Foto: Aleksandar Roknić Prošli put kad sam bio u Tirani krajem 2018. nisam uspeo da odvojim dovoljno vremena da bih posetio „Bunkart“, muzej bunker, posvećen istoriji tajne službe i istoriji represije koju je sprovodio komunistički diktator Enver Hodža. Jedan od razloga je što sam mislio da je sasvim dovoljno da odem do muzeja Sigurimija, albanske komunističke tajne službe, smeštene u takozvanoj „Kući lišća“, u elitnom kvartu Tirane, pored luksuzne Hodžine kuće s kojom je bila povezana. Dovoljno mraka za jednu kratku posetu.
Mrzim represiju. Bilo kakvu. Bilo koga nad bilo kim. Naročito državnu represiju nad pojedincem, kada se slabići koji se kriju iza nekakve pozicije u državnom aparatu iživljavaju nad sopstvenim stanovnicima. Upravo to je Hodžin režim radio od 1945. do njegove smrti 1985. i konačnog pada komunističkog režima 1991. Prema istoričarima, oko 2.000 ljudi je pogubljeno tokom Hodžine diktature, a oko 15.000 protivnika režima bilo je u zatvoru i pušteni su tek 1991. nakon zakona o amnestiji.
Veliki samit Evropske unije i Zapadnog Balkana u Tirani početkom decembra bio je prilika da se propust od pre četiri godine ispravi. Dodatno me u nameri da posetim muzej učvršćuje izjava albanskog premijera Edija Rame da je „Albanija izašla iz pakla samoizolacije“ tokom komunističkog režima i da planira da se pridruži Evropskoj uniji, „čak i ako bude bila njena jedina članica“.
„Prema poslednjim istraživanjima javnog mnjenja, Albanci su najproevropskija nacija u Evropi. Ne zato što smo naivni, već zato što izlazimo iz pravog pakla. Ne francuski pakao, koji Francuzi zovu pakao. Pravi pakao. Sa izolacijom i potpunom nemogućnošću komunikacije sa Evropom“, rekao je Rama.
Bunker muzej smešten je u samom centru grada, pored Skenderbegovog trga u omanjem prolazu između vladinih zgrada. Deluje očigledno kad prođeš pešačkom zonom i vidiš omalterisani sivi bunker. Ali i skriveno, nekako smešteno po strani, pa ga zapravo ta očiglednost kamuflira, skriva. Čudna mimikrija, u stvari psihološka igra. Naročito je neobično noću, jer se u ulici koja povezuje bunker, neku vrstu boemskog kvarta sa kafićima kao u Skadarliji, i ulicu kojom ide gradski saobraćaj na samom kraju, ispred tebe samo ispreči ogromna crna kupola, kao nekakva ogromna mračna izbočina iz asfalta.
Muzej iz kojeg su špijunirani i procesuirani Albanci je bio otvoren već u devet sati, let za Beograd u 13. Taman. U znak sećanja na žrtve komunističkog terora, piše crvenim slovima, koja očito simbolizuju krv, na tabli u bunkeru. Za svaki slučaj pitam devojku koja radi na ulazu da li je dozvoljeno slikanje, odgovara potvrdno. Sa koleginicom Nevenom iz agencije Beta ulazimo u sistem tunela desetak metara ispod zemlje u zamršeni sistem polumrčanih hodnika sa prigušenim svetlom u kojem ne samo što gubiš orijentaciju, već i svaki pojam o vremenu. Javlja se teskoba od uskih hodnika i prostorija, ali i jeza od saznanja šta se u tim hodnicima i sobama sve dešavalo. Potpuna nemoć i bespomoćnost. U centru grada si i nema ko da te čuje, ma koliko urlao. A tim hodnicima je prošlo mnogo ljudi. I žena i muškaraca.
U uvodnim sobama su istorija Žandarmerije od proglašenja nezavisnosti 1912. pa do 1939. godine, kada Albaniju osvaja fašistička Italija s Musolinijem na čelu. Od tada, narednih pet godina, kraljevska žandarmerija je bila pretvorena u fašističku miliciju, jednu od prvih organizacija Albanske fašističke partije, čiji osnovni zadatak je bio da „osigura razvoj fašističke revolucije“. Nakon slabljenja fašističke vlasti, početkom 1943. preduzeti su koraci za ponovno stvaranje Kraljevske žandarmerije sa namerom „da brine o javnoj bezbednosti i propisima i da špijunira radi poštovanja zakona i propisa”. Ipak, već naredne godine prestaju da postoje i vlast preuzimaju komunisti Envera Hodže.
Iz betonske sobe u sobu smenjuju se užasi koje je nad sopstvenim stanovnicima sprovodila komunistička tajna služba Sigurimi – „oštro i drago oružje naše partije“, kako je okarakterisao Enver Hodža ovu surovu tajnu službu.
