Još uvek verujem u okrepljujući efekat pobune

 Okoline pijaca su tada bile povlašćene, jer su redovno imale obe stanice. Mojoj mami je zapao fijaker. Promicao je sneg te novembarske noći, pričala je. Ovaj poslednji novembar, kada je mama zauvek otišla, pre je slutio na kraj nego na početak. Sunce je plavilo njenu sobu dok smo razgovarale, pokazalo se, poslednji put. One snežne novembarske noći nije bilo prilike za kontemplaciju. Kljuse taljiga preko tvrde beogradske kocke. Mlada žena, sama – muž na putu, roditeljima još nisu javili, niko izuzev komšija ne zna kuda će – čeka ono za šta zna da će joj temeljno promeniti život. Kočijaš je hrabri: „Drži se, drugarice!“ I strah i radost.

*

Ta njena prva mala velika radost, rođena kao čista Čuburka (istorijsko NE! rođenim Beograđanima, a naročito njihovim udruženjima), ubrzo je, posredstvom očeve nomadske službe, postala naturalizovana Sarajka sa Grbavice, pa potom sa Marijin-dvora, pa potom… Od kraja parka na Marijin-dvoru (u kome su još tada dotrajavale oronule austrougarske oficirske kuće) u blagom pravilnom luku protezale su se krasne tramvajske šine čak do Baščaršije, a ona se činila Baš-dalekom. Odlične su bile te šine za snalaženje deteta koje Grad dalje od svog dvorišta uopšte nije poznavalo. A dete je – šta je znalo – te koordinate obilno koristilo, dovodeći svoje bližnje do napada panike. Onda je došla druga mamina i tatina radost, pa je prva proširila slobodu kretanja. Na mom šinskom putu postojala je jedna kota sa koje su (tada) periferijski sarajevski kvartovi izgledali kao da su na oblacima, zahvaljujući niskoj sarajevskoj magli, a blještavim planinskim vrhovima. To što sam dobila sestru i moje druženje sa braćom K. (nastavilo se posle kroz ceo život), koji su me šakama vaspitavali da me osposobe za opstanak na ulici – najvažnije su tačke sarajevske faze najranijeg detinjstva.

**

Onda se familija vratila u Beograd. I to avionom. Daglas, DC-3. Avion sleće, a trava na aerodromskoj pisti se talasa i poleže od snage, činilo se tada, grandiozne letelice. Bila je baš trava, jer surčinski aerodrom još nije postojao. (Najavu da će biti izgrađen pravi civilni aerodrom tada su tretirali kao najavu za izgradnju Europolisa ili danas Beograda-na-vodi. Ipak, bila su to ozbiljna vremena, te je aerodrom ipak dovršen.) Tako su neki među nama otkrili avijaciju još pedesetih godina prošlog veka, dok drugi, zahvaljujući ubrzanom političkom razvoju (koji izgleda negativno utiče na opšti), otkriše tek sa Etihadom. („Etihad, možeš misliti“ – rekla je moja mama svog poslednjeg novembra. „JAT je bio bolji!“) Ne znam da li je bravar bio bolji zato što smo bili mladi, ili je stvarno bio bolji. Uživanje tog vremena je bilo što deca nisu morala misliti ni o čemu što je odraslima bilo važno, do o izgradnji, samo utoliko što se neko iz društva svako malo selio na Novi Beograd, pa je bilo teško pronaći ih. Kasnije, na gradnju (tačnije kopanje-pa-nošenje), mislilo se kad se žickao odlazak na radnu akciju, radi privremenog oslobođenja od brižnog roditeljskog nadzora.

