Jugorokeri – kreatori urbane muzičke tradicije

Zato valja promisliti da li se (ovde i sada) muzički žanrovi, poput džeza, popa i roka, mogu nazvati tradicionalnim u smislu da su oni oblikovali ne samo muzički (estetski) ukus nekadašnje građanske omladine, nego i kreirali njihovo ukupno ponašanje, moralna shvatanja, ideološka i politička ubeđenja. Kakav je njihov ukupan smisao u kulturi i kakva značenja proizvode?

Postavlja se pitanje da li se može govoriti o muzičkoj tradiciji u Srbiji, a da to ne bude narodna muzika, folklor, harmonika, frula i truba. Današnja Guča je pretesna da bi se u nju mogla smestiti čitava muzička tradicija Srbije.

Ima li moderna Srbija (eto opet druge Srbije!) gitarsku tradiciju i, ako je ima, zašto se ona prećutkuje i stavlja pod tepih. Srbija nije postojbina pomenutih muzičkih pravaca, ali ni tradicija u celosti ne podrazumeva nasleđe koje je bez ostatka nacionalno obojeno.

U raznim periodima društvenog razvoja Srbije odnos prema kulturnom nasleđu bio je selektivan. Generalno, on se ticao folklora, to jest narodnog stvaralaštva (muzike, domaćih rukotvorina, običaja, zanata). Iako je pre Drugog svetskog rata takozvana zabavna i džez muzika bila zastupljena u kulturnom životu Srbije, mnoge kompozicije su jednostavno nestale, a većina nije bila ni zapisana.

Razlozi su uglavnom prozaični i, u celini, mogu se svesti na jedan: muzika te vrste (po svedočenju kompozitora i dirigenta Vojislava Bubiše Simića) nije bila cenjena kao umetnost (sic).

Duh „kapitalističke“ kulture Zapada

Danas, kad je prefiks etno postao garant komercijalnog uspeha svakog proizvoda, pa čak i onog najgoreg u muzici, u zapećak su stavljene ostale vrednosti našeg kulturnog nasleđa – one koje su preuzete iz drugih kultura, čak i one iz izvorne nacionalne tradicije.

Srbija pre i posle rata, a naročito Beograd, bila je prilično otvorena za strane, evropske i američke kulturne uticaje u koje je ugrađivala i nešto svoje.

Građanska omladina pre Drugog svetskog rata imala je mogućnost da putuje i da se školuje u inostranstvu i procesom enkulturacije selektivno usvaja kulturne elemente zemalja u kojima je boravila. Zahvaljujući pre svega entuzijazmu pojedinaca sa našeg prostora, Srbija nije zaostajala za evropskim i američkim kulturnim trendovima.

Pre rata bilo je dosta muzičkih klubova, škola plesa i balskih dvorana, kafana, kabarea, barova i lagodnog noćnog života. Igranke su u ono vreme bile društveni događaji od velikog značaja i prestiža, a orkestri su svirali „svetski repertoar“.

Ostaće zabeleženo da je, po uzoru na američke orkestre, 1927. godine osnovan prvi džez orkestar u Srbiji, pod imenom Studentski Micky Jazz. Bilo je to vreme kada „Srbija nije morala da dokazuje da je deo Evrope i sveta“, kako je to zapisao u knjizi Jazz u Srbiji 1927-1944 srpski džez muzičar Miša Blam.

Evropejski duh postao je uz velike napore entuzijasta deo srbijanskog kulturnog identiteta i nikako se ne može isključiti iz naše muzičke i kulturne tradicije.

Iako je posleratni režim u Srbiji kao delu Jugoslavije bio komunistički, on nije uspeo da uništi taj duh kapitalističke kulture Zapada, koji je u svesti mladih ljudi (pretežno obrazovanih i urbanih) važio za progresivan i – moderan. Kao već duboko zapreten u pamćenje i emocije naših predaka, on je postao deo njihovog senzibiliteta.

To se već može nazvati kulturnim nasleđem koje se usvaja i prenosi na naredne generacije. Uzgred, valja priznati da su cenzorske stege bile rezervisane uglavnom za javno ispoljavanje različitih političkih stavova, i da nisu previše zadirale u estetske preokupacije ljudi, njihovo odevanje i gastronomsko-gurmanske sklonosti.

