Još uvek gori narandžasta vatra pred mojim očima

Detinjstvo sam provela u nevelikom gradu Šizuoka, na obali okeana. U gradiću punom mirisa zelenog čaja i mandarina. Otac, profesor lekovitog bilja, radio je na fakultetu farmakologije. Sestra, brat i ja imali smo skromno, ali bezbrižno detinjstvo. Toliko puno doživljaja, mnogo igara i muzike. U našoj kući je bio mali vrt, u kojem su rasle neobične i retke vrste biljaka koje je donosio otac sa službenog puta. Vrt nikad nije bio sređen, zbog očevih „retkosti“. Taj mali biljni haos je možda u meni pustio snažan koren.

U tom naselju su živeli uglavnom starosedeoci koji su uzgajali pirinač, zeleni čaj, mandarine i kruške. Volela sam da odlazim kod susedne porodice Oiši. Gledala sam njihove krave kako jedu travu. Njihova baka me je ponekad zvala da zajedno hranimo kokoške. Nikada neću zaboraviti kako me je baka odvela u njihovu tamnu kuhinju da mi pokaže staro ognjište. Još uvek gori narandžasta vatra pred mojim očima.

Iz detinjstva pamtim jednu crvenkastu knjigu, neuglednu. Bila je to zbirka bajki Kenđi Mijazave. Iz te knjige otac nam je svako veče čitao priču pred spavanje. Mnogo čudesnih snova, sjajna mešavina radosti i tuge. Kenđijeva poetika mi je satkala svet mog unutrašnjeg bića.

U tom naselju bili smo jedna jedina porodica došljaka. Bili smo, čini mi se, pomalo čudni za taj kraj. Porodica bez bake i dede. Gramofon na kojem smo puštali ploču Labudovog jezera, radio i najprostija veš mašina – bili su još uvek retki. Otac je bio rodom iz Komaki, mesta koje nosi zen budistički duh, a majka iz Kanazave, starog grada sa otmenošću i prefinjenošću. Nedaleko od naše kuće bio je stari šintoistički hram. Pored njega je park sa jezercem. Iza parka breg. Sa brega video se okean. To je bio sav naš svet. Igrali smo se sve dok se ne pojavi prva zvezda na nebu.

Pamtim dan kada sam se upisala u osnovnu školu. U aprilu 1962. godine. Ispod krošnje ogromnog drveta okupili smo se mi, novi prvaci iz odeljenja, sa učiteljicom Secu Moćizuki za fotografisanje. Učiteljica je bila izvanredna ličnost. Mogu reći da nam je učiteljica Secu pokazala radost koju donosi umetnost. Moj prvi ozbiljan sastav je bio o planinskom putu kojim smo dugo hodali do bistrog potoka.

Kako sam se upisala u školu, knjige su postale deo mog života. Jedanput mesečno (posle plate) otac nas je vodio u grad da nam pokloni po jednu knjigu u velikoj knjižari. To je bio, za nas, poseban ritual. Pamtim miris prve knjige, novog izdanja zbirke bajki Kenđija Mijazave Noć železnice mlečnog puta. Na koricama se dijagonalno proteže tamnoplav mlečni put sa bledožutim zvezdama. Bio je predivan osećaj da čitam ono što već znam skoro napamet. Zvuci, glasovi njegovih bajki, sačuvani u mojim ušima, čekali su slova! Kada sam čitala bajku iz ove knjige u našoj trpezariji, došla je komšinica, vaspitačica Micuko. I pohvalila me je kako već čitam toliko tešku knjigu za dete. Otkrila sam da naša prva lektira ima posebnu težinu, da nije to za malu decu.

Kroz detinjstvo, međutim, pratio me je tihi nemir. To mi se desilo u prvom razredu. Kada sam predložila nešto u odeljenskoj zajednici, svi su se smejali zbog mog akcenta. (Izgovorila sam glagol brisati pogrešno, kao glagol duvati.) Shvatila sam da govorim po majčinom dijalektu. Ovaj gorak doživljaj, međutim, izoštrio mi je osećaj za jezik. Shvatila sam da ne pripadam njima, i da treba da odem kada budem velika.

