Četvrtak, 17. februar.: Noć žvaće jutro. Sumiram protekle dane koji su se spojili u jedan. Sa ostatkom tima Šok zadruge bavio sam se zahtevnim poslom postavljanja fotografske izložbe koja tematski obrađuje migracije u 21. veku.
Autori fotografija izloženih na centralnom trgu Novog Sada dolaze sa svih meridijana, dok same fotografije prikazuju scene iz života migranata i izbeglica iz Gvatemale, Sirije, Gruzije…
Prvog dana prišao nam je momak iz Pakistana s molbom da mu damo nešto novca koji sakuplja za kartu do Subotice, odnosno do granice sa Mađarskom.
Pozvali smo ga da sa nama podeli doručak i dali mu nešto novca.
Kaže da je pešačio iz Karačija na putu do Nemačke.
Nije hteo da kaže ime, nije hteo da se fotografiše sa nama, plaši se.
Pitamo zna li da je granica utvrđena i da ju je praktično nemoguće preći?
Sve granice koje je prešao bile su takve, odgovorio je. Tokom tri dana postavljanja izložbe svako od nas prepešačio je u proseku 20 kilometara, i osećamo to u nogama.
Od Karačija do Berlina ima 7.038 kilometara.
Petak, 18. februar
Jutro ponekad zna prijatno da iznenadi. Nikola Džafo i ja sastali smo se sa LJubicom Tankosić, volonterkom Centra za likovno vaspitanje dece i omladine Vojvodine.
Predmet sastanka su dečji crteži koji su nastajali tokom 1960-ih i 1970-ih godina. Interesuju nas različiti motivi, ali pre svega oni s jasnim ideološkim porukama.
Posebno sam oduševljen kvalitetom grafika.
Da li se zna obim zbirke koju poseduje Centar?
Blizu milion radova, kaže LJubica, pretežno iz bivše Jugoslavije ali i više od sto drugih zemalja. Centar osnovan je 1954, sad nema svoje prostorije (?!?), pa je zato zbirka složena u crne kese koje se čuvaju u jednoj garaži. Srećom, još uvek suvoj.
U razgledanju radova dece koja to odavno nisu, prošlo je celo prepodne. Po podne protiče bez iznenađenja.
Subota, 19. februar
Subotom rade muzeji. Rade i galerije, pa radi i Šok galerija.
Održavamo sastanke za veliku izložbu (ReKapitulacija) koju pripremamo za jun, a koja treba da rekapitulira 30 godina kontinuiranog rada Led arta, Art klinike i Šok zadruge. Između sastanaka telefonski razgovori i odgovaranje na mejlove, pije se i kafa…
Kad se radi u kolektivu koji nema hijerarhijsku organizaciju, sastanci znaju da se oduže.
Još uvek je puno nejasnoća, a vreme curi.
Bilo bi drugačije da nije važno, ali zaista je važno.
Zvuči kao predizborni slogan, ali ova izložba govori o nečemu što je pojelo i previše stubaca domaće štampe u poslednjih 30 godina.
Ovih dana treba da privedemo kraju pripreme za još nekoliko aktivnosti koje će biti deo programa Novi Sad – Evropska prestonica kulture 2022.
Nadamo se da će ova godina i titula koju nosi doneti konkretne rezultate i iskorake u pravcu jačanja umetničke scene Novog Sada.
U međuvremenu, Novi Sad još uvek nema adekvatnu gradsku galeriju, nešto što kao kolektiv zagovaramo bezmalo 20 godina. Da rekapituliram, nismo još uvek u potpunosti spremni za ReKapitulaciju.
Nedelja, 20. februar
Nedeljom čitam vesti.
Posle doručka, uz kafu i cigaretu prelazim vesti iz sveta. Guardian, CNN, DW, New Republic…
Na svim portalima dominira tema eskalacije sukoba u Ukrajini.
Gomilaju se trupe, nuklearne sile su u pitanju.
Rat.
Kratka reč od tri slova.
U kući diskutujemo o tome šta bi predstavljao taj potencijalni rat koji to zapravo i jeste.
Na koji način treba da razmišljamo o tome, da li će i kako da se odrazi na nas?
Na YouTube kanalu Galerije Remont gledam javnu tribinu održanu povodom izložbe Pogled unazad kustoskinje Darke Radosavljević Vasiljević.
Izložba prikazuje rad umetničkih grupa i pojedinaca od početka 1990-ih godina, čija se umetnička praksa zasnivala na javnim performansima i akcijama koje su imale jasne društvene i političke konotacije. Fotografije prate umetničke grupe Škart, Led art, Sašu Markovića Mikroba…
Led art na tribini zastupa nekadašnja producentkinja grupe Suzana Jovanović.
Gledam fotografski materijal iz arhive Led arta, posebno sa izložbe koja je na neki način anticipirala pojavu grupe.
U pitanju je samostalna izložba Nikole Džafa Izlaganje lavirintu koja je 1992. održana u Domu omladine Beograd i u Muzeju savremene umetnosti Novi Sad.
Bio je to odgovor i reakcija na činjenicu da je Novosadski korpus granatirao Vukovar.
Izložbu je otvorio Nebojša Popov. Fotografije sa izložbe svedoče o jednom vremenu i jedinoj normalnoj reakciji na rat i razaranje – ne pristati. Barut opet miriše u Evropi.
