Moj odnos prema životu odredila je sudbina moje porodice. Majka Dana, Vojvođanka, nakon završene Pančevačke gimnazije upisuje tehnologiju u Beogradu, gde upoznaje mog oca, Aleksandra Jankovića, čoveka iz jedne od najbogatijih porodica u Srbiji.
Ujak mu je bio industrijalac Vlada Ilić, gradonačelnik Beograda i veliki dobrotvor.
***
Moj otac je studirao u Beogradu metalurgiju, a u Nemačkoj tekstilnu tehnologiju kako bi mogao da nastavi porodični posao. Živeo je u vili u Venizelisovoj kod svog ujaka Vlade Ilića, koja posle Drugog svetskog rata postaje Geneksova direkcija, a devedesetih sedište JUL-a Mire Marković… Zatim hotel, i više i ne znam šta je, samo znam da nam još uvek ništa nije vraćeno restitucijom. Ostala nam je samo porodična grobnica.
***
U mojoj porodici se oduvek gajio duh liberalizma. Moj otac je tako u rudniku Zajača, koji je i projektovao a zatim radio kao tehnički direktor, organizovao štrajk kako bi zaštititio prava rudara… U to vreme njegov ujak Vlada Ilić bio je gradonačelnik Beograda. Za razliku od današnjih vlastodržaca, Vlada Ilić je iskreno brinuo o svojim radnicima. Obezbeđivao im je stanove, zdravstvenu zaštitu i školovanje. Iako ga Beograđani uglavnom znaju po tome što je osnovao Zoološki vrt, njegovi radnici su ga pamtili po dobročinstvu.
***
Kada je uhapšen 1945, radnici su mu slali pakete u zatvor, a kada je umro ubrzo nakon izlaska iz zatvora u teškom siromaštvu, njegovi radnici su mu došli na sahranu, što je u to vreme bila velika hrabrost.
***
Kao gradonačelnik Vlada Ilić je učinio dosta za Beograd: isušio je baruštine na dunavskoj obali i pretvorio ih u parkove, čime je uništio legla malarije… podigao je radničke stanove, dezinfekcioni zavod, bolnicu, dispanzer, dečje odeljenje, prihvatilište za decu… Pojeftinio je struju, uredio opštinske finansije, uveo nove tramvajske pruge i autobuske linije. Za vreme njegovog mandata uređeno je 300 bašti i dečjih igrališta, a zaslužan je i što je Beograd dobio svoj sajam.
***
Vilu u kojoj je devedesetih bilo sedište JUL-a moj deda izgradio je kao porodični dom. Bio je oženjen Olgom Dunđerski, a venčani kum im je bio kralj Aleksandar Karađorđević.
***
Za vreme Drugog svetskog rata Vlada Ilić nije hteo da napusti Srbiju, smatrajući da ništa loše nije uradio i da nema razloga da odlazi iz zemlje. Naprotiv, verovao je da je svojim radnicima pomogao da prežive teška ratna vremena pružajući im mogućnost da rade. Međutim, po završetku rata, Vlada Ilić je uhapšen kao narodni neprijatelj i ratni profiter.
***
U to vreme, bogatstvo se sticalo generacijama. I naše porodično bogatstvo je postojalo mnogo pre Vlade, nisi mogao postati bogat za par ratnih godina kao što je to slučaj u ovim vremenima. Od likvidacije ga je nakon rata spasao Vinston Čerčil, tako što se za njega založio kod Josipa Broza Tita. Vlada je imao jake poslovne veze sa Englezima, a Čerčila je lično poznavao.
***
I moj otac Aleksandar je uhapšen 1945. Osuđen je na osam godina zatvora, gubljenje nacionalne časti i, naravno, konfiskaciju celokupne imovine. Kaznu je služio u Zabeli. Srećom, još dok je projektovao rudnik u Zajači, sprijateljio se sa popom Vladom Zečevićem iz manastira Tronoša… koji će kasnije preći na stranu komunista i postati ministar unutrašnjih poslova u vladi posleratne Jugoslavije. Vlada Zečević je zaštitio našu porodicu dok je otac bio u zatvoru tako da nas, zahvaljujući njemu, nisu izbacili iz stana.
***
Šest godina nakon odlaska mog oca u zatvor, prava potraga za inženjerom Jankovićem, jer je trebalo obnoviti rudnik Zajača, a stručni kadar je nedostajao. Tako ponovo dolaze ljudi u kožnim kaputima koji ga prebacuju u Zajaču… Danju radi kao tehnički direktor, a noću ga voze nazad u zatvor.
***
Policija je često dolazila kod nas kući i saslušavala moju majku. Te posleratne godine dok je otac bio u zatvoru bile su veoma mučne. Bili smo obeleženi kao porodica. Mi smo bili deca robijaša. Ali, majka je bila veliki borac. Mnogo se mučila i nikada se nije žalila, a bila je sama sa troje dece i bolesnom majkom. Da bismo preživeli, pravila je imalin…
***
Bila sam mršavo i neuhranjeno dete jer smo često gladovali. Kada pomislim na svoje detinjstvo, najviše pamtim glad, bol u stopalima od cipela moje starije sestre koje su mi bile dva broja manje, majku koja se trudi da nas prehrani ali ne gubi životni optimizam, i ljude u kožnim kaputima koji često dolaze u naš stan.