Letnji raspust provodili smo u očevom i majčinom zavičaju. Volela sam majčin rodni grad Kanazava. Ulice čuvaju starinsku eleganciju. Reke i mostovi bili su graciozni. Deda po majci bio je tih čovek, izvanredan majstor za tradicionalni kolač iz oblasti Kaga. To je prava umetnost: kolači u obliku cvetova, voćke, ribe i niza drugih figura. Komaki, očev zavičaj, ima drugu draž: varošica lepote jednostavnosti. Deda po ocu je bio pronalazač. Jedan od njegovih izama je limena peć za đačke ručkove, što bi danas bila mikrotalasna peć! Posle Drugog svetskog rata otvorio je konačište u maloj banji Kakino. Bilo je božanstveno kada smo se svi mi, braća i sestre, a ukupno nas je bilo četrnaestoro dece, okupili za vreme raspusta u tom selu. Šuma, breg, reka… Leto je bilo ispunjeno malim putovanjima, raskošima finih razlika po boji, mirisu i govoru raznih predela Japana.

Naše odrastanje je pratio, međutim, i drugi nemir: studentski pokret, lomovi u društvu, antiratni pokret (vodio se vijetnamski rat)… uz melodije Bitlsa. Bilo je često masovnih demonstracija protiv potpisivanja Ugovora o mirovnoj saradnji sa SAD. Mnogi univerziteti su bili blokirani. Mi, srednjoškolci, nismo bili učesnici pokreta, ali pomno smo pratili sva zbivanja, doduše iz dečje perspektive.

Sećam se kako sam se naježila kada sam čula vest sa radija da je Jukio Mišima izvršio samoubistvo posle besede. Slušala sam to na autobuskoj stanici po povratku kući posle škole. Bilo je to 25. novembra 1970. godine. To je godina kada sam gledala, prvi put u životu, jugoslovenski film „Krvava bajka“ (reditelj: Tori Janković), koji je ostavio snažan utisak na mene. Kupila sam čak ploču sa muzikom iz filma. Prvi put sam, dakle, slušala „srpskohrvatski“ jezik, mada nisam ni sanjala da ću jednog dana doći u Srbiju.

Srednja škola koju sam pohađala bila je poznata po slobodarskom duhu, ali i po toplini zajedništva. Jesenji školski praznik, koji smo sami organizovali, bio je čuven u čitavom gradu. Pozorišne predstave izvodili smo u školskom dvorištu, a sve učionice su se pretvarale u male muzeje, galerije ili restorane.

Jedna od najdražih uspomena odnosi se na poplavu. Kada je ispit iz fizike odložen zbog tajfuna, naše odeljenje je otišlo sa razrednom da pomogne porodici našeg druga. Voda je ušla u njegovu kuću, pa smo zajedno očistili podove i zidove. Kada smo završili posao, njegova majka je iznela ogromni poslužavnik pun slatkih hlebova, koje smo sa slašću pojeli.

Pored druženja, često sam bivala sama u školskoj biblioteci. Susret sa Dostojevskim usmerio me je ka ruskoj književnosti. Otkrila sam neku bliskost u slovenskoj književnosti. Odlučila sam da se upišem na Filozofski fakultet na Hokaidu, da studiram ruski jezik i književnost.

Odlazak na Hokaido značio je odvajanje od roditeljskog doma. Saporo je bio veoma daleko od moga grada. U to vreme se do njega putovalo dva dana, vozom i brodom. Uživala sam da sama posmatram noćne svetiljke kod rampe na železnici. Vozovi su me uvek vraćali u bajku Noć železnice Mlečnog puta.

Život u Saporu bio mi je jedan od najintenzivnijih perioda. U drugoj godini studija dogodio mi se dragi susret sa ruskim piscem Aleksandrom Grinom. Njegov imaginarni svet mi je potvrdio snagu snova. Divno je kako je pisac gradio imaginarnu zemlju Grinlandiju. Moj diplomski rad je posvećen delu ovog bajkovitog pisca. Ali nisam otputovala u Grinlandiju, već na Balkan.

