Jegermeister i Hladno pivo u Rovinju

Prošle godine izbeglice i zatvaranje hrvatske granice, ove godine referendum… šta će biti sledeće godine samo Bog zna. Ono što se promenilo je da verovatno možemo vestima danas malo više verovati nego ranije (da… ili možda ne?).

Iz Beograda krećem na svoju svakogodišnju jesensku balkansku avanturu. Kafići duž Knez Mihailove su već u 11 sati puni. Moji sugrađani koji ne putuju po regionu (da li zbog nedostatka radoznalosti ili zbog nedostatka sredstava) smeškaju se nama koji moramo ili želimo da putujemo kroz tri države u toku jednog dana. Destinacija mi je Hrvatska, Istra, čeka me agenda popunjena predavanjima na najvećem medijskom festivalu u Rovinju.

Prošle godine smo putovali preko Bosne zbog zatvorene granice. Ove godine je sve drugačije: HDZ je postao prijatelj Srbije. Kako se stvari menjaju. Ili možda se nije ništa promenilo? Prilazim hrvatskoj granici. Prošle godine sam leteo do Trsta da stignem do Rovinja. Sada se sa zadovoljstvom približavam svojim kolima susednoj državi. Emocije su ipak sve na Balkanu, pa i kod mene. Sećanja na letnja putovanja ‘za Jugu’. Pa šta ja hoću, evo opet putujem istim drumom do Slovenije. Te večeri LJubljana me je dočekala kao i obično: mirna večera sa tihim poslovnim partnerima, razgovor o novim ‘start-up’ projektima kojih ima sve više širom Balkana, o slovenačko-hrvatsko-srpskoj saradnji.

Napuštam LJubljanu, mirna cesta na još mirnijoj periferiji grada. Sve ide tiho, brzo i bez prepreka. Auto-put prema Kopru je zastrašujuće prazan, toliko prazan da poneki put mislim da nisam na nekoj deonici u izgradnji. Napustio sam Sloveniju pre nego što sam bio svestan da sam njen gost. I to je region… tek ušao u zemlju, i odmah izašao… ranije u Jugoslaviji to je ipak trajalo malo duže… ima nešto u onome ‘od Vardara pa do Triglava’.

Petak, 23. septembar

Minut posle ponoći ulazim u Hrvatsku. Na graničnom prelazu samo su tri osobe: hrvatski carinik, njihova policajka i ja. Pozdrav, opušten razgovor i lepe želje za nastavak puta. Ah da, zaboravio sam… spomenuli smo pokojnog patrijarha Pavla u tom razgovoru na granici… citirali smo ono ‘svi smo mi ljudi’. Mislim da smo sve troje nešto naučili te noći.

Posle kratke noći u rovinjskom hotelu probudim se na Weekend Media Festivalu u istom gradu. Ulazim u staru Tvornicu duhana koju su okupirali organizatori. Na parkingu ispred fabrike izbrojim 11 vozila sa srpskim registracijama.

Na Weekend Media Festivalu je sve bez kontrole. Totalni kolaps regiona. Granice padaju. Na akreditacijama oko vrata ni ne pišu imena država. Najvažnije je druženje bez granica. Ovaj festival je najveći i najvažniji medijski skup i regionu. Predavanja su na BHS-jezicima (tako su Ujedinjene nacije imenovale naš nekadašnji srpskohrvatski jezik)… Zbog stranih govornika, neka predavanja su i na engleskom, pa i moje. Atmosfera je fantastična, provod odličan, organizacija perfektna. Čini mi se da je ove godine mnogo stranaca (onih van Balkana) i da je ovo postao pravi međunarodni događaj. O politici ovde niko ne priča. Važniji je Jegermeister (sponzor žurke) i Hladno pivo – hrvatski bend koji od 1987. diže celu Jugoslaviju na noge. Dolaze predavači iz Švedske, Turske, Amerike, Kine. Ovaj festival je svetska bina, nije više Balkan.

Subota, 24. septembar

Noć je bila kratka. Učili smo ceo dan, a onda nas je Rovinj nagradio blagim istarskim vetrićem i osmehom toplog jadranskog sunca. Između blokova predavanja prošetamo do grada, vežbajući italijanski jezik. U Rovinju je sve na dva jezika – hrvatskom i italijanskom. Raj za poliglote, lingviste i ljubitelje mediteranske kuhinje. A kada me je u ribljem restoranu konobar albanskog porekla pitao ‘želite li italijansko ili hrvatsko maslinovo ulje?’, ja mu odgovorim: ‘naše, domaće, molim’. Najeli smo se i napili pomalo.

