tadašnji britanski predsednik vlade koji je zbog, za engleske prilike mladih premijerskih godina, postao hit u Britaniji, a potom zbog učinka svoje spoljne politike (videti pod War on Terror), sasvim zasluženo, zajedno s Bušom mlađim, stekao svetsku „slavu“ .

Među komentatorskim reakcijama na informaciju Danasa da vicepremijer Aleksandar Vučić za savetnike u vladi dovodi ministre Margaret Tačer, što nije strašno, i Tonija Blera, što je već grozomorno, izdvajamo ovu sa sajta Nove srpske političke misli: „Je l' to onaj Toni što mu se Vučić dok je bio „patriota“ rugao uz pesmicu „ja sam ja, Toni Bler, klempave mi uši“? Je l' to taj Toni?“. Komentator je aludirao na pesmu Indeksovog radio PVOzorišta (tako se prigodno zvalo) iz vremena NATO bombardovanja.

Na sličnom fonu su neki komentari sa sajta B92: „Pa zar ubice naše dece? Pa zar NATO zločince?“; „To su stručnjaci za uništenje srpske nacije! E moj Vučiću, dušmanine!“; „Još da dovedete Medlin Olbrajt da bude savetnik Mrkiću i cirkus je kompletan.“ A onda i jedan otrežnjujući glas:

– Pa ne dolazi nam Bler ljudi, čemu tolika drama?

Mimo srbovanja i ksenofobije, imalo bi se šta prigovoriti dovođenju „stranih eksperata“ u vladu, mada bi red bio da, najpre, vidimo ko zaista dolazi. Dok formalne odluke ne budu donesene, o „stranskim“ kadrovskim rešenjima se može samo, manje-više, nagađati. Ono što je u celoj stvari dobro jeste potvrda da je, izgleda, najzad prošlo vreme oslanjanja na „osvedočene prijatelje Srbije i srpskog naroda“, što je zajednički imenitelj pod koji se mogu svrstati neke „zvezde“ iz devedesetih – Danijel Šifer, Peter Handke, Đovani di Stefano, Remzi Klark, te Vučiću nekada bliski Žan-Mari le Pen i Vladimir Žirinovski.

Kad su već pomenuti „Indeksovci“, njihova pesmica „Jedva čekam“, parodična obrada pesme „Jedva čekam da nedelja dođe“, koju je pevala Lepa Lukić, odličan je podsetnik na to koga bi neki Srbi voleli „da im dođe“. U njoj glas nalik onom Vojislava Šešelja poje „jedva čekam da Vusija dodže, Živinovski ovuda da pvodže“, kao što povodom Danasovog izveštavanja o dolasku Engleza jedan komentator veli: „Treba nam Putinov čovek Rus za ministra odbrane“. U nastavku „Mira Marković“ kliče „jedva čekam da Kinezi dođu i pešice Evropu da prođu“. Vrhunac je Miloševićevo „pevanje“: „jedva čekam da niko ne dođe“.

Ovaj stihić Indeksovaca savršeno se podudara sa izvanrednim analizama političkog ponašanja Slobodana Miloševića koje je Slavoljub Đukić napisao u tomovima svojih dela posvećenih bivšem vladaru.

Ali „jedva čekam da niko ne dođe“ odražava i nepoverenje, podozrivost, pa i strah koji mnogi Srbi i danas osećaju prema spoljnom svetu.