Jovan Skerlić – neporeciv autoritet u srpskoj književnoj kritici

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. …“bodlerovskim i remboovskim splinom…“, ne razumem baš ovo, (postoji Bodlerov Pariski splin, jako lepa knjiga kratkih opservacija), ali ako je tako određeivao avangardu tadašnje srpske književnosti…i, kaže pisac ovog teksta, cenio je Njegoša? i još navodi zbog čega, e, sada, ne znam da li je Skerlić tako razmišljao, ili je pisac ovog teksta sam došao do ovakvih zakljuučaka? Kako bilo da bilo, kritičari su nužno zlo, a to što mu je na pogreb došao Gavrilo Princip ne znam koliko je bitno za ukupan utisak, dakle, mislim da su moje primedbe opravdane

2. Da ne bude zabune, NJegoš je genije i šta tu ima još da se dodaje?

3. Skerlić, veliki inkvizitor beogradske književne scene , najviše se ogrešio o velika imena poput Isidore Sekulić, Vladislava Petkovića Disa, Sime Pandurovića, Branislava Nušića, Laze Kostića. Najviše se ostrvio na takozvane dekadente, mladu avangardnu struju pesnika koja se zanosila bodlerovskim i remboovskim splinom i sličnim, za Skerlić mučnim, baljezgarijama. Iz straha da će ovakva dela odneti prevagu nad njegovim rumenim i kao dulek zdravim seoskim pripovetkama, Skerlić ih je panično zatrpavao najlepšim plodovima svog kritičarskog besnila. Izvolte citat:
   „Poezija g. Sime Pandurovića je, pored sveg talenta svoga pesnika, sablaznila onim što je bolesno i čudnjačko u njoj, ali prema disovim Utopljenim dušama ona izgleda još čista i razumna. To je poezija grozničavih snova i mesečarstva; to je atmosfera otrovnih i perverznih Cvetova zla Bodlerovih, jezivih halucinacija Edgara Poa, i Danse macabre – ako ne dekoracije iz radnji za pogrebnu spremu, poezija grobara koji je čitao knjige“.