Jovan Ristić: Sanjam atomske pečurke

***

Baka po majci bila je Vranjanka, a Turci su se u Vranju zadržali gotovo 500 godina. Bakin najveći žal u životu bilo je to što su je roditelji ispisali iz škole kako bi radila. Pamtim je po dve rečenice: „Što se uči, to se zna!“ i „Ćuti sinko, ko te pita“.

***

Deda po ocu bio je nevidljiv. Rano je napustio porodicu, a za prošlošću se slabo osvrtao. Kada sam u trećem srednje dobio zadatak da napravim porodično stablo, tata mi je dao dedin broj telefona. Dobio sam polusatnu, magičnu pripovest o Ristićima; deda je bio rođeni pripovedač. „Ako nemaš ništa protiv, ide Bolji život, pa ne bih da propustim epizodu“, rekao je na kraju. To je bio moj prvi i jedini kontakt sa njim. Godinu dana kasnije je umro.

***

Baka po ocu je Nemica iz Vojvodine. Postala je pisac sa gotovo 90 godina. Naterala je mog tatu da je nauči da koristi računar, internet i mejlove, pa je sela i napisala porodičnu biografiju. Nikada nije bila novinar, ali je posao obavila kao da se time uvek bavila. Knjigu je odštampala za članove porodice, da znamo ko smo i odakle smo.

***

Samo su me dva filma istinski uplašila. Osmog putnika sam zamalo gledao sa osam ili devet godina u bioskopu, ali mama nije htela da kupi karte jer je videla neke devojke kako istrčavaju iz sale, preneražene. Par godina kasnije, film je došao na TV, ali sam video samo drugu polovinu. Čudovište sam potom godinama sanjao. Negde u to vreme, privučen reklamom, gledao sam i Dan posle. Izašao sam iz bioskopa apsolutno istraumiran. Atomske pečurke sanjam i dan danas.

***

Školska lektira mi je bila dosadna. Kao da je imala za svrhu da odbije đake od čitanja, ili da im barem upropasti zimski raspust. Meni su drage bile knjige u kojima klinci prave gluposti – Orlovi rano lete i Hajduk u Beogradu. A sa nekih deset godina, pažnju mi je, u poseti kod maminog prijatelja, privuklo Pekićevo Besnilo u džepnom BIGZ-ovom izdanju. Upecao sam se na strašnu BIGZ-ovu koricu sa psećim okom, izmolio knjigu na zajam i pretvorio se u asocijalno biće.

***

U trećem osnovne (OŠ Vladislav Ribnikar) moje odeljenje je kolektivno zbrisalo iz škole. Razlog je bilo „naše“ mače, koje smo negde našli i dali ga na čuvanje drugu, nastanjenom u blizini. Mače mu je oteo čiča iz komšiluka. Izašli smo sa velikog odmora, došli u ruinirano dvorište u Mišarskoj i povikali. „Deda, daj glavu! Deda, vrati mačku!“. Deda je izašao, sa ordenjem na grudima, i uzeo da nas gađa ciglama. Razbežali smo se. Onda nas je uhvatila razredna.

***

U šestom osnovne počeo sam da pišem roman, koji sam davao društvu iz odeljenja na čitanje u nastavcima. Junaci smo bili svi mi: dočepali smo se pilula za nevidljivost i pravili smo nestašluke nastavnicima, izigravajući duhove (naslov: Duhovi iz VI2). Neko se pred fizičarom izlanuo da ja to pišem, i on mi je uzeo rokovnik. Uplašio sam se na mrtvo ime, jer se celo prvo poglavlje dešavalo na fizičarevom času. A njegov komentar je bio: „Treba da nastaviš da pišeš.“

***

U gimnaziji Sveti Sava, opet sam bio u složnom odeljenju. U trećoj godini u oktobru, imali smo dvočas srpskog. Na prvom času, srpkinja nam je umesto najavljenog predavanja priredila propitivanje. Pošto je mnogo nas dobilo kečeve, svi smo pobegli sa drugog časa. Dvojici drugova bilo je hladno pa su se vratili po jakne. Spazila ih je dežurna nastavnica, a oni su iskočili kroz prozor učionice, srećom u prizemlju. Srpkinja se žalila na Veću: „I kaže meni dežurna – Vaši đaci lete kroz prozor!'“ Direktor je na to promrmljao: „Mogao je neko da se povredi“. I nije nas kaznio.