Promiču beskrajni spiskovi imena i prezimena oko 6.000 osuđenih i streljanih zbog političkog delovanja, liste bivših zatvorenika koji su nestali i čiji ostaci su pronađeni, ali i detaljne mape s lokacijama na kojima su se nalazili radni logori za političke neistomišljenike – ukupno 13, rasutih po celoj Albaniji. Zvanični podaci navode da je od 1944. do 1991. osuđeno i streljano 5.577 muškaraca i 450 žena.
Među eksponatima nalaze se i dosijea doušnika, naravno sa zatamnjenim ličnim imenom, ali sa doušničkim nadimkom, dosijea represiranih, kao i metode i tehnike korišćene za prisluškivanje. U „ozvučenoj“ sobi u kojoj s plafona vise telefonske slušalice učestvujemo u igri. Pokušavamo da pronađemo mikrofon „bubicu“ na stolu. Ne uspevamo. Verovatno deluje smešno kako ispipavamo sto, kao da smo u mraku iako je uključeno svetlo, saginjemo se da vidimo da li je nešto sakriveno ispod stola, opipavamo nogare stola… Brzo se upadne u paranoju. To je oduvek i bio problem sa zlikovačkim režimima i pokvarenim političarima – koriste državni aparat da bi zarobili čitave narode u svoju bolesnu paranoju. Prave se spiskovi takozvanih neprijatelja države (dovoljno je da si iznerviran što kasni autobus, pa sočno opsuješ nesposobnu vlast), onda spiskovi stranaca i strankinja koje žive u Albaniji… Prema putokazima u hodnicima bunkera – jedan od tajnih izlaza je povezivao Ministarstvo policije sa hodnicima bunkera. Tuda su uvodili, ali očito retko i izvodili političke zatvorenike u istom stanju. Prolaz je zazidan.
Tako smo došli i do sobe u kojoj su bile prikazane foto-montaže. Sad si sa drugovima iz Centralnog komiteta, otvaraš puteve, presecaš crvene vrpce, razgovarate o svetskim problemima…i onda – puf, ispare te, kao kod Orvela u 1984. Brišu te iz zvaničnih dokumenata, cepaju se stranice iz knjiga sa fotografijama na kojima se pojavljuje nepodobni funkcioner, u fotografije se ubacuju delovi pejzaža, neki delovi fotografije u kojima je bio odbačeni političar se zatamnjuju, lice se cepa, buši… Razne tehnike su korišćene za uništavanje, ne samo fizičkog prisustva nepodobnog funkcionera, već i za njegov nestanak iz sećanja. Nestaju ljudi sa grupnih fotografija, ali i fizički, iz života… Sad znamo i gde.
U ćeliji s rešetkama u hodniku, na podu, leži lutka muškarca, političkog zatvorenika, pokrivena do vrata ćebetom. Naravno, bolje sobe u bunkeru bile su rezervisane za predstavnike države. Neke su imale lamperiju, televizor i krevet i obavezni crveni telefon.
Bilo je protestnih pisama vlastima zbog onoga što rade narodu. Sigurno su pokušavali da ih pronađu, a sudbina pošiljalaca je verovatno i danas nepoznata. Ipak, jedna instalacija upućuje direktno na posao kojim se bavimo. Instalacija prikazuje medijsko jednoumlje – gas maska je jednom dugačkom cevi povezana sa televizorom iz kojeg samo sipa politička propaganda. Pitam se odakle i zašto li mi je to poznato. Izlazak iz bunkera je kao ponovno rođenje. Ušli smo na jednom kraju ulice, izašli na drugom. Ni dvestotinak metara razdaljine od ulaza do izlaza. Neki ljudi su zahvaljujući tome ostavili godine u tim podrumima.
Razmišljam kako Srbija ni 30 godina od pada komunizma nije otvorila dosijea tajnih službi, kaznila odgovorne za višedecenijsku represiju i kako su srpski političari – od Slobodana Miloševića, preko Vojislava Koštunice, Zorana Đinđića, Ivice Dačića, Borisa Tadića pa do Aleksandra Vučića danas – odbijali da to urade pod raznim izgovorima. Uporno to odbijaju i danas. E da, promenili su samo table sa nazivima tih institucija.
Ipak, iz ove posete muzeju bunkeru zastrašuje to što pojedinci krijući se iza državnih institucija daju sebi za pravo da maltretiraju čitave narode i drže ih izolovane od ostatka sveta u ropskoj pokornosti – surovošću i represijom. Sreća pa istorija čovečanstva uvek na najsuroviji način pokaže da batina ipak ima dva kraja.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
