Jesenje proleće „državnosti“

Prosečna plata u samom gradu je oko 700 evra, ali to nije prosek za celo Kosovo i Metohiju. Kako nam objašnjavaju ovdašnji Albanci, to je pre svega posledica toga „što ima dosta stranih kancelarija“ čiji radnici dobijaju platu iz inostranih budžeta. Na sajmu prehrane koji se odvija u delu nekadašnjeg impozantnog kompleksa „Boro i Ramiz“, sada Centra za kulturu mladih, uočljiva je ogromna slika Adema Jašarija iz Drenice, kao podsećanje na skorašnju prošlost.

Prvi put na sajmu hrane i pića koji se od dvehiljadite ovde organizuje uz posredovanje USAID programa „Za ekonomsku sigurnost“ svoje proizvode su predstavili i privrednici Srbi i Albanci sa područja juga Srbije i Sandžaka. Reč je o mlečnim proizvodima, suhomesnatom programu, stočnoj hrani i vinima. Na štandovima se čuje srpski, albanski i engleski jezik. Kod ljudi koji su iz Srbije došli na sajam ne uočavamo bilo kakavu nelagodnost, a predusretljivi domaćini stoje na usluzi. Na ulazu u izložbeni prostor toči se „Osječko pivo“, a tu su i kosovski vinari, kao i kompanije koje nude plastičnu ambalažu za pakovanje prehrambenih proizvoda.

Politika je top tema, ali domaćini izbegavaju da o tome daju komentare, pogotovu za srpske medije, uz primetnu ljubaznost prema ljudima koji govore srpski.

– Od trgovine hranom korist mogu da imaju pre svega ona preduzeća koja su blizu Kosovu – objašnjava Redžep Ilijazi, šef regionalne kancelarije USAID za jug Srbije.

U Gračanici gde se kratko zadržavamo, sasvim normalno funkcioniše mobilna telefonija operatera iz Srbije, što nije slučaj u centru Prištine. Ljudi trguju, a tik uz autoput koji od Gračanice preko Kišnice vodi u Prištinu izloženi su džakovi paprike, krompira i kupusa.

– Retko odlazimo u Prištinu, jer teško je posle svega vratiti međusobno poverenje – veli Stojan Petrović iz Gračanice, zanimajući se „šta ćemo da radimo u Prištini“.

U kafićima u centru Prištine uglavnom mladi svet. Oni mlađi ne znaju srpski i to nije slučajnost ili namera. Kako objašnjavaju „jednostavno, oni u skladu sa onim što se događalo ne prepoznaju Srbiju“. Stariji Albanci govore odlično srpski jezik i rado su spremni da prokomentarišu aktuelnu zbilju.

– Vidite svuda zastave SAD, nama je Amerika omogućila da dobijemo državu i mi smo na tome zahvalni – veli Fehat Aliju, Albanac koji pamti vreme „bratstva i jedinstva“, a ceo radni vek proveo je u „Trepči“. Sa setom govori o posetama Beogradu, a pamti i svoje posete „Kući cveća“.

Na jednom od zidova fotografišemo veliki grafit: „EULEKS made in Srbija“. Ovde ni Albanci, a čini se ni Srbi ne vole što „red zavode“ predstavnici EU, jer stiče se utisak da „svi mogu sve sami da reše i da za to nije potrebno međunarodno posredovanje“. Na ulicama i bilbordi političkih stranaka, a uoči predstojećih lokalnih izbora, za koje je neizvesno da li će na njima učestvovati i predstavnici Srba. Na povratku primećujemo da su imena srpskih sela na dvojezičnim putokazima u opštini Gnjilane preškrabana sprejom i da su dominantni samo oni nazivi na albanskom. Kontrasti koji, čini se, zadugo neće biti premošteni onim što se zove zajednički život i međunacionalna tolerancija.