Pri kraju studija, zaželela sam da naučim jedan od slovenskih jezika koji nisu bili proučavani u Japanu. Jednog jesenjeg dana, slučajno ili sudbinski, na hodniku našeg fakulteta primetila sam oglasnu tablu na kojoj je bilo obaveštenje da jugoslovenska vlada dodeljuje stipendije. Brzo sam otišla u biblioteku Slavističkog centra pri fakultetu. Našla sam roman Na Drini ćuprija Ive Andrića u japanskom prevodu, koji će promeniti moj život. Nije bilo mnogo vremena do prijavljivanja. Poslednji deo romana sam pročitala tek u noćnom vozu za Tokio, pre intervjua u jugoslovenskoj ambasadi. Do odlaska u Jugoslaviju učila sam srpsko-hrvatski jezik kod porodice profesora dr Ivate, danas dopisnog člana SANU-a. Njegova supruga je bila Beograđanka Milica, koja je postala moja prva profesorka.

Kupila sam avionsku kartu u jednom pravcu kako bih mogla da produžim studijski boravak, mada nisam ni naslutila da ću ostati tako dugo! Godine 1979, 2. oktobra, stigla sam u Jugoslaviju. Godinu dana sam provela u Sarajevu, što je bilo sjajna škola o istoriji i kulturama balkanskih naroda. Profesor dr Radovan Vučković, vrhunski znalac jugoslovenskih književnosti, bio mi je mentor, što je bila neizmerna sreća. Život u Bosni bio je uzbudljiv. Tamne i guste boje predela Bosne, melanholija, smenjivanje otvorenosti i zatvorenosti ljudi, snažno izražavanje emocija…

Putovala sam po čitavoj Jugoslaviji i ubrzo shvatila da postoji drugačija logika, druga životna filozofija, koja se mnogo razlikuje od one iz Japana. Posle Sarajeva, neko vreme provela sam u Ljubljani da bih proučavala narodne balade. Moja profesorka dr Zmaga Kumer pokazala mi je osnovne stvari za istraživački rad koji se ne sme odvojiti od života. Izlazili smo na teren da snimamo kako pevaju na selu. Pamtim miris domaćih piškota koje je sama dr Kumrova pekla za sve kolege. Pamtim zelenkastu svetlost koju nosi reka Sava kroz Sloveniju. Od jeseni 1983. prešla sam u Beograd, čija sam građanka više od tri decenije.

Tri grada spajala je jedna tema. Kada sam pročitala narodnu baladu „Smrt Omera i Merime“ još u Sarajevu, odlučila sam da proučavam motiv smrti dvoje zaljubljenih. Taj motiv je veoma čest u japanskoj književnoj istoriji. Pisala sam o tome u magistarskom radu. To su moji počeci komparativnog proučavanja, nastajanje moje poezije.

Sledeća promena u životu dogodila mi se kada sam se zaposlila na Filološkom fakultetu u Beogradu, u Grupi za japanski jezik i književnost. To je izazov koji traži moje celo biće. Kroz ovaj zadatak postala sam žena koja živi u dve zemlje, sa dva jezika. Moja doktorska teza posvećena je japanskoj avangardnoj poeziji u poređenju sa srpskom. Profesor dr Novica Petković, kao mentor, pokazao mi je kako se čita poezija, što mi je bilo dragoceno iskustvo.

Paralelno s tim, počela sam da se bavim književnim prevođenjem. Počela sam da prevedem Kišovo delo Rani jadi 1991. Za vreme dnevnika na televiziji koji strašno izveštava o situaciji na ratištu, izlazila sam na terasu. Posmatrajući nebo, iščitavala sam tiho Kišove rečenice. Pamtim laste koje su lagano letele pred mojim očima. Druga knjiga je bila Enciklopedija mrtvih, koja je izašla u Japanu na piščev rođendan, 22. februara 1999. godine, uoči NATO bombardovanja. Treći naslov je roman Bašta, pepeo, koji je ušao u Sabrana dela svetske književnosti u izdanju Kavaide šobo šinša 2009. godine. Moj sledeći zadatak je da prevedem Dnevnik o Čarnojeviću Miloša Crnjanskog. Njegovo stvaralaštvo mi je najsnažnije, najbliže.