Svako je mogao da „svira i za pojas zadene“ (i trubu, i duduk i ćemane), da se dopinguje svakojakom brljom po želji i da jede svadbarski kupus do mile volje. To je što se tiče narodne tradicije i srpskih običaja. Ali, i gradovi širom Srbije su tragali za svojim identitetom.

Elem, po svedočenju Bubiše Simića u knjizi Sentimentalno putovanje, od 1947. godine svake subote i nedelje u Beogradu su održavane igranke popularne muzike na košarkaškom terenu na Kalemegdanu.

Današnji narodnjački duh, pod geslom očuvanja srpskog „nacionalnog bića“, bacio je u senku sve tekovine kulture iz srpske kulturne tradicije koje su odudarale od klasičnog nacionalnog obrasca, budući da se nisu uklapale u mejnstrim folklora i ruralne kulture.

Prepušta se zaboravu stvaralaštvo i talentovani individualci – muzičari, kompozitori i izvođači, koji su doprineli razvoju muzičke kulture u Srbiji, naročito na planu pop i rok muzike.

Svi oni bili su važni kao kreatori muzičkog ukusa, ali i više od toga. Sociološki gledano, oni su oblikovali društveno ponašanje omladine, modelovali njihova moralna shvatanja, idejna uverenja, doprinosili su novom i modernijem shvatanju života i sveta.

Muzika je u najvećoj meri formirala urbani i nekonformistički pogled na svet adolescenata, koji je bio suprotstavljen tradicionalističkom kulturnom obrascu. Poznato je da su se u rokerskim potkulturama mladih uvek jasno raspoznavali gestovi društvenog otpora i nepristajanja.

Srbija – najevropskija i najsvetskija

Iz kolektivnog pamćenja ne smeju se izbrisati godine u kojima je Srbija, čini se, bila najevropskija i najsvetskija. Druga polovina 20. veka u Srbiji kao delu jedne šire državne zajednice, obilovala je originalnim i popularnim kulturnim sadržajima koji se iz sadašnje perspektive već mogu smatrati delom naše kulturne tradicije. I to onim delom na koji se valja osloniti.

Tada je Srbija činila „korake od sedam milja“ ne bi li se pridružila modernom ili, kako se tada govorilo, naprednom svetu. Kontinuitet toga razvoja osujećen je, pa i sasvim prekinut, krvavim raspadom SFRJ, tako da su te godine delimično izbrisane iz sećanja ljudi.

Srbija druge polovine prošloga veka nije ostala slepa za sva dešavanja u svetu. Stanje u njoj nije bilo preslikano sa Zapada, ali su se zapadna gibanja odrazila i na njenu unutrašnju situaciju.

Bilo je tu i studentskog bunta (čuveni šezdesetosmaši) i raznoraznih aktivnosti na poboljšanju i konsolidaciji političkog stanja, ali su se najvažnije stvari i sukobi dogodili na planu kulture, naročito u pogledu shvatanja tradicionalnog i modernog života. Idejna razilaženja u društvu imala su sve manje klasni, a sve više generacijski karakter.

Činjenica je da rok kultura u Srbiji, svojim trajanjem i dometima u određenom istorijskom periodu, predstavlja sastavni deo kulturne tradicije srpskog društva. Time se ne omalovažava, a još manje dovodi u pitanje, značaj srpske narodne i nacionalne tradicije, oličene u narodnim pričama, pesmama, legendama, običajima, zanatima, muzici i raznim rukotvorinama.

Stvar je u tome da se fondu podrazumevajućih tradicionalnih srpskih vrednosti priključe i kulturni sadržaji iz naše novije prošlosti. Misli se prvenstveno na period šezdesetih i sedamdesetih godina, u okviru koga je afirmisana popularna kultura – rokenrol, avangardne forme umetnosti i moderni pogled na svet.

Stiče se utisak da je taj progresivni deo srpske kulturne istorije danas prikriven nevidljivim tajnim velom. Kao da se to želi zaboraviti ne bi li se Srbija zaštitila od promena koje bi pospešile njenu bržu evropeizaciju.

Ogromni talas bit muzike (kako smo nekad zvali rokenrol) doneo je i novi pogled na svet: mladi su svoj vizuelni i duhovni identitet podešavali u skladu sa zahtevima modernog vremena.

