Još bez strategije za deinstitucionalizaciju

Jedan od osnovnih problema osoba sa psihosocijalnim i intelektualnim teškoćama je smeštaj u ustanovama socijalne zaštite, koji još uvek nije uređen u skladu sa međunarodnim standardima, a osim što nedostaje strategija za osobe sa invaliditetom, Srbija još uvek nije donela sveobuhvatnu strategiju deinstitucionalizacije, koja je među zahtevima Poglavlja 23.

Mada su rezidencijalne ustanove uspostavljene kako bi obezbedile hranu, sklonište i staranje o osobama sa smetnjama u razvoju, vremenom se pokazalo da život u ovakvim uslovima ugrožava zdravlje i razvoj ljudi koji žive u njima, da oni često budu podvrgavani nehumanim i ponižavajućim postupcima, a život u izolaciji, pogotovo što su ustanove često van naselja, ne omogućava uključivanje u zajednicu. Zbog toga, prema podacima MDRI-S, ova deca ne idu u škole, odrasli se ne zapošljavaju, ne omogućava im se privatnost, nemaju mogućnost da sklapaju brak, niti da se ostvare kao roditelji, a ako dobiju decu, ona im se oduzimaju i smeštaju u neke druge ustanove ili u hraniteljske porodice.

– LJudima koji žive u ustanovama krše se mnoga ljudska prava, i to nije zato što zaposleni u njima to čine namerno, već zato što je sistem takav da su korisnici izdvojeni iz šire zajednice i/ili su primorani da žive zajedno, nemaju dovoljno kontrole nad svojim životom i nad odlukama koje na njih utiču, i potrebe same organizacije imaju prevagu nad ličnim potrebama korisnika – kaže za Danas Snežana Lazarević iz MDRI-S.

Jedini način da se osobi omogući dostojanstven i produktivan život, dodaje ona, jeste da učestvuje u životu zajednice, uz različite vidove podrške. To su servisi podrške koji svakoj osobi treba da obezbede ostvarivanje svih ljudskih prava – prava na život, zdravlje i lečenje, prava na obrazovanje, na rad, na porodični život. U tom pogledu delotvornim su se pokazale prakse u mnogim zemljama, poput Kanade, skandinavskih zemalja, Italije, koje su dalje od Srbije odmakle na putu deinstitucionalizacije.

Iako je Srbija započela proces deinstitucionalizacije, njeni rezultati, ističe Lazarević, nisu dovoljni. U tom procesu formirani su centri za porodični smeštaj i usvojenje i do 2012. godine prioritet je bila deinstitucionalizacija dece, ali pre svega one bez roditeljskog staranja.

– Tako su mnoga deca iz domova našla smeštaj u porodičnom okruženju. Međutim, kad su u pitanju deca sa smetnjama u razvoju, ona su imala mnogo manje koristi od ovih reformskih procesa. Ova deca čine oko 60 odsto korisnika domova za decu i mlade, a samo oko devet odsto dece koja žive u hraniteljskim porodicama su deca sa smetnjama u razvoju – navodi Lazarević.

Kada ova deca porastu, ona najčešće ostaju u rezidencijalnim ustanovama, jer kako nisu bila obuhvaćena obrazovanjem, nisu stekla nikakve veštine neophodne na tržištu rada. Tako u ovim ustanovama ljudi borave i po više decenija, a mnogi i čitav život.