„Jeftina, izdržljiva, laka za oblikovanje, korisna“, da li je baš tako? Kako se proizvodi plastika i koliko je štetna po ljude

Negativni uticaj plastike na klimu i zdravlje ljudi veći je nego što se do sada verovalo, otkrili su naučnici sa prestižnog švajcarskog univerziteta ETH Zurich. Razlog je mnogo veća upotreba fosilnih goriva, pre svega uglja, tokom proizvodnog procesa – kako kao sirovine za pravljenje plastičnih artikala tako i za snabdevanje fabrika energijom.

Proizvodnja plastike poslednjih godina rapidno raste. A najproblematičnije je to što se proizvodni proces pretežno odvija u državama sa neodrživim energetskim sistemima.

Trećina plastike vodi poreklo iz Kine koja je vodeći svetski proizvođač. S obzirom na to da se njena energetika zasniva na uglju, fabrike plastičnih artikala koriste ogromne količine „prljave” toplotne i električne energije koje rezultuju visokim ugljeničnim otiskom i ozbiljnim doprinosom globalnom zagrevanju.

Pored plastike koja je Made in China, dobar deo rastuće potrošnje podmiruje se i iz drugih novoindustrijalizovanih zemalja kao što su Indonezija, Indija i Južna Afrika koje su takođe veoma zavisne od uglja u proizvodnji energije.

Od kamenog preko bronzanog do plastičnog doba

Jeftina, izdržljiva, laka za oblikovanje, korisna… Ovo su neke od dobrih strana plastike koje su joj omogućile da danas bude prisutna na svakom koraku – od ambalaže za hranu preko odeće i igračaka do delova za automobile.

Potražnja za plastikom na svetskom nivou uvećala se 4 puta u poslednjih 40 godina. Ali to što se u ogromnoj meri oslanjamo na plastične proizvode ne potire činjenicu da oni ozbiljno narušavaju našu planetu, pogotovo u slučaju kada su jednokratni.

Plastika predstavlja petrohemijski proizvod koji nastaje pretežno preradom sirove nafte, ali i gasa i uglja. Dakle, proizvodni proces zapravo počinje na nalazištima fosilnih goriva. U švajcarskoj studiji, objavljenoj u naučnom časopisu Nature Sustainability, istraživači su naveli da se globalni ugljenični otisak plastike u periodu od 1995. do 2015. udvostručio i dostigao dve milijarde tona ekvivalenta ugljen-dioksida (CO2e).

Udeo proizvodnje plastike u ukupnim emisijama gasova sa efektom staklene bašte iznosi 4,5% (2015)

Prema proračunima naučnog tima iz Švajcarske, udeo proizvodnje ovog materijala u ukupnim emisijama gasova sa efektom staklene bašte iznosio je tada 4,5% što je više nego što se ranije verovalo.

Problem sa prethodnim procenama bio je taj što se pri računanju koristio prosek energetskog miksa u svetu koji je znatno zeleniji u odnosu na sisteme proizvodnje energije u državama iz kojih trenutno potiče najveća količina plastičnih artikala.

„Ugljenični otisak plastike sadržane u kineskom transportnom sektoru, indonežanskoj elektronici i indijskom građevinarstvu uvećao se preko 50 puta od 1995”, upozorila je istraživačica Livija Kabernard. Upravo je povećanje proizvodnje u ovim državama odgovorno za veći ugljenični otisak plastike u poređenju sa pređašnjim pretpostavkama.

Autori istraživanja demantovali su i nekadašnje hipoteze da se otprilike jednaka količina fosilnih goriva u plastičnoj industriji iskoristi kao sirovina za proizvodnju samog materijala i za dobijanje energije – oni su utvrdili da se duplo više fosilnih goriva sagoreva tokom proizvodnje plastike nego što se nalazi u njenom sirovinskom sastavu.

Uticaj plastike na zdravlje ljudi

Polovina globalnog ugljeničnog otiska plastike nastaje zbog emisija koje dolaze od uglja. Ne samo da se na taj način doprinosi porastu srednje globalne temperature i kvari kvalitet vazduha, već se ugrožava naše zdravlje.

Zbog sagorevanja uglja u vazduhu se gomilaju izuzetno sitne štetne čestice (PM čestice) koje mogu da izazovu astmu, bronhitis i kardiovaskularna oboljenja. Kako se više i više ovog prljavog energenta koristi za proizvodnju toplotne i električne energije u proizvodnji plastike, negativne zdravstvene posledice takođe se povećavaju.

Tokom posmatrane dve decenije globalni zdravstveni otisak plastike porastao je za 70%, izazvavši kod svetske populacije čak 2,2 miliona godina života sa narušenim zdravljem u 2015. zbog zagađenja vazduha.

Treba uzeti u obzir da se energetika u zemljama-proizvođačima, a pre svega Kini, polako menja na bolje u svrhu borbe sa klimatskim promenama, kao i da bi najavljeni projekti izgradnje solarnih elektrana i vetroparkova mogli znatno da smanje štetne emisije u tamošnjoj proizvodnji plastike.

Ipak, možda je najbolje da se apsolutno rešimo plastičnih proizvoda zato što njihova loša svojstva ne može da anulira ni održiva energija.

Svake godine čovečanstvo generiše 380 miliona tona plastičnog otpada koje završava na deponijama i u okeanima. Taloženjem odbačenih ribarskih mreža, bova i flaša u Pacifiku se formirao Veliki tepih smeća, čak 18 puta veći od površine Srbije.

Mikroskopski sitne čestice plastike, manje od zrna pirinča, opažene su i na pčelama, potom u pivu i flaširanoj vodi, kao i u ribi i kuhinjskoj soli. S obzirom na to da je plastika u svojoj najsitnijoj formi prodrla u naš lanac ishrane, ne treba da nas čudi što su je eksperti pronašli i u izmetu, plućima i krvi ljudi. Plastika je pronađena i na najvišoj i na najdubljoj tački sveta, znači da je ovo izazov koji se prostire od 8440 metara ‘u visinu’ do 10975 metara ‘u dubinu’.

Iako naša svakodnevica umnogome zavisi od plastike, generacije naših baka i deka mogle bi da nam pruže uvid u to kako su njihovi životi izgledali bez nje s obzirom na to da je masovna proizvodnja počela tek sedamdesetih godina 20. veka.