***

Stara škola u koju sam pošla je imala četiri razreda da bi, dok smo bili u petom i gostovali u drugoj školi, na istom mestu bila sagrađena osmogodišnja. Tada nismo sasvim razumeli koliko je važno poći u školu. Onima koji nisu išli u obdanište to je bio prvi svakodnevni izlazak iz porodice. (Jedna sam od bivše dece koja su apsolvirala čak i jaslice, pa je moje školovanje zaključno sa doktoratom trajalo gotovo trideset godina. Preučila.) Škola – ulaz u čarobni svet druženja. Upoznavanje novih ljudi, kakvi se kod kuće nisu mogli ni zamisliti. Pevanje u horu (primali su i one koji nisu imali sluha, što objašnjava moje višegodišnje učešće i opomene nastavnika. „Tiše, ti tamo!“). Prva konferencija nesvrstanih u Beogradu. Tata me je vodio na raskrsnicu kod Londona da gledamo „šefove država ili vlada“ kako se beskrajno dugačkim i sjajnim limuzinama, sa preteranim brojem vrata, voze u Skupštinu. Najviše ovacija dobijao je car Haile Selasije. Em je bio car, em je nosio impozantan šlem ukrašen najdivnijim šarenim perjem koje se dâ zamisliti. (Tetka čita novine i smeje se: Selasije je umesto „suverenom“ nazvan „suvenirom“.)

*

Školski drugari su zapravo prva institucija. Pre nekoliko godina shvatili smo šta nam se desilo kad smo pošli u školu, pa smo odlučili da proslavimo pedesetogodišnjicu. Aktuelni direktor škole (razume se, mlađi od nas, iako nam je izgledao učiteljski star) pustio nas je u našu nekadašnju učionicu. Odmah smo znali koja je – vreme tu nije ništa naškodilo. Bila je izložba, a i govor. Kafana za proslavu – „Kalenić“ – zato što je jedini postojao još u to vreme. („Tabor“i „Kikevac“ su već davno ukinuti.) Mora biti da smo izgledali neobično dirljivo, jer su poslovično neosetljivi kalenićki kelneri na kraju izneli jedan šampanjac za sve nas, i to na račun kuće. (Iako se i dalje tu sastajemo, nikad više nisu poklekli.)

Gimnazija je bila Četrnaesta. Teški profesori, pogotovo matematika, srpski i fizika. Ozbiljno učenje, ozbiljno druženje. Budući da ovo nije baš vremeplov, preskočiću prelaženje iz razreda u razred.

**

Više kao najava nego istinski početak novog vremena izgledale su studentske demonstracije 1968. Nije nam baš do kraja bilo jasno o čemu se radi (išli smo u treći razred gimnazije), ali je bilo tako odraslo šetati Bulevarom od fakulteta do fakulteta, čitati parole, slušati govore studenata i profesora sa razglasa, zavlačiti se u Salu heroja, koja je izgledala kao Hajd park u zatvorenom. Bila je to pobuna, a otkriće je bilo da nam se pobuna sviđa. Iz mnogo razloga, uglavnom nepolitičkih. Pobuna je dovela do toga da se nose farmerke umesto suknje. Da razumeš da ponešto može da zavisi baš od tebe, ili bar da tako izgleda. Da je spoljni svet dostižan, jer kod nas možeš isto ono što se može u Parizu, Berlinu ili Pragu. Da deliš makar emotivnu bliskost sa tim ljutitim studentima, daleko od Beograda.

A saznali smo i kako izgleda državna represija. Odred konjičke milicije u gluvo doba, juna 68, u savršenom poretku projahao je Ulicom Maksima Gorkog. Uglancani šlemovi milicionera zlokobno svetlucaju pod novim-novcijatim, tek postavljenim uličnim neonkama. Konjička simbolika okončana je (verujem) slikom konja vranih pred Narodnom skupštinom 5. oktobra 2000 – televizijskom slikom koja je igrala u Berlinu tog dana, a ja prvi put prestala da pušim.