Treba, međutim, biti iskren pa reći da zapadnjačke subverzije u Jugoslaviji, zemlji mekog socijalizma, nije bilo u tekstovima rok kompozicija. Rezistentne strategije ponajviše su se ogledale u eksplozivnom zvuku instrumenata, vrištećim vokalima, ritmičkoj osnovi i snažnim bas deonicama, rečju: dobrom gruvu.

Takav zvuk kod mladih ljudi stvara burne senzacije sa raznim oblicima nezadovoljstva, gneva, revolta i pobune protiv nametnutih normi i prisila sistema. Više od svega toga promene su bile vidljive u imidžu mladih, njihovoj modi, ponašanju, stavovima, ritualima, slengu – svemu čime su podr(a)žavali svoje zapadne muzičke idole.

Sa današnje distance gledano, tih nekoliko decenija prošlog veka predstavljaju deo kulturne baštine i čine bazu za nove umetničke poduhvate. Međutim, rokenrol je medijski i u svakom drugom pogledu skrajnut da bi se otvorio put raznoraznim etno-kič manifestacijama.

Reč je o provincijalnim turbo-trubačko-gastronomskim i sportskim nadmetanjima u stilu „bacanja kamena s ramena“, o raznim roštiljijadama, slaninijadama, kobasicijadama, bostanijadama, i sličnim jadama – sve u cilju pokazivanja naše kulturne posebnosti, izmišljanja srpskosti kao najuzvišenije vrednosne kategorije.

Srpski identitet u tradicionalnom smislu reči podrazumeva ruralni ambijent, kolektivni duh i nacionalnu (versku) sabornost, a poznato je da je rokenrol indivudualistički pokret, rezistentan prema bilo kojem nacionalizmu i da podrazumeva mišljenje sopstvenom glavom.

Iz političkog narativa vladajuće klase proizlazi da je narodna muzika domaća i da je kao takvu valja negovati, a da je popularna (rok) muzika u bilo kom obliku uvezeni prišivak sa Zapada, stran srpskom mentalitetu.

U eri sveopšte retradicionalizacije i remitologizacije društva rokenrol postaje običan uljez. Političke elite svoje glasove na izborima kupuju prostom populističkom, antizapadnom i nacionalističkom retorikom, a u tu ideološku mrežu upada najšire glasačko telo koje čini ruralno stanovništvo i ogroman broj nepismenih i polupismenih ljudi.

Rokenrol je izrazito urbana kultura, individualistički nastrojena, nacionalno neostrašćena i nesklona priznavanju autoriteta bilo koje vrste. Ta vrsta muzike se opire političkoj represiji i kulturnom imperijalizmu i zato nigde i nikad nije bila miljenik vladajućih struktura. Srbijanska vlast beži od nje na taj način što je ignoriše, nipodaštava, marginalizuje, izbacuje iz vlastite (muzičke) tradicije.

Srbija danas – troma, nemaštovita, drhtava i jalova

Rokenrol bendovi, iako većinski nisu bili virtuozni u umetničkom smislu reči, obeležili su kulturu druge polovine 20. veka i ucrtali Srbiju u kulturnu mapu sveta. Tadašnja mladež, nošena svojom muzikom, postavila je prilično visoke standarde (kulturne, a ne samo muzičke) ispod kojih se nije želelo ići. Srbija sada, u odnosu na nekadašnju rokenrol Srbiju, vidno je troma, nemaštovita, drhtava i jalova. Pati od amnezije i Alchajmerove bolesti.

Ima kancer i ide unatrag. Poznaje samo jedan instrument, gusle, i svira samo na jednoj žici. Uvek isti akord. Za razliku od današnje obožene i produhovljene Srbije, vreme gitarske Srbije biće zapamćeno kao vreme istinske i slobodne ljubavi, nade u ostvarenje društva bez predrasuda i vere u bratstvo ljudi (hipici).

Rok muzika za naše prilike, ovde i sada, nije nacionalno, politički i idejno podobna – ona ruši sliku tradicionalne, navodno čiste i čestite, ruralne Srbije i obesmišljava tu lažno konstruisanu idilu.

Na kraju želim da ovo manje-više teorijsko i za većinu nepopularno akademsko izlaganje poduprem empirijskim materijalom iz sopstvenog iskustva. Veliki broj jugoslovenskih grupa (srpskih, hrvatskih, domaćih, kako god) gledao sam i slušao uživo na njihovim nastupima, družeći se sa njima, faktički ili simbolički. Sredinom 1960-ih pojavili su junaci moga doba – rok bendovi ili izvođači takozvane bit muzike.

