Jugoslav Tintor za Danas o tome zašto je izabrao advokatski poziv i odrastanju u Srbiji devedesetih godina

I dan-danas se ljudi za Pravni fakultet opredeljuju iz dva razloga – ili su uvereni da je to njihov jedini pravi put, ili ne znaju šta drugo da upišu. Tintor spada u prvu grupu. Od kad je zakoračio u svet pravnih propisa interesovala ga je jedino krivica.

– Petnaestak godina radim samo krivične predmete, što sam od samog starta želeo. Ipak, vremenom postaneš specijalistički idiot, zato nama krivičarima kažu da znamo samo dva zakona. Smatram da je u životu praksa važnija od teorije, a ono što je ključno u bavljenju krivicom je da imaš ideju kako da na konkretan slučaj primeniš određeni zakon i predvidiš mogući ishod, te da u zavisnosti od toga pravovremeno donosiš ispravne odluke – priča Tintor za Danas.

Idole je prepoznavao u generaciji advokata stare škole. Danas, posmatrajući mlađe kolege, primećuje neko novo poimanje uspeha u svojoj profesiji.

– Uzore sam nalazio u plejadi doajena advokature, počevši od Strahinje Kastratovića, Branislava Tapuškovića, Tome File, Veljka Guberine, Milana Vujina i drugih. Imao sam privilegiju da mnoge od njih upoznam, dosta toga od njih čujem i naučim. To mi je pomoglo da razumem advokaturu na pravi način. Ipak, moj doživljaj advokature već deluje kao doživljaj nekog starog vremena. Moja generacija je živela u uverenju da je potrebno samo deset predmeta koji predstavljaju ličnu kartu advokata; da kada se ljudi sete tih predmeta, sete se njega. Danas se više obraća pažnja na to koliko je neko razvio kancelariju, koliko je u okviru nje posao dobro organizovan, koliki su godišnji prihodi. Nama to na početku bavljenja advokaturom nije bilo ni na kraj pameti. Zamišljali smo koji su predmeti takvog kalibra da mogu da te afirmišu. Posle dvadeset godina karijere, zadovoljan sam i predmetima u kojima sam branio i merom afirmacije.

U učionici Trinaeste beogradske gimnazije 9. marta 1991. godine okupio je školske drugove i drugarice pozvavši ih da pobegnu sa poslednjeg časa. Nije to bio poziv na njegov 17. rođendan već na prvi veliki miting protiv režima Slobodana Miloševića. Može se pohvaliti devet godina dugim stažom na ulicama Beograda – od devetomartovskih protesta do 5. oktobra 2000. godine učestvovao je u svim demonstracijama protiv tada aktuelnog režima.

– Studentski protest ’96. je ’68. moje generacije. Bili smo treća godina studija, živeli smo taj protest. Peti oktobar je bio momenat koji smo svi čekali, Milošević je konačno otišao sa vlasti. Entuzijazam je bio opšteprisutan, očekivali smo da će uslediti doba u kome svako treba da se bavi poslom koji je izabrao. Mene bavljenje politikom nije zanimalo ni tad, a ni kasnije, dobar deo odrastanja oduzelo mi je odlaženje na mitinge. Mi smo živeli opterećeni politikom u uverenju da će kada se promeni vlast sve biti drugačije, krenuće napredak i sve će normalizovati, do te mere da smo istinski verovali da će Srbija ući u Evropsku uniju u roku od pet do sedam godina.

Disciplinovan i dobro organizovan, fakultet je završio u roku. Prisećajući se studentskih dana, žali što studije nije produžio bar godinu, dve.

– Bilo mi je važno da što brže završim fakultet da bih išao dalje, a studentski dani su lep period života koji treba proživeti. Mene za taj period više vezuju dešavanja sa protesta, nego vreme provedeno u Bona fidesu (nekada poznati klub u zgradi Pravnog fakulteta u Beogradu) jer tamo nisam sedeo. Imao sam neko svoje društvo u kraju, a na fakultet sam išao koliko sam morao. Bilo mi je besmisleno da sedim u čitaonici kada imam svoju sobu i mir. Ustajao sam u sedam i u pola osam kretao da učim. Ubedio sam samog sebe da je tih šest i po sati učenja dnevno sasvim dovoljno i da sam posle toga slobodan. To je podrazumevalo manje sna, ali mislim da čovek ne mora da spava osam sati dnevno. I dan-danas spavam pet sati, ustajem između pet i pola šest i hvatam jutro.

Tokom devedesetih, mnogi njegovi vršnjaci „bežali“ su u inostranstvo u želji da se ostvare na profesionalnom planu. Posle pripravničkog staža odlazi u Ameriku, ali se nakon dva meseca vraća u rodni Beograd sa potvrdom da put „američkog sna“ nije njegov put.

– Uspeo sam da sagledam kako izgleda ta zanimljiva zemlja, ali nisam bio spreman da tamo ostanem. Ovde me je čekala advokatura i smatrao sam da ću se njom najdelotvornije baviti u gradu u kom sam odrastao, gde najbolje znam ljude i razumem kako se stvari odvijaju. Mislim da ako želiš da se baviš advokaturom u drugoj zemlji nikada ne možeš da igraš prvu ligu jer si stranac, čak ni u zemlji koja dopušta napredovanja na horizontalnoj društvenoj lestvici. Ako želiš da ispitaš svoje granice, to najbolje možeš u zemlji u kojoj si rođen. Možda sam bio suviše realan, možda je trebalo slediti neke druge ciljeve.

Učestvovao je u osnivanju Advokatske akademije u okviru Advokatske komore Beograda, a u poslednjih nekoliko godina po pozivu drži predavanja na Pravnom fakultetu. Na početku svakog predavanja slušaocima kaže da sklone beleške jer, kako tvrdi, u suprotnom nema njihov fokus.

Advokat mora biti odgovoran i prema javnosti

Od januara prošle godine Jugoslav Tintor je u žiži javnosti kao zastupnik Milene Radulović, Ive Ilinčić i dve anonimne devojke koje su optužile Miroslava Aleksića za silovanja i polna uznemiravanja. U očima javnosti Tintor predstavlja paradigmu optužbe protiv Aleksića. On smatra da posao advokata podrazumeva i informisanje javnosti u visoko profilisanim predmetima da bi se objasnilo nedorečeno, da se činjenice ne bi stavljale pod tepih i mistifikovale.