Slatka jeza pobune, doživljena u gimnaziji, nije se ponovila tokom studija moje generacije. Naprotiv. Ipak, ono što se tada učilo na pravima nije bio samo zanat niti samo visoko leteće pravne teorije. Moglo se naučiti da se pravno-logički misli, ako je čovek sebi dao malo truda. Teško uhvatljiva vrednost prava (i kad je bila ideologizovana, a bila je uvek, samo su se vladajuće ideologije menjale) mogla se spoznati zahvaljujući liberalnijim profesorima. Ljudska prava smo otkrili slušajući Vojina Dimitrijevića. Moglo se razabrati i da gotovo ništa od inače ogromnog nasleđa rimskog prava nije tako impresivno kao praktična sposobnost regulisanja i rešavanja svakodnevnih životnih situacija. Na situacijama se kasnije gradila teorija. Nikako ne iščezava iz sećanja (ne zna se zašto) Lex Quinctia de acquaeductibus, koji bi i danas mogao biti model za zaštitu od zagađenja i ružnoće naše okoline. (Beograd-na-vodi je u pripremi. Za početak, država bi mogla da zaposli građane da očiste višedecenijsko đubre ispod Gazele i da poseju travu, kao i da im obeća i isplati nagradu ako spreče ili dokažu zagađivanje uređenog prostora. Zakonom koji bi se zvao, na primer, Lex Alex depurgamentorum, a bio bi primenjiv na sve deponije srpske.)

***

Primenjivost prava, naročito u stvarima sa političkim nabojem, mogla se učiti od ponekog advokata, ređe sudije. Kratka praksa advokatskog i sudskog pripravnika i nezaboravno sećanje na prvi susret sa Srđom Popovićem – njegova odbrana studenta koji je pročitao presudu, a ona je u sebi sadržavala zabranjeni manifest studenata filozofije Beograda, Zagreba i Ljubljane. (Šta je pročitao student: sudsku presudu, koja je objavljena i bila, dakako, dopušteni državni akt, ili manifest koji je zabranjen – bilo je odlučujuće pravno pitanje.) Jedan od svedoka je bio Zoran Đinđić. Sudija ga je čistom frojdovskom omaškom nekoliko puta oslovio ne kao svedoka, već kao okrivljenog. On bi svaki put rekao: „Još nisam…“

*

Romantična strana naučnog usavršavanja. U pozadini uglavnom rok osamdesetih. Kako se rešava spor mladog para, ako jedan „ne može da radi bez muzike“, dok drugom smeta? „Nigdar ni tak bilo da ni nekak bilo, pak ni vezda ne bu da nam nekak ne bu.“ Krležijanska recepcija težačke filozofije, izgovorena pokušajem zagorskog narečja i izmenjenim glasom, na fonu dubokih basova, nije loš način da zlovolja prestane.

**

Još i danas je živa prijatna (a puna stvarnog naučnog autoriteta) boja glasa profesora Bore Poznića, koji opominje da se suprotno mišljenje mora izneti pažljivije nego svoje, a dodatnu moguću argumentaciju treba predvideti, potom sve odmeravati, dogod se ne formuliše ubedljiv i odbranjiv zaključak. Rane jutarnje kafe sa profesorom Veljom Vasićem, uz vesti sa njegovog „Kosmaja“ – bio je iz druge branše, a od njega se lako i bezbolno učilo.

***

Vreme Miloševićevog režima je istovremeno bilo i doba pobune. Okolnosti i motivi nisu bili isti – ali iskra, u mojoj generaciji zapaljena 68 – nosila je u sebi istu radost uspravljanja, verovanje da se ovde, na balkanskom rubu, može isto što i u velikom svetu, jačanje samosvesti individue naspram buke i besa zločinačkih državnih poduhvata. Rat, prijatelji u Sarajevu. Raspad, raspad – gotovo svega u šta se verovalo. Jedna radijska emisija početkom devedesetih. Objavljeno je da je Evropska unija priznala države nastale raspadom Jugoslavije. Pravnička duša (guja u nedrima) nadvladala je zdravorazumsku. Nosila sam mog malog sina po stanu. On plače, možda oseća da sam zaokupljena nečim drugim, a ne njim, a ja plačem tek tada. Odrveneli, slušali smo, gledali i osećali rat. Dragi ljudi su nestajali, ubijeni ili umrli od hladnoće, muke i gladi. Došle su nam naše porodične izbeglice. Ali, držalo se nekako. Prvi put sam zaplakala tek kad je pravno postalo izvesno da Jugoslavije više nema. Idiotizam življenja kroz pravo! Nije gotovo kad osetiš da je gotovo, već kad ti to pravna norma kaže. Profesionalna zrelost (zapravo, starost) počinje tako što se pojava objašnjava merilima sopstvene profesije, jer se u njoj čovek oseća udobnije nego drugde (eufemizam za konformizam). Zato se nas nekoliko tešilo pisanjem knjige o privatno-pravnim (ne državnim) posledicama raspada naše bivše zemlje.

