Imala sam želju da se edukujem o onome što se u Srebrenici dešavalo jula 1995. godine, a i kasnije, jer se genocid konstantno negira.
Ja sam tada imala tri godine, ali ipak osećam krivicu. Uvek kada vidim našu zastavu pomislim na to – ističe za Danas Jelena Jaćimović, ilustratorka, dizajnerka i aktivistkinja, pred večerašnje otvaranje svoje izložbe „ArchiWar: Priče i sećanja o genocidu u Srebrenici“.
Izložba, nastala u saradnji sa Fondom za humanitarno pravo, biće otvorena u Centru za kulturnu dekontaminaciju (CZKD) do 4. oktobra ove godine.
Inspiracija autorke je priča Amre Begić Fazlić, žene koja je preživela genocid u Srebrenici i koja radi u Memorijalnom centru Potočari, čiji su otac i deda ubijeni u julu 1995. godine.
Njena priča o snu u kome traži kosti svoga oca, o bebi Fatimi, najboljem drugu, komšijama, porodici, naviknutosti na smrt, ocu i Srebrenici je jedna od mnogih ličnih iskustava koja se moraju saslušati i nikad ne zaboraviti.
– Kada sam istraživala priče ljudi koji rade u Memorijalnom centru Srebrenica – Potočari i kada sam videla priče onih koji u Srebrenici žive i koji/e su se vratili/e, shvatila sam da je do mene da doprinesem podizanju svesti o kulturi sećanja i revizionizmu koji je prisutan u srpskoj javnosti i društvu – ukazuje Jaćimović za naš list.
Kako dodaje, izložba je nastala iz potrebe da prenese priče žrtava genocida i preživelih kroz – crtež.
Upitana kako vidi to što velika većina građana/ki u Srbiji poriče da se u Srebrenici desio genocid, Jaćimovič odgovara da „ljudi ne žele da se govori o neprijatnim temama, naročito onda kada se sagleda nacionalistički i revizionistički diskurs u Srbiji kroz potrebu da se nacija glorifikuje po svaku cenu“.
– Tada se, zbog mentaliteta krda i straha od suočavanja sa zločinom koji su počinjeni, izbegava razgovor o genocidu kao nečijoj krivici i ta krivica se suštinski svaljuje na žrtve i preživele. Rezultat toga je i neznanje kod šire populacije o sistematskim kršenjima ljudskih prava počinjenih tokom ratova devedesetih, kao i o manipulisanoj i selektivnoj prirodi dominantnih narativa. Možemo razmišljati i o Drugom svetskom ratu u ovom kontekstu – šta se nakon toga i kako promenilo? Citirala bih reči Amre Begić Fazlić, žene čija me je priča inspirisala: „Moj najveći gubitak je Srebrenica““. I tu ja više nemam šta da dodam. Spoznaja da je nekome život stao onda kada je naviknutost na smrt postala svakodnevica u svima nama bi trebala da budi tugu i želju za promenom. Ludi ljudima ne bi trebali biti zveri, već ljudi – ukazuje Jaćimović.
Prema njenom mišljenju, krivica se prenosi, a heroji nisu oni čije priče gaze po telima i životima preživelih.
– Krivica se prenosi na političare/ke i javne ličnosti koje glorifikuju ratne zločince i za to svesno koriste svoju platformu. Stiče se utisak da se ne razmišlja o suočavanju s prošlošću, kao ni o edukovanju mladih u cilju sprečavanja ovakvih i sličnih zločina u budućnosti. Amrina priča je jedna od mnogih sličnih – izgubila je oca i dedu, svoje komšije, prijatelje. Odjednom su se svi ti ljudi našli u strahu i panici. I to je ono što niko ne može da razume, ali te priče moraju da se saslušaju – naglašava Jaćimović.
Naša sagovornica dodaje da je Amra sanjala da traži kosti svoga oca, te da bi njoj pronalaženje tih kostiju značilo neki mir.
– Zamislimo samo takav život i zapitajmo se zašto su ti ljudi to zaslužili? Danas Ramiz Nukić, koji je izgubio oca i dva brata, još uvek traži ostatke žrtava po Kameničkom brdu po čijim se šumama igrao i odrastao. Zato što želi da pruži neki mir onima koji su, kao i on, izgubili najmilije. Treba živeti u sadašnjosti, sa svešću o prošlosti. Sa svešću o ljudskim pravima koja su oduzeta – objašnjava Jaćimović.
Na pitanje kako vidi Srbiju i region u budućnosti, Danasova sagovornica kaže da ih vidi kao prostor „gde ćemo jednom moći da razgovaramo o ubijanju, proterivanju, silovanjima, ali i tranzicionoj pravdi, pokajanju i pomirenju“.
– Nacionalna i etnička pripadnost nije ono što treba braniti prosipanjem krvi i suza. Verujem da je sve u rukama mladih i onih koji su spremni da se sa ovakvim temama suoče. Sve ovo radim jer bih volela da sam Fatimu Muhić, najmlađu žrtvu genocida, upoznala kao svoju vršnjakinju i često razmišljam o tome kako smo, možda, sada mogle biti drugarice. Volela bih da se svi suočimo da mnogo nevinih ljudi nikad nećemo upoznati krivicom onih koji su počinili zločin u ime Srba i da se ljudi koji žive u Srebrenici svaki dan bude u prošlosti. Volela bih da nikad nisam nacrtala ove radove, da nije postojala potreba za tim. Volela bih da živimo i razmišljamo jedni o drugima izvan granica koje nas dele, izvan nacionalizma i fašizma. Ali, nije tako i daću sve od sebe da se ovo nikada ne zaboravi – ističe Jelena Jaćimović, autorka izložbe o Srebrenici.
Sajt kao nastavak izložbe
Na sajtu archiwar.com šira javnost će imati priliku da pogleda radove, pročita priče, ali i da doprinese širenju svesti kroz bilo kakav vid stvaralaštva koji bi na sajtu nakon izložbe Jelena Jaćimović bio objavljivan. Izložba je, inače, nastala uz podršku Rekonstrukcije ženskog fonda.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
