Još uvek verujem u mir

Po gradu srećem istomišljenike, višegodišnje saborce. Dovoljno je samo da se pogledamo, razumemo se. Ohrabruje me ulazak koalicije Moramo u parlament. Dobricu i ekipu znam još iz vremena Ineks filma i ministarstva prostora i čini mi se da se u Srbiji stvara jedna nova meni bliska politička opcija. Ispostavilo se da su priče o javnom prostoru, arhitekturi, pravu na grad, ekologija postale osnove novih levih politika i pokretač za promene, što se posebno očitovalo na izborima u Beogradu. Zato sam koaliciju Moramo podržao na glasačkom mestu. Sve postizborne performanse pratim sa svešću da je u našem društvu ukinut dijalog, razgovor, debata i ponovo se vraćam Habermasovom Javnom mnjenju. Nadam se da kad dođe do smene vlasti, da to neće značiti novu preraspodelu moći na političkoj sceni, nego da se otvori prostor za debate o mnogobrojnim društvenim pitanjima, kako nikad više ne bi došli u situciju u kojoj smo danas i kako bi stvorili istinski slobodnu zajednicu.

Subota, 9. april

Subotu pre podne proveo sam u centru grada, po ne baš lepom danu. Popio sam kraći espreso bez mleka u kafeteriji preko puta hotela Vojvodina. Tamo me uvek lepo usluže. Zatim sam otišao do Bulevar buksa. Sa Svetlanom, koja je radila pričao sam o literaturi. Svetlana ima dug staž rada po knjižarama i volim sa njom da pričam o knjigama i o piscima. Nedavno sam pročitao Zimsko letovanje Vladana Desnice, nepročitani roman naših književnosti koji govori o životu grupe izbeglica za vreme Drugog svetskog rata i odmah sam se setio 1990-ih. U tim nesrećnim vremenima puno sam učio od ljudi koje sam upoznavao i koji su izgubili svoj dom i setio sam se snimaka iz Ukrajine i današnjih izbeglica. Pokušavam da nađem neku nadu, ideju i još uvek verujem u mir. Moje odrastanje je rok kultura, hipi pokret, bitnici… Želim samo da se vrati ono elementarno, ljudsko, ne ulazeći u visoku politiku. Za mene neka ideja vodilja mora da postoji. O tome sam takođe u knjižari pričao sa glumcem Nikolom Škorićem. Usput, kritičarka Vladislava Petković Gordić preporučila je moj roman za čitanje zajedno sa Orvelovim Niko i ništa u Parizu. U dobrom sam društvu. Kod kuće me je dočekala pita krompiruša koju mi je donela sestra Tanja sa Riblje pijace. Uveče šetam po naselju sa doktorandom filozofije Milanom Vukadinovićem. Analiziramo političku situaciju.

Nedelja, 10. april

Nedelja je liturgijski dan. Ulazimo u šestu nedelju posta. Čitam oca Aleksandara Šmemana, koji je sjajno pisao o uskršnjem postu. Na liturgiji u crkvi na Novom naselju srećem Dejana Perišića. Uz sve političke razlike koje postoje među nama, međusobno se uvažavamo i poštujemo. Zajedno smo svake nedelje u Hristu, a ponekad sa njegovim belim golfom odemo i do manastira Kovilj. Svake nedelje je u crkvi i teolog Stevan Petković. Dejan sa Stevom i sa mnom želi da snimi emisiju u kojoj bi govorili o stvaralaštvu. Nakon liturgije provodim vreme sa Vladom Tupanjcem i njegovom šestogodišnjom ćerkom Milicom. Kod kuće me na gmailu čeka link sa tekstom sjajnog pesnika i mog književnog sabrata Dragoljuba Stankovića. Uživam u njegovim autobiografsko-konteplativnim tekstovima koje objavljuje na portalu nomad.ba. Po podne ispred zgrade nailazim na novinarku i pozorišnu kritičaru nedeljnika Vreme Natašu Gvozdenović. Moja mama Nada i njena Goca se znaju iz porodilišta i 44 godina nakon toga se druže ispred zgrada sa trećom komšinicom Savkom. Nataša i ja se takođe znamo iz porodilišta. Išli smo u isto obdanište, u istu osnovnu školu i zajedno smo studirali Srpsku književnost i jezik. U šali smo nedavno konstatovali da smo ona i ja ausbildung blizanci.