*

Bezobzirno izazvana inflacija, a mi profesori držimo čas. Ledene slušaonice, para se izvija iz usta dok govorim o načelu audiatur et altera pars, ubeđujući studente zašto nije samo u demokratiji, već naročito u sudskom postupku, bitno dati mogućnost drugoj strani da kaže šta ima. Revnosno pišu. Kaputi, kape, rukavice – sve je na njima, ništa na čiviluku. Kratka pauza, pogledamo se i počinjemo da se smejemo. Da li presveta načela sudske procedure važe i kad se treseš od hladnoće?

**

Duge demonstracije 1996/97, dok su drugi uživali na ulici, nas nekoliko provodimo uglavnom u sumorno-hladnim (isključeno grejanje) prostorijama Građanskog saveza, pišući besomučno prigovore protiv odluka kojima su preinačavani izborni rezultati. Zaposeli smo sobu Vesne Pešić i napravili nešto što je podsećalo na otrcanu advokatsku kancelariju. Vesna nije imala gde da se okrene, stalno se pitala šta mi pravnici radimo i zašto mislimo da to ičemu vodi. Onda je došla misija Felipea Gonsalesa, a Gonsales je bio profesor prava, pa smo i mi imali svoj trenutak.

***

Da li je Miloševićev režim odista pao? Ostavljam po strani argumente i kontraargumente, ali ono što je izvesno – državne i društvene institucije ostale su potpuno razorene. Dovoljne su sekunde da se institucije unište, potrebne su decenije ne da napreduju, nego da se dovedu do nule, kada bi rekonstrukcija tek trebalo da počne. Težak rad, sa hiljadu neočekivanih prepreka, slepih puteva, pogrešnih procena. A štetočine su permanentno tu. Kako prođu koji izbori, uglavnom napreduju u društvenoj i državnoj hijerarhiji, produbljujući štetu.

Kad i kako se u nas, u mene, uvukao poraz? Da li podmuklo polako, kao plod generacijske razmaženosti? Da li zato što mi koji smo prevoz započeli zapregom, a komunikacijski završavamo na Skajpu i nismo mogli drukčije do da doživimo poraz? Nije li se vreme ubrzalo, toliko da se teško dolazilo do daha koji bi mogao da osvesti? Da li se svaka generacija na kraju svog radnog veka oseća poraženom? Da li smo zapravo isti kao druge generacije, kad kao mantru ponavljamo da je pre bilo bolje nego danas? Šta je zapravo poraz: ono što je objektivno ili osećaj poraza?

Apsurdno izgleda, ali još verujem u okrepljujući efekat pobune. Poraz, bez osećaja poraženosti ili simbolično teranje nemani koja je ovde uvek pred vratima?

O SAGOVORNICI

Vesna Rakić Vodinelić rođena je 1950. godine u Beogradu. Diplomirala je, magistrirala i doktorirala na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Radila je ukupno četrdesetak godina – u advokaturi, sudu, na dva univerziteta, u jednom institutu, alternativnoj akademskoj mreži i drugde, a najduže kao univerzitetska asistentkinja i nastavnica. Bila je otpuštana, pa sudski vraćana na posao, jer je smatrala radikalski Zakon o univerzitetu blasfemičnim izvorom prava. Napisala je dvadesetak pravničkih knjiga, sama ili sa kolegama, i nekoliko stotina, što pravnih, što drugih članaka ili eseja. Oblast kojom se najupornije bavi je građansko procesno pravo. Piše i predavala je teme iz oblasti ekološkog prava, ljudskih prava i prava EU. Nacionalno opredeljenje: pravnica. Maternji jezik: pravnički. Ima veliku širu porodicu, a najuža se sastoji od sina, muža, psa i nje.