***
Po izlasku iz zatvora, moj otac se, zahvaljujući svojoj stručnosti, zaposlio na Tehnološkom fakultetu kao naučni saradnik… ali nije bio podoban za rad sa studentima. I moj otac Aleksandar i Vlada Ilić rehabilitovani su 2009. godine. Po Vladi Iliću jedna beogradska škola, koju je on napravio za decu svojih radnika, i dalje nosi ime Vlada Ilić. 2004. godine Skupština grada Beograda donela je odluku da se Ulici Miloša Matijevića Mrše vrati stari naziv: Ulica Vlade Ilića.
***
Završila sam Arhitektonski fakultet 1968. godine u vreme studentskog protesta. Odbrana diplomskog mi je nekoliko puta odlagana jer je fakultet bio blokiran. Počele su promene, nadala sam se, ali nažalost vrlo brzo se sve završilo.
***
Kao studentkinja Titov komunizam nisam osećala kao problem, iako nikada nisam ušla u Partiju. Zapravo, nisu mi ni nudili, valjda se to podrazumevalo zbog moje porodice. Ipak, sa ove distance, to vreme pamtim kao najlepše, kao neko romantično vreme. Svi smo bili apolitični, uređeno i sigurno se živelo, bilo je obezbeđeno zdravstveno osiguranje, dobijali su se stanovi, koje doduše mi nikada nismo dobili, slavili su se Titovi rođendani.
***
Kao mlada arhitektkinja 1969. odlazim u Minhen, gde radim na projektima za Olimpijsko selo, za Olimpijadu 1972. Period do 1990. je bio miran i nisam mogla ni da zamislim kakvo nasilje ću ponovo doživeti i to, ispostaviće se, veoma brzo.
***
U Miloševićevom zlokobnom nacionalizmu sam odmah prepoznala veliku opasnost i u firmi u kojoj sam tada radila počinjem da sakupljam potpise za njegovu smenu. Ubrzo me proglašavaju tehnološkim viškom i ostajem bez posla. Moj muž, koji u tom trenutku takođe vodi borbu protiv Miloševićevog režima, kao predsednik Nezavisnog sindikata RTS-a biva poslat na prinudni odmor. Naš život, kao i život naše dece, obeležili su mukotrpna i duga borba za smenu Miloševića, borba protiv rata, nepristajanje na politiku zločina. Tuga i sramota zbog Vukovara, Sarajeva, Dubrovnika, Srebrenice…
***
Zbog Oluje i Bljeska. Zbog manipulacija i mržnje koja se servira sa ekrana državnih televizija. Zbog pokušaja da nam se oduzme zdrav razum. Zbog novopečenih pravoslavaca i izvitoperenih „zaštitnika“ nacionalnog identiteta. Moja porodica nikada nije ni prestajala da slavi slavu, ali ta pomama oko slava, nakon pedeset godina probuđenog srpstva i pravoslavlja, delovala mi je groteskno.
***
Moji roditelji nisu bili komunisti, ali su mi usadili duboko poštovanje građanskih vrednosti koje je podrazumevalo i poštovanje svih nacionalnosti i veroispovesti. Stare beogradske porodice su gajile duh tolerancije i građanskih sloboda i nikada mi nije bilo jasno zašto je ta školovana elita toliko morala da strada za vreme Broza. Oduzimanje imovine još i mogu da shvatim, ali hapšenja, likvidacije, saslušanja, oduzimanje građanske časti ljudima koji su toliko zadužili Beograd i Srbiju, ne mogu da razumem.
***
Devedesetih godina prošlog veka naš stan je zbog angažmana mog muža u Nezavisnom sindikatu RTS-a, ali i zbog lokacije tik uz Skupšinu ispred koje se uglavnom odigravaju demonstracije, sabirno mesto nezavisnih novinara. Moja majka je prvi put od 1945. ponovo srećna, iako su to godine ponovnog nasilja.
***
Prvog juna 1993. godine moj muž Laza i njegova koleginica novinarka Milica Pešić su na Trgu Nikole Pašića brutalno pretučeni. Te noći smo izašli na ulice pošto smo čuli da su pretučeni Vuk i Dana Drašković. Sećam se zvuka policijskih cokula koji odzvanja iza naših leđa dok nam nenadano pritrčavaju i hvataju mog muža i njegovu koleginicu Milicu Pešić. Sećam se da sam molila jednog mladog specijalca da ga pusti i da je Milica vrištala: „Biješ me u mom gradu“, a policajac koji je tuče joj odgovara: „Nikada više u ovom gradu neš’ biti sigurna.“
***
Sećam se da su mene i moju ćerku gurali dok joj je otac ispred naših očiju prolazio kroz „toplog zeca“. To je ono kada se naprave dva paralelna reda policajaca i onda žrtva mora da prođe između njih dok ga mlate pendrecima i šutiraju. A onda su njega i Milicu strpali u policijsku maricu i odveli.
