Jovana Ćosić: Nemam nameru da se vratim

Na istom univerzitetu sam nastavila i istraživačke master studije iz oblasti plastičnih umetnosti. Živela sam sve vreme u Marseju. I tamo sam otišla sa jednom sasvim drugačijom idejom. Verovala sam da ću nastaviti da se bavim temama koje sam ovde započela na doktorskim interdisciplinarnim studijama na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Ali, sve se polako promenilo. Fokus mojih interesovanja se našao na neočekivanoj strani. Kako sam upoznavala polako grad, osetila sam potrebu da upoznam njegove stanovnike, da pronađem svoje mesto među njima. To su razlozi mog interesovanja za kartografiju grada i traganja za vlastitim identitetom i identitetom grada. Dosta sam fotografisala, pričala sa različitim ljudima, beležila njihove priče, pravila video zapise. Tako je Marsej za mene postajao deo mog rada, a potom sve više i moj grad – kaže u razgovoru za Danas mlada likovna umetnica Jovana Ćosić čija je izložba o Marseju, njegovim kvartovima i ljudima upravo održana Centru za grafiku i vizuelna istraživanja u Pariskoj 16 u Beogradu.

– Ideja je bila da predstavim plan grada kroz lična iskustva njenih građana. Postavljajući pitanja privatnog i javnog prostora kolaža i mape kao medijuma došla sam do meni zanimljivih rezultata. Jedna od njih bila je i ljubavna kartografija grada realizovana u vidu animacije i audio instalacije. Snimala sam parove koji su me vodili kroz mesta koja su ih povezala, na kojima su se zavoleli, svađali, ponekad rastajali. Ispalo je da je grad premrežen silnim ljubavnim putevima. Bilo je uzbudljivo otkrivati tu stranu grada i posmatrati arabesku koju su iscrtali zaljubljeni.

Pre toga, pokušala sam da kroz intimne priče stanovnika pojedinih kvartova predstavim svaki kvart ponaosob u fotografijama od 360 stepeni uz pomoć veb-sajta koji sam posebno kreirala za tu svrhu. Sve se dešavalo u realnom prostoru i ta slika grada je bila sasvim drugačija od one u bedekerima.

Ova izložba je otkrivanje jednog grada kroz lična iskustva njegovih stanovnika. Na izložbi se pored mape Marseja nalaze i mape deset od šesnaest marsejskih kvartova koje prate priče stanovnika tih kvartova u originalnim audio zapisima kao i prevodima na srpskom.

Na izložbi su prisutni i neki drugi gradovi za koje ste bili vezani?

– Na glavnom zidu je izložena moja lična karta, vezana za moj prošli život, moje studije i grad koji želim da osetim kao svoj. Dakle, prva mapa je mapa grada Čačka u kome sam rođena. Dugo nisam mogla da se setim šta bih vezala uz tu prvu mapu, a da to ne bude banalno, jer moj medij nije literatura. Onda sam se setila priče jedne prijateljice, Splićanke koja je kao dete neprestano zurila u more i imala od života isto tako velika očekivanja  kao što je veliko more. Tu sam se prepoznala. Malo dete, ogroman svet oko njega i isto toliko velika očekivanja. U detinjstvu sam leškareći u sigurnosti izmišljala reči. Danas mi je čudno koliko su te izmišljene reči imale u sebi zvuk francuskog jezika. Tako sam patofne prozvala „plafontama“ zamišljajući da sa njima može normalno da se šeta i po plafonu. „Sondorans“ mi je bila omiljena reč.

Druga karta je karta Beograda.

– U njoj je moje školovanje, pravo odrastanje i moja dugogodišnja emotivna veza. Priču o Beogradu završila sam sa pticama koje sam svojevremeno prilično opsesivno crtala ovde. Izgleda da mi je bio potreban neki novi prostor, slobodniji, topliji da bi te moje ptice poletele.

Onda je došao Marsej?

– Reči iz mog imaginarnog sveta su mi poslužile za treću mapu, mapu Marseja. Dogodilo se da sam zamenila reke za mora, zimu za leto upoznala nekog…

Ova izložba ima takođe jedan jako bitan interaktivni aspekt. Posetioci su u prilici da preuzmu odštampane karte Beograda koje su im na raspolaganju u galeriji i da na taj način učestvuju u novom projektu „Lične kartografije“ koji bi bio predstavljen u Francuskoj ali ovaj put sa beogradskim pričama. Radujem se unapred tom projektu!

Ostali ste u Francuskoj?

– Nemam nameru da se vratim. Pre svega i posle svega ja volim ovu zemlju. Volim Srbiju. Ali, ovde je vreme stalo. Svaki put kad dođem malo se razočaram. Ipak uvek i svugde pričam lepo o svojoj zemlji, ali sebe više ne vidim ovde.

Kako izgleda tvoj život posle studija u Marseju?

– Sa kolegom Arnom Buske vodim i delim atelje i koncept store „Verre Minuit“ u kome se bavim sito štampom i slikam. Radim i kao prevodilac za organizacije kao što je Oziris. Reč je o prevođenju seansi sa psihijatrijskim slučajevima. To je posao koji mi za sada obezbeđuje sredstva za život i pruža mogućnost da slikam i crtam nezavisno od diktata tržišta.