Nedelja, 25. septembar

Napuštamo Rovinj. Rovigno arrivederci… adio. Na putu za Zagreb počinje gužva. Na naplatnim rampama (ima ih na svakih par kilometra… zar Hrvati nikada nisu čuli za vinjete?) polako se stvaraju redovi. Automobili iz Srbije, Bosne, Makedonije. NS, SK, KG i sve druge moguće kombinacije slova i brojeva. U red su umešani i fensi automobili sa ZG registracijama – i to ne samo oni koji se vraćaju sa festivala. Znači ipak Rovinj ima dušu 365 dana godišnje. Ja napuštam kolonu vozila u Rijeci.

Rijeka. Fiume. I ovde sve na italijanskom. Mene to nije briga. Drugovi su mi ovde. Veoma dragi prijatelji. S njima uživam uz kavu i kasnije uz rižoto sa sipom u kafani ‘Na kantunu’, sa malo paškog sira za desert. Puno Riječana je nalepilo nalepnicu iznad tablice za registraciju. Čitam na njoj ‘Volim grad koji teče’ i mislim u sebi: ‘ovde teče energija Jadrana pravo čoveku u vene’. Ipak, nije bilo dosta energije na kraju dana. Rano idem na spavanje, uz žubor blagih jadranskih talasa dole na plaži.

Ponedeljak, 26. septembar

Zagreb nas dočekuje sa vetrom. Počela jesen. Centar je prelepo sređen, zgodne Zagrepčanke u kafićima, dok njihovi frendovi parkiraju auto, kafići su manje puni nego u Beogradu. Najverovatnije je razlog ovaj vetar. Ali izbor brže hrane i pića je sasvim sličan kao na Dunavu i Savi. Tako da se osećam kao kod kuće, manje-više. Toliko da kupim ‘Novi List’ iz Rijeke (reakcije drugova: ‘otkada čitaš to bre?’).

Utorak, 27. septembar

Jučerašnji dan u Zagrebu se završio nadrealno: Na putu ka hotelu naišli smo na onu vrstu ulične antikvarnice kakva postoji kod Kolarca u Beogradu. Pogledamo izbor, malo ćaskamo, a ja nađem ‘Beograde, dobro jutro’ Duška Radovića, na ćirilici! Dobro očuvana, vredi tih 15 kuna koje traži prodavac.

Tek uz jutarnju kafu postajem svestan apsurdnosti situacije: usred noći kupujem Istarske dnevne novine i par minuta kasnije srpsku knjigu o Beogradu na ćirilici, i to sve usred Zagreba. Da je Sartr živ, poslao bih mu mail o tome. Novine i knjiga leže jedna pored druge na stolu u kafiću gde pijemo jutarnju kavu. I najzad se osećam kao kod kuće: Zagreb ima slične količine šarma, energije, boemizma i avanture kao Beograd. Klinci se smeju starcima, a buržoazija nije uspela da se odvoji od radničke klase: elegantne radnje i restorani kojih je sve više nisu uspeli da izguraju neke male prodavnice jorgana i igračaka. Najšarmantnije radnje se nalaze u ‘Prolazu Sestara Baković’. Zadnje kune dajem za flašu dalmatinskog maslinovog ulja, koje putuje iste večeri sa mnom u Solun.

Sreda, 28. septembar

Putovanje avionom je brutalno, pogotovo ako te baci sa jedne strane Balkana na drugu. Budim se uz buku Egnatia ulice u Solunu i pitam se šta bih dao da se sada nalazim u Rijeci ili u Rovinju. No tu želju brzo zaboravljam, čim smo seli na jutarnju kafu pored belog tornja iznad Egejskog mora. Solunci su tipični Balkanci: nikada ne mogu da razgovaraju u miru, uvek se svađaju. Sada sa kolegama privrednicima iz Atine. Naravno, sve je bolje u Solunu. Potvrđujem. Gde da potpišem? Sve vam verujem. Zamalo da sve potpišem, da me nisu domaćini razočarali ručkom: umesto da uhvatimo neku egejsku ribu na žaru, oni me vode na japanski suši. Mislim se: ‘lepi grozni Balkan’ dok sedim u taksiju za aerodrom ‘Makedonia’. A kad slećemo u Istanbul, sve sam već zaboravio.

Četvrtak, 29. septembar

Iako sam bio samo pola dana u Istanbulu, taj Carigrad me udario snažno sa puno emocija. Nanovo, ali ipak iznenađen video sam zašto je Balkan takav kakav jeste i zašto je nerazdvojan od Turske, od Osmanskog carstva, koje nam svako veče na malim ekranima priča kako lišće pada. Slećem u Beograd opet zajedno sa stotinak turskih turista. Neki su prvi put ovde, većina je već bila. Pitam ih ‘šta radite u Beogradu?’ A oni: ‘Beograd je cool i trendy, novi Istanbul’.

Autor je tursko-nemački privrednik srpskog porekla. Živi u Istanbulu i Berlinu. Jugonostalgičar je.