Zahvaljujući njima mogli smo da osetimo dah vetrova koji su dolazili sa Zapada. U Niškoj tvrđavi imao sam privilegiju da kao klinac gledam i slušam The Rockin’ Vickers, engleski bend u kome je, navodno, svirao Lemi, kasniji član Motörheada.

Od domaćih grupa najpre sam prisustvovao koncertu grupe Tomi Sovilj i njegove Siluete (sa njihovim čuvenim Vule bule), a potom sa neskrivenom pažnjom pratio nastup Zlatnih dečaka koji su svirali mahom instrumentalnu muziku, uključujući obrade klasičnih numera Čajkovskog, Rimskog Korsakova i Dvoržaka.

Mnoge grupe slušao sam u svom gradu – u Narodnom pozorištu, Domu JNA, rovčetu u Tvrđavi, u Domu mladih, sportskoj hali Čair i holovima Medicinskog i Mašinskog fakulteta (Siluete, Robote, Best Nothing sa Peđom Vraneševićem, Korni grupu, po prvi put sa pevačem Dadom Topićem, YU grupu, Smak, September i odličan beogradski ženski rok bend Sanjalice).

Druge grupe pratio sam u Beogradu – Domu omladine i Gradskom podrumu (Crni biseri, Elipse, splitski Delfini…) Sa mnogim našim bendovima družio sam se tokom leta širom Jadranske obale, koju sam obilazio autostopom (počevši od Petrovca na Moru pa gore do Rijeke).

Tom prilikom uživo sam slušao Kameleone, Atomsko sklonište i Grupu 220. Ne mogu da ne pomenem danas skoro zaboravljeni hard-rok bend Ponoćne lampe iz ondašnjeg Svetozareva čije sam sjajno izvođenje Hendriksove Foxy Lady čuo u jednom izviđačkom kampu u Makarskoj, misleći da je tu zalutao glavom i bradom legendarni Džimi!

Na kraju, ništa bez niških Daltona, koji su, po meni, vokalno i instrumentalno bili najbolji interpretatori kompozicija iz repertoara Bitlsa u Jugoslaviji.

Od svih domaćih grupa tog vremena na mene su najsnažniji utisak ostavile dve, iako su svirale (odnosno skidale) tuđe pesme (The Kinks, The Rolling Stones, The Troggs, Them i dr). To su najpre bile Siluete sa dugokosim frontmenom Zoranom Miščevićem, koje su i fizički – po izgledu i spontanoj komunikaciji sa publikom delovale zapadnjački, tipično rokerski.

Bez skrivene rok nostalgije, ostala mi je u sećanju Miščevićeva luda ekstravagancija i simpatična prepotencija, kojom je šarmirao i bacao u trans naše devojke – šizike u mini suknjama i vrućim pantalonicama.

Još zapadnjačkiji bili su zagrebački Roboti (u Italiji i Nemačkoj nastupali kao The Five Up) – nezaboravan je falset vokalnog soliste Tonija Studenog i njegov originalan način izvođenja poznatih rhythm & blues i soul numera, a još više perfektne improvizacije na bubnjevima Viktora Hromina, posebno u kompoziciji Land of 1000 Dances Vilsona Piketa.

U inostranstvu su nastupali (i slikali se) sa Hendriksom, Litl Ričardom i Džuli Driskol. Za nas je to bio san snova! Primetio bih na kraju da Uhvati vetar u setnoj interpretaciji Zorana Miščevića danas ima širu simboliku od one ljubavne. Jer, menjanje društva kao večita srpska opsesija je poput hvatanja vetra.

Za trenutak vam se učini da ste ga uhvatili, a kad otvorite šaku – njega više nema. Srećom, ima i danas muzičara koji nastavljaju osvajanje slobode ne odričući se rokerske prošlosti. Ostaje nada da će neko bolje vreme doneti mladi pop/rok, pank i metal bendovi, koji stasavaju na domaćoj, čvrsto utemeljenoj rok tradiciji svojih slavnih muzičkih predaka.

Autor je univerzitetski profesor iz Niša i pisac više knjiga o rokenrolu