Jelena Riznić za Danas o „Ženskoj revoluciji“: U politici žene vide kao loptice kojima mogu da se dobacuju vlast i opozicija

Kako komentarišete odsustvo reakcije Ministarstva za kulturu i informisanje povodom objavljivanja intervjua sa serijskim silovateljem?

– Iskreno bih se začudila da su nešto uradili. Svi znamo da je Informer četvrta grana vlasti. Kada bi vlast to tek tako priznala, to bi zaista bio presedan na koji bismo mogle da se pozivamo nadalje. Poražavajuće je što se u medijima i dalje govori o protestima kao da su usmereni isključivo protiv Informera, a zapravo su protiv ponižavanja i eksploatacije ženske traume i pre svega, traume seksualnog nasilja koja je toliko rasprostranjena, a nevidljiva u javnosti. U politici se žene vide kao loptice kojima se može dobacivati između vlasti i opozicije, pa tako Odbor za kulturu i informisanje nije prihvatio dnevni red sednice na kojoj je trebalo da se raspravlja o intervjuu, odbačen je kao nešto čime se ne treba baviti, kao nekakva politička igrarija. To pokazuje koliko ne postoji politička volja za bavljenjem nasiljem nad ženama. Niko ne može da me ubedi da Srbija radi nešto značajno po pitanju borbe protiv nasilja nad ženama ukoliko ne želi da uradi tako malo, a to je uklanjanje intervjua koji je ponizio i traumatizovao sve žene.

Jedina ste od Petničarki koje su pretrpele seksualno nasilje i izašli u javnost imenom i prezimenom. I u ovom slučaju institucije su zakazale. Koje mere moraju biti preduzete da bi institucije počele da se bave ovom temom?

– Nažalost, život u Srbiji uči da ovde nisi sama po sebi vredna kao građanka ove Republike i da se neke stvari ne rešavaju dokle god ne postoji pritisak javnosti. Paradoksalno, ovde je najveća zaštita – zaštita javnosti. Žene iznose stvari u javnost da bi dobile podršku, da bi izvršile pritisak i to je ono o čemu govorim – iskustvo nasilja nije ono o čemu ti toliko želiš da pišeš i pričaš, nego te na kraju muka natera. Najveći je teret na nama koje smo preživele nasilje da o tome što više govorimo, vršimo pritisak, budemo glasne. To ne garantuje da će se institucije promeniti jer i iz teorije i prakse znamo da se institucije najteže menjaju i najviše im je vremena potrebno, ali moramo to da radimo, jer ako nećemo mi – ko će? Neće se niko baviti nama osim nas samih.

Tokom rada na SOS telefonu Autonomnog ženskog centra susreli ste se sa različitim iskustvima žena žrtava nasilja, a žene Vam se neretko obraćaju i putem društvenih mreža. Koliki je raspon nasilja nad ženama u Srbiji i da li imate utisak da se žene konačno osećaju sigurno da progovore o nasilju koje su pretrpele?

– Verovatno se nikada ne osećaju dovoljno sigurno, nego ih muka natera da govore o tome. Iako nasilje jeste sistemska stvar i tako mu se mora pristupiti, trauma nasilja je nešto što je duboko intimno i što nijedna žena ne želi tek tako da deli sa ljudima, već samo želi da prestane i da se život nastavi dalje bez mnogo trzavica, što naravno nije moguće. Odnos poverenja između konsultantkinja i žena koje zovu se brzo uspostavi i to je važno. U eri interneta, nasilje nije vremenski i prostorno lokalizovano, ima naravno i toga, to je pre svega nasilje u porodici, ali kad je reč o digitalnom nasilju – od polnog uznemiranja do osvetničke pornografije – ono nema vreme i mesto, može da traje zauvek i ne može se uhvatiti. Da ne govorim o svim onim drugim situacijama koje su tradicionalnije i grozne. Najgore mi je bilo da se pomirim sa tim da mi se toliko često javljaju bake koje imaju šezdeset i više godina koje maltretiraju sinovi. Tada shvatite da nasilnici nisu samo Igor Milošević, nekakvi ludaci iz mraka – nasilnici su nečiji sinovi, očevi, komšije, lekari, nastavnici, ljudi koji su harizmatični, i da morate da živite sa saznanjem da to može da bude bilo ko. Taj osećaj straha treba uvažiti.

Koji su ključni problemi sa kojima se trenutno suočavaju žene su Srbiji? Da li se položaj žena menja ili patrijarhat ne posustaje?