***

Razredni u srednjoj, fizičar, bio je vrlo netipičan. Delio je kečeve šakom i kapom, uglavnom kao vaspitnu meru, uz cinično-duhovite opaske koje sam uredno zapisivao. Sprdao se na svoj račun, na račun školstva i „našeg čoveka“. Jednom, dok sam odgovarao na tabli, prekinuo me je rečima: „Vid’te Ristiću, ova stolica se klati. To znači da profesori pripadaju nižoj klasi“. Kad se smeh u učionici stišao, dodao je: „Neki ljudi pate od stolice na kojoj sede“.

***

Na žurci za Novu 1992. sreo sam druga iz osnovne – pripitog i obučenog u stilu drumskog ludaka iz Pobesnelog Maksa. Sa 19 godina je postao dobrovoljac. Stideo se dok mi je pričao o paljevini i pljački na dubrovačkom ratištu. U rane jutarnje sate, prijatelj s kojim sam došao na žurku je otkrio da mu nema jakne. A nju je sa čiviluka skinuo onaj moj drug dobrovoljac i utekao. Nismo uspeli da uđemo u trag ni njemu ni jakni.

***

Početkom devedesetih, u svakom srednjoškolskom odeljenju bio je neko ko je imao bend. Kuzma iz mog odeljenja bio je u Tri debela praseta. Ja sam bio u tri benda. Prvi je svirao bluz, drugi nekakvu garažu, a poslednji, BSindrom, svirao je mračni art-rok. U njemu sam bio pevač i tekstopisac. Sećam se kako smo u zimu inflatorno-depresivne 1993. izašli sa probe na mećavu, a neko od članova je odvalio: „A da batalimo mi ovo i sviramo malo po svadbama, da zaradimo?“

***

Dok sam studirao prava, relaksacija mi je bila horsko pevanje. To mi je u doba sankcija bila prilika da putujem, makar po Srbiji. Među nama tenorima bio je veoma lep, prosed čovek od nekih 35 godina, kojem kao da su jedina zanimacija bili pevanje, provod i žene. Upoznao sam njegovog oca i pitao ga zašto mu je sin osedeo. Odgovor je bio kratak: „Bio je u Vukovaru.“

***

Moj očuh je tokom devedesetih radio za Beomedicinu. Odlazio je u Rusiju. Jednom se vratio neobavljena posla. Nije imao s kim da ga završi, jer je došavši u Moskvu ustanovio da mu je partnera likvidirala ruska mafija. Tada sam shvatio šta znači ono Nema čovek, nema problem.

***

Bio sam u poslednjoj grupi studenata koju je Gašo Knežević ispitivao Međunarodno privatno pravo pre no što je sa brojnim profesorima napustio Pravni fakultet, zbog Šešeljevog Zakona o univerzitetu (1998). Gašo te večeri nikog nije oborio i oprostio se od nas u suzama. Posle toga sam zadugo izgubio strast prema pravima. Kad sam diplomirao, okrenuo sam se novinarstvu.

***

Partnerka s kojom sam živeo krajem devedesetih bila je novopečena gimnazijska profesorka. Jednom je došla kući veoma potresena: kaznila je nekog četvrtaka jer ju je psovao, a ovaj ju je iz osvete gađao šestarom. Promašio je. Prišao joj je drugi đak, koji je sa 18 godina vozio dobra kola, i dao joj svoj broj mobilnog: „Profesorka, ako vas ovaj majmun bude opet uznemiravao, samo me pozovite. Ja i moji ljudi doći ćemo odmah da vas zaštitimo.“

***

Vojsku sam služio u Subotici (mart 2000. – mart 2001). Bio sam ćata, pa kurir komande, Posle izbora nismo smeli da izlazimo iz kasarne. Mladi vojnici su bili prestravljeni. Pitali su me da li će morati da pucaju na ljude, na svoje porodice. Ali Peti oktobar sam dočekao u civilnoj bolnici, jer sam operisan zbog urasle dlake koja mi je bradu pretvorila u otok veličine jabuke. Posle intervencije sam zaspao, a probudila me je osmehnuta bolničarka – da mi kaže da je pao Sloba!

***

Zamenik komandanta kasarne, potpukovnik, bio je živopisan lik i ljudina. Izuzetno obrazovan; odličan rok gitarista, kojeg su roditelji oterali u vojsku da ga odvoje od rokerskog načina života. NJegova priroda je stalno probijala. Jednom sam naleteo na njega u hodniku komande; hodao je ukočeno kao robot i gledao pravo, a ja sam išao uporedo sa njim, da vidim šta će da se desi. Onda je stao, polako okrenuo glavu ka meni i rekao: „Je l’ da, Ristiću, da ja ličim na faraona?“

***

Po izlasku iz vojske, uređivao sam tribinski program društva ljubitelja fantastike Lazar Komarčić u Domu omladine Beograda. Na tribinama bi se obavezno pojavio neki pijanac, ludak ili bizaran lik. Posle mog predavanja o romanu Ja sam legenda i njegovoj filmskoj adaptaciji Čovek omega, za reč se javio čovek koji je tvrdio da mu se „sve to desilo“ i pitao me kako da skine crnu magiju.