Prevela sam veliki broj srpskih pesama značajnih autora, kao što su Momčilo Nastasijević, Miloš Crnjanski, Vasko Popa, Desanka Maksimović, Stevan Raičković, Toma Marinković, Vojislav Karanović … Obožavam prevođenje poezije. To je filigranski rad. Potrebna je inspiracija, strpljenje, pesnička preciznost i još mnogo toga. Kao da uzgajate najosetljivije biljke iz daleke zemlje. S japanskog na srpski prevela sam i priredila zbirku poezije Kazuko Širaiši, dobitnice Zlatnog ključa Smederevske pesničke jeseni, kao i zbirku poezije Šuntaro Tanikave. Oboje su veoma značajni pesnici savremene poezije. Želela bih da sačinim antologiju srpske poezije na japanskom i antologiju japanske poezije na srpskom.

Što se moje poezije tiče, počela sam da pišem relativno kasno. Prva pesma je nastala 1991. godine. Pesma se zvala Ptica, po imenu Ana. Kada sam je napisala, shvatila sam da sam postala pesnik. To je bio specifičan osećaj. Ne bih ga nazvala radost ili ponos, već nekom vrstom odgovornosti, posvećenosti poeziji. Mnogo mi je značila podrška ovdašnjih kolega. U mojim počecima Srba Mitrović, odličan pesnik i prevodilac engleske poezije, bio mi je pravi učitelj poezije i prevodilaštva. Objavila sam pet pesničkih knjiga na japanskom kod izdavača Šoši Jamada, koji okuplja sjajne pesnike. To mi je važno, jer pripadam jednoj zajednici pesnika u svojoj rodnoj zemlji. Na srpskom sam objavila četiri, a peta knjiga Vodeni cvetovi treba da se pojavi u oktobru u Kraljevu, što me posebno raduje. Skoro tri godina nisam objavila pesme na japanskom, jer sam se posvetila Vodenim cvetovima na srpskom.

Što se tiče pisanja poezije na dva jezika, odnos između srpskog i japanskog jezika u meni se stalno menjao. To je divan proces beskrajnog približavanja dva potpuno različita jezika. Kao produbljivanje ljubavi koja se rađa između čoveka i žene, na nekom malom ostrvu. Danas se dva jezika u meni osluškuju, dodiruju i zagledaju, kao dve vode u okeanu. Srpski i japanski jezik zajedno me čine integralnim pesničkim bićem.

U nekom životnom periodu lepo je biti u finom društvu sa dobrim drugovima, iako pisanje poezije traži povremeno samovanje. Drago mi je što su me primile kolege Srpskog književnog društva.

Na svet, danas ima mnogo pesnika koji misle, osećaju i stvaraju na dva ili više jezika. Granice jezika ili kultura nisu više čvrste kao nekada. Potpuno je druga situacija od vremena izgnanstva Miloša Crnjanskog, koji je do kraja života bio odan samo maternjem jeziku. Izražavanje na dva jezika za mene je životno pitanje. Da nisam pisala pesme na srpskom, da se nisam izražavala pesničkim jezikom sa prijateljima u Beogradu, ne bih mogla da savladam sve teške trenutke koji su nas pratili na Balkanu. A zahvaljujući pisanju pesama na japanskom, moja domovina nije me izbrisala. Istina je, poezija nas čuva.

Nedavno sam sastavila Gramatiku savremenog japanskog jezika. Nadam se da će je koristiti oni koji će misliti i osećati na japanskom jeziku, pored svog srpskog jezika. Nadam se i da će se neki od njih baviti filigramskim poslom – prevođenjem poezije.

O SAGOVORNICI

Kayoko Yamasaki, pesnikinja i književna prevoditeljka, rođena je 14. septembra 1956. u gradu Kanazava, u Japanu. Diplomirala je na Filološkom fakultetu Hokaido univerziteta, a doktorirala na Filološkom fakultetu u Beogradu. Član је Srpskog književnog društva. Objavila je pesničke knjige među kojima su Mio hayami (Ubrzana voda, Tokyo 2010) i Olujni breg (Beograd, 2008). Prevela je na japanski jezik dela Danila Kiša. Nedavno joj je izašla zbirka književnih eseja Zapisi iz Beograda (Beogurado nisshi, Tokyo, 2014). Od 1981. živi i radi u Beogradu.