Još da stigne voda za piće

Uz pomoć Visokog komesarijata za izbeglice, UNHCR, Švajcarske agencije za razvoj, Republičkog komesarijata za izbeglice i SO Leskovac pre pet godina u planinskom selu Drčevac, na tamošnjim utrinama, izbegla i raseljena lica počela su da grade krov nad glavom. Sagrađeno je pet kuća u kojima je dom našlo desetak porodica, koje su dobile građevinski materijal, a infrastruktura je poklon Leskovca.
– Imamo zaista lepe kuće, ali nemamo vodu za piće, pa se snabdevamo sa seoskih bunara. To je naš veliki problem. Drugi je nedostatak posla, jer ga ovde nema ne samo za nas nego i za same meštane – veli Darko Korać, rodom uiz Udina u Lici, dodajući da povremeno kao građevinac radi u Beogradu, a pre nekoliko godina je privremeno bio zaposlen i u Moskvi.

Stanovi

Za izbegla i raseljena lica, poslednjih godina su u Leskovcu podignute dve strambene zgrade sa 24 stana. Po dogovoru sa lokalnom samoupravom, oni plaćaju kiriju, struju, vodu i komunalije. Tu mogu da stanuju pet, odnosno deset godina, a posle tog roka predviđena je prodaja tih stanova, a prednost u kupovini imaće sadašnji stanari.

Jovo Korać, koji je takođe iz Udina, ratni je invalid i prima skromnu nadoknadu. Kaže da teško izlazi na kraj, ali je, veli, još teže onima koji nemaju ništa. Vida Samardžić je morala da napusti rodni Mostar. Jedno vreme je stanovala u kolektivnom centru u Velikoj Kopašnici.
– Ovde nam je mnogo bolje nego u kampu. Očuvao sam krmaču, obezbedio drva, kupio sam ih u planini. Nemamo prevoz za Leskovac, pa moramo pešice do grada – kaže Hava Batinić, koja je prebegla iz Hrvatske i živi sa nevenčanim suprugom Savom i osmogodišnjom ćerkom Jelenom. U leskovčakom kraju trenutno je registrovan samo jedan kolektivni centar, u motelu Atina. Na području opštine evidentirano je 4.500 interno raseljenih sa Kosova i Metohije i 211 izbeglih lica.