Vesti nisu dobre.
Ponedeljak, 21. februar
Budi me alarm.
Moje vreme se ubrzalo i to nije subjektivno osećanje.
Od ranog jutra otvaraju se mejlovi, komuniciramo posredstvom telefona i društvenih mreža.
Radimo jedan posao da bismo mogli da radimo drugi, a u pauzama pripremamo treći.
Željno iščekujemo rezultate konkursa i doživljavamo razočarenje kad su vesti negativne.
Preispitujemo finansijske planove. Nedostaje, naravno, novac.
Ne odustajemo zbog ove činjenice svesni da ćemo neke poslove opet raditi volonterski.
Dokle? Nakon svega nastavljamo da pišemo tekstove, prevodimo, prenosimo radove, a sve za sapatnike, saborce, prijatelje i kolege koji to isto čine za nas.
Sat pokazuje jedan iza ponoći, navijam alarm za šest. Vremena je sve manje.
Utorak, 22. februar
Noćas sam slabo spavao.
Utorkom ali i svake druge noći teško se spava ako živite u određenom delu Novog Sada.
Na primer, ako iznajmljujete stan u samom centru.
Dobra strana života u centralnoj zoni je ta da su stanarine niže u odnosu na druge delove grada.
Razlog – svako veče imate utisak da ste ili na vašaru ili u nekoj suludoj diskoteci.
U isto vreme možete čuti Bilija Ajdola, čiji se glas stapa sa zvucima elektronske muzike, a na sve to idu stihovi Cece Ražnatović.
I tako do duboko u noć.
Spas mogu doneti čepovi za uši ili ako si srećnik koji ima čvrst san.
Tokom dana centar Novog Sada podseća na neko mediteransko letovalište.
Ulice koje okružuju centar pretvorene su u bašte lokala kojih je, čini se, sve više.
U poslednjih dvadeset godina grad je ubrzano rastao, ali taj rast nažalost nije pratila pojava sekundarnog centra koji bi mogao da sadrži novo pozorište, koncertnu dvoranu i pešačku zonu sa drvoredom.
Kad slabo spavate, možete da sanjate otvorenih očiju.
Sreda, 23. februar
Otvaramo dve izložbe u jednom danu.
Jednu, čije je zatvaranje zapravo otvaranje, jer na zatvaranju je prikazana finalizacija umetničkog rada koji je nastajao tokom izložbe.
Autor je Andrej Julher, a njegova izložba je poslednja u projektu Na istom zadatku.
Osim Andreja, priliku da izlože svoje radove u okviru projekta imali su i umetnici Sonja Halilović, Darija Dragojlović, Adrienn Ujhazi, Lidija Krnjajić i Nemanja Milenković.
Sve izložbe je kustosirala dr Andrea Palašti.
Druga izložba je postavljena u uličnoj galeriji Šok zadruge, popularnom Šok koridoru (Šok ćorsokak).
Autorka je Sandra Ratković, umetnica koja živi i radi u Berlinu.
Izložene su fotografije kojima govori o posledicima Brexita.
Sandra je poreklom sa ovih prostora, rođena je Hamburgu, živi u Berlinu, a obrađuje fenomen koji se odnosi na Veliku Britaniju.
Koga put nanese u Zmaj Jovinu ulicu, neka svrati do Šok koridora u pasažu Milana Mladenovića, koji iz Zmaj Jovine vodi u jedno lepo dvorište sa letnjim baštama i u Šok zadrugu.
Izložbe su otvorene.
Četvrtak , 24. februar
Privodimo kraju dva projekta.
Prvi projekat je radionica zajedničkog crteža pod radnim nazivom Raj/Pakao.
Veliki format, povezan kroz kolaž od devet manjih platana na kojem je predstavljen crtež-skica kao aproprijacija Botičelijeve ilustracije devet krugova pakla, naslikane za Danteovu Božansku komediju.
Započet je baš na 700. godišnjicu Danteove smrti.
Drugi – Na istom zadatku, realizuje se zahvaljujući podršci Gete instituta Beograd, a deo je pomoći umetničkoj sceni širom sveta.
Siguran sam da neke važne organizacije nezavisne scene u Srbiji ne bi preživele da nije bilo te pomoći.
Poslednji deo projekta je performans koji uključuje vožnju bicikala specijalno kreiranih za ovu priliku.
Umetničke intervencije izveli su Vladimir Ilić, Ivana Purtić, Slobodan Stošić, Konstantinos Petrović, Dragana Dubljević i Mila Stojanović.
Na taj način su ispunjeni uslovi za realizaciju performansa koji problematizuje teme iz ekologije, umetnosti, politike…
Šta govorimo, a šta radimo?
Koliko smo sami deo rešenja i koliko deo problema?
Posmatram pripremu performansa.
Bicikli se voze u krug, vraćaju se na početnu poziciju i onda opet.
Ove i prethodne godine, kod nas i širom sveta održani su protesti koji preispituju naš odnos prema zemlji, vodi, drugim ljudima, politici, ratu.
Svi znamo odgovore, svi znamo da je ovaj način života neodrživ, svi znamo da je trulo. U Evropi je ponovo rat. Još jedan krug.
Autor je član dežurnog tima Šok zadruge
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