Ponedeljak, 11. april

Pre nekog vremena aktivista za prava osoba sa invaliditetom Radoš Keravica mi je najavio da će se početkom maja preko Zoom aplikacije grupe IM-PACT diskutovati o prevodu teksta Toma Šekspira Socijalni model invalidnosti, koji je objavljen u časopisu Rizom. Razmišljam o svemu tome. Moj drug i saborac, pesnik i urednik časopisa Rizom, Stevan Bradić mi je prošle godine ustupio prostor da u okviru čitavog jednog broja priredim temat Studije invalidnosti. Grupa mladih sa invaliditetom je oformila neformalnu grupu IM-PACT – neformalnu inicijativu za aktivizam i osnaživanje mladih onemogućavanih i napisali manifest inicijative. Podržavam delovanje ove inicijative. Danas nisam išao do grada. Dan sam proveo na novonaseljskim klupama, skratio bradu u čuvenom frizerskom salonu Mile koji pominjem u romanu Popinom prasetu. Posle sređivanja brade, Milena mi je napravila kratki espreso u piceriji Alo. Na kraju sam završio u novom novonaseljskom parku, gde sam sreo druga Slobodana Kecmana i njegovu ćerkicu. Prugom između Novog naselja i Detelinare odnedavno više ne idu vozovi.

Utorak, 12. april

Dan mi je počeo sa prepodnevnom mail prepiskom sa Milesom Milinković, direktoricom festivala Uhvati film. Reč je o festivalu koji menja perspektivu o invalidnosti i osobama sa invaliditetom i održava se svake jeseni bezmalo dve decenije u Kulturnom centru Novog Sada. U fazi smo preliminarnih pregovora da se u propratnom programu ovogodišnjeg festivala održi i promocija romana Popino prase. U toku dana sam primio tužnu vest da je, posle nekoliko meseci borbe sa posledicama kovida 19, preminuo moj drug Jozef Majer Buca. Dugo je ležao u Kamenici, a njegova Nata me je redovno obaveštavala o stanju. Nije uspeo da se izvuče. Pamtiću njegov savet kao savet malo starijeg druga, koji mi je davno rekao kod novosadskog Apolo centra – LJubav treba želeti, ali nije dobro za njom nezdravo žudeti.

Sreda, 13. april

Pre podne sam u Alu popio kafu sa Draganom Marković i njenom personalnom asistentkinjom. Dragana je prevodila tekstove sa engleskog u okviru temata Studije invalidnosti. U prvom delu kafe razgovarali smo o Džojsu, Nabokovu, Knutu Hamsunu i Knausgoru. Zatim smo se dotakli personalne asistencije za osobe sa invaliditetom i stalne borbe da grad Novi Sad ovu uslugu počne u punom obimu da finansira. Po podne čitam antologiju savremene srpske poezije Logične pobune, koju je priredio Stevan Bradić. Antologiju mi je poklonio Dušan Pržulj. U Logičnim pobunama čitam poeziju meni dragih pesnika i pesnikinja rođenih počev od 1980. Razmišljam o stanju u društvu i na javnoj sceni. Steva je sve to jako dobro rekao u nekoliko stihova koji se nalaze u njegovoj zbirci Jastog: „Želim / da me objavi najveći privatni izdavač u zemlji / želim tvrde korice da zaštite ove besmislene reči / crvene i crne / i distribuciju dostojnu dobitnika Ninove nagrade / želim da me zovu u večernji dnevnik da dajem izjave o / diskutabilnim tvrdnjama opozicije / da me pitaju o sudbini duha samog ove nacije / želim da ponavljam dobro ustaljene fraze / o propasti književnosti/.“

Četvrtak, 14. april

Mama mi priprema ovsene pahuljice za doručak. Napolju sija sunce, planiram da odem do grada u knjižaru Zenit books koja je objavila moj roman Popino prase. U jednom spontanom razgovoru Marko Srdanović se zainteresovao za rukopis. Sve ostalo je bio rad na tekstu, kroz koji smo Marko (urednik izdanja) i ja postali prijatelji. Puno nam je pomogla i Dina Rašić. Markov sin Ilija je dizjnirao korice. Zenit je objavio još nekoliko zanimljivih knjiga: roman Glampiri, mladog autora iz Beograda Vladana Maksimovića, knjigu priča Pramatere Marijane Čanak… U Zenitu obično pijem kafu sa Jovanom Jakšićem, čiju sam knjigu Pušenje korone (2021) uredio u ediciji Iza barikade u okviru asocijacije Kulturanova. Prva zbirka pesama na srpskom u celosti posvećena korona virusu. Jovan ima novi rukopis. Novi posao za urednika! Jovan radi u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine. Pozvaću ga da dođe do knjižare Zenit na kafu.

Autor je književnik iz Novog Sada