„Još jedan zlikovac koji nije kriv“

Koji je, pak (Mihailović), rehabilitovan maja 2015, kad su mu vraćena građanska prava, oduzeta presudom iz 1946. godine.

Sad, da ne ulazimo u detalje, Kalabić je, kako tvrde neki istoričari, izbegao suđenje za ratne zločine kao prvi svedok saradnik, potkazujući Dražu, a skončao je bez sudske presude, prema nepouzdanim svedočenjima u nekakvoj pećini u okolini Valjeva.

Navodno je pogrešno protumačio nagradu za pomoć partizanskim obaveštajcima u hvatanju Mihailovića; bahatio se po valjevskim kafanama, ponašao kao pre rata, u vreme kad je bio geometar u Katastarskoj upravi u Valjevu i tako sam sebi presudio. Metkom Ozne, najverovatnije.

Rešenjem Sreskog suda u Mionici od 11. novembra 1946. proglašen je narodnim neprijateljem i oduzeta mu je imovina.

A Više tužilaštvo u Valjevu koje je zastupalo državu, protivilo se rehabilitaciji, pozivajući se na odluke državne Komisije za utvrđivanje zločina saradnika okupatora u Drugom svetskom ratu.

Kalabić je proglašen narodnim neprijateljem „pa se kao takav ne može rehabilitovati“.

Faktografija Kalabićeve pravosudne nevinosti vodi nas tako do početka procesa za njegovu rehabilitaciju koji je pokrenula njegova unuka Vesna Dragojlović.

Možda ne i samo ornamentalni detalj priče u koju ulazimo je činjenica da porodica rehabilitovanog potražuje nasledstvo u procesu restitucije, između ostalog vredno zemljište na Divčibarama.

ELITNA GIBANIČARSKA POSTROJBA: Činjenica je, pak, da je Kalabić prvi put rehabilitovan 2017, potom je Apelacioni sud, na zahtev Republičkog tužilaštva, vratio postupak na ponovno suđenje.

I na poslednju presudu zastupnik države ima pravo žalbe i to će pravo, najavilo je Više javno tužilaštvo u Valjevu, iskoristiti.

I tako dolazimo do zida, najpoznatijeg u Beogradu; ista zgrada, sa strane koja gleda na Njegoševu ulicu, mural sa likom Ratka Mladića, dok na ulicu Alekse Nenadovića i restoran Lovac (ne puštajmo filmove, skupo je za većinu čitalaca, a i precenjeno) gleda lik Dragoljuba Draže Mihailovića.

Ima, naravno, veze sa Kalabićem, jer na Dražinoj strani zida autor je vežbao istoriju i rodoljubivu liriku, ispisavši prvi stih čudvišnog refrena (cela zaurlavajća strofa inače glasi): Od Topole, od Topole, pa do Ravne gore / Sve su straže, sve su straže, đenerala Draže / A patrole, a patrole, Kalabić Nikole.

Ma, kakvi kafanski bircuzi i pripiti seljaci, evo istinske justifikacije nedela sa prefiksom srpski, onako, naški, usred glavnog grada, da se zna.

Odbrana zida i murala – knjižimo, dakle, tu i Kalabićevu hinjenu nevinost – mogla bi, zapravo da se tumači, pravnici bi konstatovali, kao usaglašavanje pravnog sa faktičkim stanjem, ili kao bolni krik volje naroda, vapaj koljačke nevinosti.

A taj narod – koliko je tragično bolesna ta mitomanija – navodno ne obrađuje Kalabićevo imanje na Divčibarama, iz pijeteta prema komandantu Gorske garde (trebalo je imati ozbiljno formatirane vijuge za takvu izmišljotinu).

NEUPITNI ZLOČINI NAD CIVILIMA: Manje mlado čitateljstvo setiće se serije Poslednji čin tandema Siniša Pavić – Sava Mrmak, u kojoj je Kalabića igrao Zoran Rankić.

Zgražava se nad tom realističnom pričom antikomunistička Srbija, sa sve vaspitno zapuštenim potomstvom koje istoriju saznaje sa zidova.

Mladi su levičari uoči dosadašnjih procesa za rehabilitaciju horski presuđivali: „Ustaše, četnici, zajedno ste bežali“, a jedan istrajni antifašista, general koji je gonio kvislinške bande do Austrije (u redu, do Blajburga), kazao je autoru ovog napisa da bi ta bratija trebalo „Veljku Bulajiću da podigne spomenik“, umesto što mu pripisuje ideološku zaslepljenost.

Tako je i sa Nikolom Kalabićem u Rankićevoj interpretaciji, odnosno u Pavićevom tekstu.

Svedočio je o tome i povijesničar četničke provenijencije Bojan Dimitrijević koji će se kasnije oprobati u bajkovitom, mirjamovskom (Milica Jakovljević, MIR-JAM, srbijanska spisateljica) prikazu žitija Ratka Mladića.

Kazaće bivši protokol majstor Borisa Tadića (savetnik za vojna pitanja) da su Kalabićevi zločini neupitni, otkrivajući pukotine u nekad homogenoj istoriografskoj ravnogorkoj osovini: „Zločini koje je počinila jedinica pod njegovom komandom su poznati, ne samo protiv pripadnika partizanskog pokreta, već i protiv Ravnogorskog pokreta, kao i protiv civila. To je istoriografija odavno utvrdila“, ističe Bojan Dimitrijević.

Iz ovog prodražićevskog svedočenja otkrivamo izvesni animozitet tumača koji Kalabića smatraju izdajnikom.

IDEOLOŠKI OBRAČUN: Istoričarka Jelena Đurčinović iznosi (Radio Slobodna Evropa) kao primer Kalabićeve okrutnosti pokolj u Kopljaru kod Aranđelovca, u decembru 1943, kad je ubijeno 20 ljudi.

„On sam u depeši piše – sve sam ih poklao. Imamo 1944. Banju, Mali Požarevac, Drugovac. Godine 1942. i 1943. upade u sela, klanja ljudi, posebno u okolini Aranđelovca. Imamo dokumente i četničkog pokreta, pa tako za rudnički kraj postoji i pismo jednog anonimnog oficira Draži Mihailoviću, koji kaže da su pedeset posto žrtava tih pokolja nevini ljudi, a da se u izveštajima predstavljaju kao da to nisu. I ono što se često dešava je da se žrtve predstavljaju kao komunisti, jer bi onda to trebalo da bude legitiman zločin“, kaže Jelena Đurčinović.

Istoričar Milan Radanović, autor knjige Kazna i zločin – Snage kolaboracije u Srbiji, kaže da su civili „ubijani po Kalabićevom naređenju“.

On ističe i to da se Kalabiću, pripisuje pokolj civilnog stanovništva u selu Vranić, nedaleko od Beograda, gde su pale 72 žrtve Gorske garde, među kojima i deca.

Gardisti Nikole Kalabića su maja 1943. u Balinoviću kod Valjeva, živog ispekli seljaka Živana Đurđevića…

„U selu Drugovcu 28. aprila 1944. godine, koje su opkolile četiri brigade Jugoslovenske vojske u otadžbini, nakon borbi je smrtno stradalo 72 meštana. Spaljeno je 120 kuća. U ubijanju su se pre svega istakli kalabićevci. Nikad u istoriji Srbije nismo imali da vojska koja se naziva srpskom, spali 120 kuća u nekom srpskom selu i da pobije nekoliko desetina civila“.

Tekst, objavljen na portalu Al Jazeere 8. avgusta, prenosimo uz odobrenje autora.