***

Jedne tople letnje noći 2004, u društvu trojice prijatelja pisaca kratkih priča, otišao sam u KST posle mnogo godina. To što sam video inspirisalo me je da napišem moju najbolju priču Godine u magli, po kojoj sam nazvao i autorsku zbirku priča (2010). Sećam se sredovečnih ljudi opijenih nostalgijom za muzikom osamdesetih, sećam se omladine koja igra na hitove iz mog vremena. Reče mi jedna devojka: „U vaše vreme je muzika bila tako bolja.“ Ali opet mi je bilo neprirodno.

***

Prvo izdanje Festivala srpskog filma fantastike – koji sam osnovao sa Miroslavom Lakobrijom – upriličeno je na Beokonu, u januaru 2006. Kratke filmove, studentske i amaterske iz prethodnih 25 godina, puštali smo u bioskopskoj sali Doma omladine bez grejanja, koja je svejedno bila puna. Videvši scene iz još nemontiranog Šejtanovog ratnika – Marka Nikolića kao Karađorđa, turskog đavola, ubedljive CGI efekte u srpskom filmu – publika je počela da navija i aplaudira.

***

Sa svojim festivalom sam išao na turneju po zemljama bivše Jugoslavije. Gostovao sam često u LJutomeru, na Grosmanovom festivalu filma i vina. Tamo sam upoznao Slobodana Šijana. U njegovu čast, prikazan je Ko to tamo peva, na otvorenom. Sva sedišta popunjena, deo publike kibicuje sedeći na ogradi i drveću. Film su restaurirali Slovenci. Izgledao je nestvarno dobro. Šijan i ja smo ga gledali iz poslednjeg reda. „Zaboravio sam da je ovako izgledao“, šapnuo mi je.

***

Režiser Đorđe Kadijević i ja gostovali smo 2009, na Tešnjarskim večerima u Valjevu. U njegovu čast planirana je projekcija Leptirice. Organizator nije verovao da će ljudi doći u bioskop, pa nas je stavio praktično na ulicu, i razapeo malo platno između dva stuba. Kadijević se nervirao, ali je ipak održao vatreni govor. Kad se na platnu pojavila špica Leptirice, ulicu su preplavili ljudi, a vozila su jedva prolazila. Deca su se skrivala iza drveća i virila, a odrasli bi im govorili: sad će ona strašna scena. Leptirica je zadržala moć, i kolektivno gledanje filmova je trijumfovalo.

***

Dva za mene najšokantnija momenta dok sam radio u novinskoj agenciji Beta: (1) 11. septembar – putnički avion u direktnom TV prenosu udara u Svetski trgovinski centar. Pišem vest a nemam reči kojima bih izrazio ono što vidim. Pritrčava stariji kolega, ukucava umesto mene rečenicu i oslobađa me blokade. (2) Ubistvo Zorana Đinđića – javljeno da je na njega pucano. Potpuna neverica u redakciji, nadamo se da će preživeti. Od toga nema ništa. Novinari oko mene plaču.

***

Haški tribunal, kraj septembra 2004. Kao pomoćnik Betinog izveštača pratim suđenje Slobodanu Miloševiću, kojem je tada bio nametnut branilac. Džefri Najs ispituje novinarku iz Grčke koja je pisala o bombardovanju Aleksinca. Traži od nje da mu na mapi pokaže gde je taj grad. Ona ne može. Vidim i zašto. Milošević jedva dolazi do reči: „To je mapa severnog dela Srbije! Aleksinca tu nema!“ Tribunal me je ovakvim potezima terao da simpatišem čoveka kojeg sam mrzeo.

***

Kada sam za Betu napisao analitički članak o godinu dana rada javnih izvršitelja (2013), pozvala me je poznanica, izvršni sudija. Bunila se jer sam naveo da prigovor na zaključak izvršitelja povodom duga za komunalije ne odlaže izvršenje. Pročitao sam joj šta tačno piše u zakonu. „Ali mi odlažemo“, pobunila se. „Ko to mi?“, pitao sam. „Sud“, kazala je. To nije pisalo u zakonu, i nije menjalo suštinu da sam pod pritiskom jer kritikujem po građane štetnu pravosudnu politiku.