***
Kada se te noći vratio kući, curila mu je krv iz ušiju i imao je polomljena rebra. Narednih dana usledila su mučna saslušanja. Jedan dan dolazim kući i zatičem dva nepoznata čoveka za trpezarijskim stolom i moju majku koja kaže: „Gospoda su iz MUP-a.“ To su bili inspektori Obradović i Ognjanović, koji ispituju mog maloletnog sina o ocu.
***
Muža će više puta saslušavati i kod kuće i u policijskoj stanici iako je toliko pretučen da se sa velikim naporom kreće. Ispostaviće se da će inspektor Obradović posle 5. oktobra 2000. postati šef beogradske policije, a inspektor Ognjanović advokat koji će braniti između ostalih i Slobodana Miloševića i Luku Bojovića… i koji će 2018. biti ubijen od strane nepoznatih počinilaca.
***
Devedesete pamtim po demonstracijama, po ulici, pištaljkama, šerpama, pendrecima, vodenim topovima… Borili smo se za promene, borili smo se protiv rata… Sin mi u to vreme radi na B92, ćerka u Danasu, a zatim, kada je krenulo bombardovanje, na Radiju Slobodna Evropa. Muž je za vreme bombardovanja tehnički direktor Radija B92.
***
Nikada neću zaboraviti noć kada su uhapsili Verana Matića i dan kada je ubijen Slavko Ćuruvija. Nisam znala šta će se desiti sa mojom porodicom jer su svi radili u medijima koji su tada slovili za „izdajničke“. Tada sam se osećala kao da nas je svet ostavio na milost i nemilost Miloševićevom režimu i to me je plašilo više i od samih bombi. Ipak, preživeli smo.
***
Dolazi 5. oktobar 2000. Deca su na svojim zadacima, a svi smo ponovo na ulici. Pošto živimo odmah ispod Skupštine, u trenutku kada su demonstranti pojurili grupu policajaca koji su očito trebalo da budu žrtvovani, moj muž i ja ih spasavamo tako što ih primamo u ulaz zgrade, pa u naš stan.
***
Međutim, zajedno sa njima ušli su i demonstranti i u našem stanu zamalo da izbije sukob isti kao na ulici. Policajci su preplašeni, demonstranti ostrašćeni. Eksplodiralo je desetogodišnje nezadovoljstvo i teror koji je policija sprovodila nad svojim građanima. Ipak, uspevamo da smirimo i jedne i druge. U jednom trenutku ulazi i naša ćerka Ivana, koja se upravo vratila iz svoje redakcije Radija Slobodna Evropa… Kada ugleda policiju u stanu, stane kao sleđena…
***
Objašnjavamo da nisu došli da hapse i da smo ih spasili jer bi ih razjarena masa demonstranata linčovala. Ne vredi… Ivana ne shvata kako smo mogli da policiju… od koje svih tih godina stradamo… pustimo u kuću, dajemo im svoju garderobu i, jednog po jednog, izvodimo na ulicu. Kažemo joj da su i oni nečija deca, na šta ona besno odgovara: „Jebala vas deca!“… Sedi se i na podu jer kuća je prepuna… što ljudi, što oružja, šlemova, policijskih uniformi…
***
Narednih dana neki od policajaca su dolazili po svoje oružje i uniforme, a ono što je ostalo nosili smo u stanicu u Majke Jevrosime. Njihove majke su isto dolazile i donosile nam poklone, kafu, slatko… i zahvaljivale se što smo im spasili decu.
***
Posle 5. oktobra 2000. bila sam kratko vreme direktorka Građevinske direkcije Srbije. Iako je došlo do toliko dugo čekanih promena, nisam se uklapala ni u novi sistem. Ili je možda ipak ostao stari?… Toliko neracionalnog rasipanja u tako siromašnoj zemlji, u kojoj se politika doživljava samo kao sredstvo za bogaćenje. Želela sam istinske promene, ali ih nažalost nisam doživela.
***
Ja i dalje, sa svojih 77 godina, idem na sve građanske proteste i inicijative koje se organizuju. Kada malo bolje razmislim, postoji jedna konstanta koja obeležava sve periode mog života, a to je nasije. S tim što je nasilje sistema nad pojedincem, koje sam živela celog svog života, sada zamenilo nasilje nad mojim gradom. Svedočimo neukusu kroz užas od spomenika Stefanu Nemanji, kroz fontanu na Slaviji, Trg republike, Beograd na vodi… Kao arhitektu, bole me rane Beograda koje joj ova vlast čini. Nadam se da neće porušiti i most na Savi koji je podignut dok je moj deda bio gradonačelnik.
O sagovornici
Jovanka Lalić, arhitektkinja, rođena je u Beogradu 1944. godine. Radila je u arhitektonskim biroima Napred, Agroinženjering i Arhid. Projektovala je stambene zgrade za Olimpijsko selo u Minhenu, za Olimpijadu 1972. godine. Posle petooktobarskih promena bila je v. d. direktora Građevinske direkcije Srbije. Sa mužem Lazarom živi u Beogradu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
