Jovančićević: Nemamo strategiju razvoja nauke u Srbiji

Komentarišući plasman UB između 401. i 500 mesta na najnovijoj Šangajskoj listi najboljih svetskih visokoškolskih ustanova, on kaže da su razlozi vrlo jasni:

– Postoji određeni broj fakulteta na Univerzitetu u Beogradu među kojima su Hemijski, Fakultet za fizičku hemiju, Tehnološko-metalurški, Biološki, Fizički i delom Medicinski i Matematički, čiji doktoranti pre odbrane doktorske teze imaju obavezu da publikuju po dva, a na nekim fakuletima i po tri naučni rada i to je ono što danas čini nauku na Beogradskom univerzitetu.To je i glavna forma, a može se reći i motivacija nastavnika da se bave naukom – smatra Jovančićević.

On dodaje da u poslednje vreme ima puno doktorskih kandidata koji su se odlučili na nastavak školovanja iz različitih razloga socijalno-političke prirode.

– U nemogućnosti da nađe odgovarajuće zaposlenje jedan broj mladih ljudi se, da kažemo, i silom prilika odlučuju za nastavak školovanja i posle master studija upisuju doktorske. To je po mom mišljenju, dobro rešenje u tim godinama koje predstavljaju svojevrsnu životnu raskrsnicu. Nisu svi oni ozbiljni studenti koji će da prionu i da rade ozbiljno, ali dobar broj i jeste. Recimo, na Hemijskom fakultetu je trenutno zavidan broj aktivnih doktoranata. Svaki doktorant ima obavezu publikovanja u časopisima, od kojih su mnogi visoko rangirani. To jeste i jedan od krucijalnih razloga zašto Univerzitet u Beogradu opstaje i zašto je i dalje prepoznat u svetskoj naučnoj zajednici – navodi Jovančićević.

S druge stane, dodaje, nauka u Srbiji generalno stagnira jer od oko 14.000 naučnika, koliko ih je u ranijem periodu bilo na domaćim projektima, trenutno samo oko 2.000 učestvuje na projektima u okviru programa Promis i Ideje.

– Dakle, 12.000 naučnika je van tih projekata. Na univerzitetima se problem nauke rešava na način kako sam opisao, a istraživači na institutima su u nekom vakuum stanju i to se, pretpostavljam, odražava i na naučne rezultate, pogotovo ako se imaju u vidu i uslovi za rad kakvi su bili u pandemijskim okolnostima. Naravno, bilo je opravdanih izostanaka, ali je veliki broj naučnika na institutima to zloupotrebljavao, nije dolazio na posao i nije radio kao u prethodnim periodima – kaže Jovančićević.

On veruje da je svojevrstan sunovrat nauke u Srbiji počeo prekidom postojanja domaćih naučnih projekata. Kaže i da bi neki istraživači, koji su trenutno angažovani na programima Ideje rado napustili takvu vrstu projekata zbog preobimne i komplikovane administracije koja je daleko iznad zahteva za kvalitetan naučni rad.

– Nemamo strategiju razvoja nauke u Srbiji i veliki broj naših naučnika je neupotrebljen. A da bi bili upotrebljeni moraju da budu uključeni u projekte za domaće potrebe. Država treba da definiše koje su to prioritne oblasti koje ona mora da razvija, što su po mom mišljenju energetika, životna sredina, kompjuterske nauke i poljoprivreda, i da unutar toga raspisuje pozive i finansira te projekte. Na taj način srpski istraživački bi bili na usluzi državi, a ovako ne postoji dovoljna kontrola onoga što rade. Naučnici nisu dovoljno iskorišćeni jer država od njih ništa posebno i ne očekuje – smatra Jovančićević.

On kaže da je institucionalno finansiranje katastrofalno za srpsku nauku i da je postojanje Fonda za nauku loše rešenje.

Jovančićević dodaje da nauku treba u potpunosti vratiti resornom ministarstvu i naučnim matičnim odborima koji, kako kaže, i dalje postoje ali su im ingerencije praktično nikakve i svedene na izbore istraživača u neka naučna zvanja.