Josh White: House of Rising Sun

 Naime, jedini Djuk posle Džona Vejna uslovio je oslobađanje znamenitog Tribunala iz vojvodski radikalnog pritvora, sasvim razumljivom željom da mu „odgovorni faktori“ za recenzenta najnovije postdemokratske disertacije obezbede Henrija Kisindžera, osvedočenog majstora političke misli, inače jedinog američkog državljanina kome se disidentski um Vojislava Šešelja divio u razumnoj proporciji. Osetivši šansu da konačno udahnu dašak građanskih sloboda, žitelji Tribunala su, nakon nekoliko unakrsnih bezbednosnih provera, došli do operativnog saznanja da je Kisindžer u svojim analizama češće citirao Magičnog nego Tomasa Džefersona zato jer je privatno bio blizak sa tom nepodobnom kreaturom…

I eto otkud ja u vagon-restoranu Hag Ekspresa sa dvojicom Jevreja, na Turneji Preobraćenja. Jedan je, samo za intimno društvo, pohristovljeni konzervativac i zove se Dilan Bob. Drugi je, još intimnije, liberalni cionista i zove se Henri Kisindžer. Pije se košer viski i mezete se koštunjavi košer agrumi…

U nekom trenutku, između zalogaja i gutljaja, oglasi se Henri Kisindžer krajnje neformalnim tonom: „Juče mi je Obama doneo svoja sabrana prozna dela. A dan pre toga, rekao mi je kako umire od želje da čuje kako sviram predratni bugi-vugi“. Glavati Henri se dugo i lenjo smejuljio, a onda se obrati svom mršavijem zemljaku: „E moj Bobe, koga si ti podržao u predsedničkoj kampanji“.

„Pa šta ću kad se ti nisi kandidovao“, jetko procedi Dilan.

„I nije baš neka fora kad je crni Afroamerikanac predsednik Amerike“, s dozom trijumfa brišući đozle spolja i iznutra, bivši državni sekretar i uvek aktuelni savetnik se udobno zavozao u svoju geostratešku propoved, te sam i ja nagario vijugave šine.

„Ali, Henri, razmisli“, započeo sam smišljenu verbalnu improvizaciju. „Za E-Sa-De Barak je ispao pravi hepiend, i to hepined u nastavcima. Pa, Čiča Toma je za njega Malkolm Iks“, finiširao sam kao pravi pripadnik bombardovanog naroda.

Dok se Kisindžer cinično kezio i cuclao svoje piće, Dilan Bob se oglasi zavijajućim mrmljanjem. „Jadni Barak“, reče on religioznim glasom, kojem je sve jasno, ali ga metafizička zbunjenost ne napušta. „Jadni čovek. Samo on zna kako je to praviti karijeru u srpskom Čikagu“.

Rođeni komesarski intelektualac, Henri se odmah nadoveza još jednim oštroumnim zapažanjem: „Da, Bobe, u pravu si. On je takav zavisnik da stalno zamišlja kako igra Čoveče, ne ljuti se u klubovima gde se bluz izvodi uživo“.

„Pitanje je samo da li više ima s kim da baca kockice“, rekoh gledajući u dno prazne čaše.

Neko vreme smo se sva trojica zamislili nad izrečenom misterijom. A onda se oglasi Dilan kao da se probudio iz rovovskog sna: „Eh, Magični, to je kao da pitaš da li je američkom muškarcu koji plaća porez dopušteno da tuče svoju ženu“.