***

Sa kolegom sam 2011. otišao na jug Srbije zbog istraživačkog teksta BIRN-a o finansiranju kulture van Beograda. Sagovornik iz Niša, generalno nezadovoljan stanjem u zemlji, rekao je off record da je „odslužio svoje“ protiv Miloševića i da nema više snage da se bori ni protiv koga. Slične rečenice slušao sam, od poznanika, i u Beogradu. Jedan, vrlo obrazovan, napisao je na Fejsbuku: „Samo ti kreni prvi (da se boriš), pa ću ja za tobom.“ Sve je to bilo pre Vučića.

***

Kao novinar sam pokrio mnogo koncerata. Najluđa iskustva: (1) koncert Bijelog dugmeta 2005. u Beogradu; voz prolazi kroz masu što satima pokušava da uđe na Hipodrom; masa potom satima izlazi sa koncerta gazeći u mraku po nepreglednoj, krckavoj skrami čaša i flaša; (2) haos posle koncerta Red Hot Chili Peppersa 2007. – publika tučena biblijskim pljuskom čeka voz na železničkoj stanici Inđija. Voz konačno stiže; vrata vagona su zakrčena, Neki momak se ubacuje kroz prozor. Onda shvata da je pogrešio: voz ne ide za Beograd već za Novi Sad.

***

Otkrivši peticiju za „uklanjanje HAARP-a sa srpske zemlje“ – što je bila inspiracija za moj roman Poplavljeni um, na temu uticaja teorija zavera – napisao sam o tome članak za Betu. Deo kolega mi je tiho čestitao porukama: „Konačno da neko nešto kaže protiv bezumlja“. Kolege koje su mislile drugačije gledale su me povređeno i govorile da „tamo nečeg ima!“. Te 2014. godine, nisam verovao da iko zdrav i prav može da veruje u gluposti. Danas verujem, itekako.

***

Posle napuštanja novinarstva, dok sam čekao da Poplavljeni um nađe izdavača, kao pravnik u udruženju potrošača Efektiva neočekivano sam postao pravni pisac. Monografija Nevidljivi zakon (2020) bavila se ignorisanjem Zakona o zaštiti potrošača i drugih za potrošače relevantnih propisa na sudovima. Razgovarao sam sa drugom o žanrovskoj pripadnosti mojih pet objavljenih knjiga i zaključio da se Nevidljivi zakon uklapa u žanr srpskog pravosudnog horora.

***kraj***

O sagovorniku

Jovan Ristić, pravnik, pisac, prevodilac i novinar – rođen je 1973. u Beogradu. Suosnivač je i selektor Festivala srpskog filma fantastike. Napisao je filmske knjige Tuđin3 – Jedan nezasluženi košmar (Lazar Komarčić/Projekat Rastko, 2008) i Izgubljeni svetovi srpskog filma fantastike (Filmski centar Srbije, 2015 – koautor Dragan Jovićević). Objavio je zbirku autorskih priča i pesama Godine u magli (Niški kulturni centar, 2010), pravničku monografiju Nevidljivi zakon: neprimenjivanje propisa o zaštiti potrošača usluga od opšteg ekonomskog interesa pred sudovima u Beogradu i Pančevu (Udruženje Efektiva, 2020) i roman Poplavljeni um (Laguna, 2022). Živi i radi u Beogradu.

Na žurci za Novu 1992. sreo sam druga iz osnovne – pripitog i obučenog u stilu drumskog ludaka iz Pobesnelog Maksa. Sa 19 godina je postao dobrovoljac. Stideo se dok mi je pričao o paljevini i pljački na dubrovačkom ratištu. U rane jutarnje sate, prijatelj s kojim sam došao na žurku je otkrio da mu nema jakne. A nju je sa čiviluka skinuo onaj moj drug dobrovoljac i utekao. Nismo uspeli da uđemo u trag ni njemu ni jakni… Dok sam studirao prava, relaksacija mi je bila horsko pevanje. To mi je u doba sankcija bila prilika da putujem, makar po Srbiji. Među nama tenorima bio je veoma lep, prosed čovek od nekih 35 godina, kojem kao da su jedina zanimacija bili pevanje, provod i žene. Upoznao sam njegovog oca i pitao ga zašto mu je sin osedeo. Odgovor je bio kratak: „Bio je u Vukovaru.“

 

11. septembar – putnički avion u direktnom TV prenosu udara u Svetski trgovinski centar. Pišem vest a nemam reči kojima bih izrazio ono što vidim. Pritrčava stariji kolega, ukucava umesto mene rečenicu i oslobađa me blokade.