– Žene konstantno ruše zidove, pre svega svojim istupanjem u javnost, izlaganjem različitim pritiscima i reakcijama koje vrlo često nisu dobre jer svaki put kada postoji borba postoji i otpor. Naravno, dešava se to da patrijarhat podiže nove zidove i zbog toga, koliko god da se ono u čemu mi živimo razlikuje od izvornog patrijarhata, to zaista jeste to. Postoje neki stakleni zidovi koji ograničavaju žene do koje mere mogu da napreduju, a da ne govorim o urgentnim stvarima, a to je pitanje nasilja. Ne možemo ništa da radimo ako smo životno ugrožene. Ono što je zapravo najgore jeste činjenica da s jedne strane mi toliko govorimo, apelujemo, guramo neke stvari i tačno je da se zakoni menjaju, ali još uvek postoji mnogo toga što je ostavljeno na ličnu procenu policijskih službenika, sudija, službenika u centrima za socijalni rad, bez kontrolnog mehanizma koji će to pratiti. Na kraju se sudbina žene svodi na to kako se neko oseća tog dana, da li on veruje u to da nasilje nad ženom postoji, a da pritom neće biti pozvan na odgovornost ukoliko se toj ženi nešto desi. Žene pomeraju granice i ima dosta napredaka, ali se sa druge strane na elementarnom nivou, a to je pitanje bezbednosti, konstantno dižu novi zidovi i potrebno je stalno ukazivati na to.

Kako ono što nude vlast i crkva utiče na položaj žena?

– To je veoma interesantno zato što Srbija kao zemlja na poluperiferiji ima pokretnu metu kojoj teži, a to je Evropska unija i uspostavljanje zakonodavnog okvira koji reguliše pitanje ženskih prava, što na neki način i postoji. Različiti zakoni koji su doneti, a tiču se regulisanja problema nasilja nad ženama, jesu donekle u skladu sa Istanbulskom konvencijom. S druge strane, postoji upliv različitih konzervativnih snaga koje imaju zaista veliku moć u diktiranju trendova, recimo po pitanju abortusa. To ne znači da će abortus biti kriminalizovan i verujem da to ovde ne bi prošlo tek tako. Ipak, dovoljno je da u javnosti prečesto postoji prostor za ljude koji nisu žene, ne bave se ovim temama, a dolaze iz različitih konzervativnih organizacija poput crkve ili su u tesnoj vezi sa njom, kao što su različite inicijative za zabranu abortusa, da se taj argument učini legitimnim i da se žene dehumanizuju. To znači da abortus ne mora da bude ilegalan da bi se učinio toliko nedostupnim da žene prosto ne mogu da ga izvrše, kakav je slučaj u Hrvatskoj. Ili postaje preskup, pa žene ne mogu da dođu do bezbednog i dostupnog abortusa zbog toga što u sistemu zdravstvene zaštite košta više od dvesta evra, ili će mnogo više lekara odbijati da ga izvrše ili će se prosto ponašati kao kasapini, a znamo šta se dešava i u akušerskom nasilju. Ključno je da mediji shvate koliku odgovornost imaju i koje mesto daju kome u stvarima o kojima pričamo.

Koji su glavni problemi javnog informisanja kada je reč o temama koje se tiču prava žena?

Temama se pristupa kliktabilno. Načelo objektivnosti je viđeno tako da se u studio dovede strana koja je za i strana koja je protiv, pa se te strane međusobno pobiju da bi digle gledanost, pa se objavi naslov “Haos u studiju” kao što se meni često dešavalo. Time se stvara privid objektivnosti i javne rasprave tamo gde rasprave ne sme ni da bude. Strana koja je protiv, odnosno na strani nasilja, ne može da ima prostor u medijima. Otuda cela priča o Informerovom intervjuu sa silovateljem. To se odnosi i na mnoge druge teme gde se kao relevantni sagovornici uzimaju ljudi koji se ni na koji način ne bave time i puste se da “smatraju” o nečemu. Ključno je shvatiti koliku odgovornost imaju mediji zato što oni stvaraju privid da se nešto dešava, da su neki argumenti legitimni. To može da dovede do narodne inicijative ili nečega što ima mogućnost da promeni zakonodavni okvir i to je problem.

Žena ženi – solidarna

Ženska solidarnost kao neformalni feministički kolektiv deluje prethodnih godinu i po dana, a iznedrila ga je zatvorena Fejsbuk grupa istog naziva koju su osnovale aktivistkinje levičarskih kolektiva koje su povezivala loša iskustva sa muškarcima sa levice. Vremenom je to postala grupa u kojoj se diskutovalo o različitim aspektima ženske egzistencije, te je došlo do potrebe za formiranjem platforme na kojoj će članice moći da reaguju na različite stvari. Prvu zajedničku akciju kolektiv je imao krajem 2020. godine, kada su njegove članice reagovale na netačan podatak o broju izvršenih abortusa u Srbiji na godišnjem nivou i zahtevale od Instituta za javno zdravlje dr Milan Jovanović Batut da iznese tačne podatke.

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Danasova škola novinarstva“ koji se sufinansira sredstvima iz budžeta Republike Srbije, Ministarstva za kulturu i informisanje.